Alis Miler (rođena kao Alisija Englard; 12. januar 1923 – 14. april 2010) bila je poljsko-švajcarska psihološkinja, psihoanalitičarka i filozofkinja jevrejskog porekla, poznata po svojim knjigama o zlostavljanju dece od strane roditelja, koje su prevedene na više jezika. Takođe je bila istaknuta javna intelektualka.

Njena knjiga Drama darovitog deteta izazvala je senzaciju i postala međunarodni bestseler nakon objavljivanja na engleskom jeziku 1981. godine. Njeni stavovi o posledicama zlostavljanja dece stekli su veliki uticaj. U svojim delima udaljila se od psihoanalize, optužujući je da ima sličnosti s otrovnim pedagoškim praksama.

Oslanjajući se na rad psihoistorije, Miler je analizirala pisce poput Virdžinije Vulf, Franca Kafke i drugih kako bi pronašla veze između njihovih trauma iz detinjstva i toka te ishoda njihovih života.

U uvodu prvog poglavlja svoje prve knjige Drama darovitog deteta, prvi put objavljene 1979. godine, nalazi se rečenica koja sažima njen osnovni stav. U njoj piše:

„Iskustvo nas je naučilo da imamo samo jedno trajno oružje u borbi protiv mentalnih bolesti: emocionalno otkrivanje i emocionalno prihvatanje istine u individualnoj i jedinstvenoj istoriji našeg detinjstva.“

U svojim radovima, Miler pažljivo objašnjava da pod "zlostavljanjem" ne podrazumeva isključivo fizičko nasilje ili seksualno zlostavljanje, već se bavi i psihološkim zlostavljanjem koje jedan ili oba roditelja mogu počiniti nad detetom. Ovo je teško prepoznati i rešiti jer zlostavljana osoba često skriva istinu čak i od sebe i možda nije svesna zlostavljanja sve dok neki događaj ili pojava depresije ne zahtevaju da se to suočavanje pokrene.

Miler je za većinu neuroza i psihoza okrivljavala psihološki nasilne roditelje. Tvrdila je da su svi slučajevi mentalnih bolesti, zavisnosti, kriminala u konačnici uzrokovani potisnutim besom i bolom, posledicama nesvesnih trauma iz detinjstva koje nisu bile emocionalno razrešene uz pomoć nekoga koga je nazvala "prosvetljeni svedok."

U svim kulturama, pisala je Miler, "poštedeti roditelje je naš vrhovni zakon." Smatrala je da čak i psihijatri, psihoanalitičari i klinički psiholozi nesvesno izbegavaju da okrive roditelje za mentalne poremećaje svojih klijenata. Prema njenom mišljenju, i stručnjaci za mentalno zdravlje su proizvod otrovne pedagogije internalizovane tokom njihovog detinjstva. Ovo je, tvrdila je, objašnjavalo zašto je zapovest "Poštuj oca svog i majku svoju" bila jedan od glavnih ciljeva kritike u njenoj školi psihologije.

Zajednički imenitelj u radovima Alis Miler je njeno objašnjenje zašto ljudi često ne žele da saznaju za sopstvenu viktimizaciju tokom detinjstva: kako bi izbegli nepodnošljiv bol. Smatrala je da nesvesna zapovest pojedinca da ne bude svestan načina na koji je tretiran u detinjstvu vodi ka potiskivanju, odnosno nezaustavljivoj potrebi da se zlostavljačko roditeljstvo ponovi u narednoj generaciji dece ili da se nerazrešena trauma nesvesno usmeri protiv drugih (rat, terorizam, delinkvencija) ili protiv sebe samih (poremećaji ishrane, zavisnost od droga, depresija).

Prema Alis Miler, koreni globalnog nasilja leže u činjenici da se deca širom sveta tuku, naročito tokom prvih godina života, kada se struktura njihovog mozga formira. Smatrala je da je šteta koju ova praksa izaziva razorna, ali, nažalost, gotovo neprimećena od strane društva.

Miler je tvrdila da, pošto deci nije dozvoljeno da se brane od nasilja koje im se nanosi, ona moraju potisnuti prirodne reakcije poput besa i straha. Te snažne emocije kasnije kao odrasli ispoljavaju prema svojoj deci ili prema čitavim narodima. „Zlostavljanje dece, poput batinanja i ponižavanja, ne proizvodi samo nesrećnu i zbunjenu decu, ne samo destruktivne tinejdžere i nasilne roditelje, već i zbunjeno, iracionalno društvo.“

Miler je isticala da jedino osvešćivanjem ove dinamike možemo prekinuti lanac nasilja.