Akcija – Klasici –4 knjige (30% popusta)
Fjodor Dostojevski, Džozef Konrad, Džordž Orvel, Andre Breton
Paketi knjiga
Iskoristite specijalnu akciju po kojoj možete kupiti pet reprezentativnih dela klasika svetske književnosti u izdanju Kontrast izdavaštva po promotivnoj ceni.
SRCE TAME
U službi jedne belgijske trgovačke kompaniје i sa zadatkom da zameni nastradalog kapetanа rečnog parobroda, junak romana i jedan od pripovedača Čarls Marlo plovi drevnom rekom рrаvо u doskora netaknuto srce Afrike, užasnut gramzivošću „civilizovanih” otimača slonovače, i zainteresovan pričama о tajanstvenom Kеrсu, jednоm od njegovih prethodnika, koji је među domorocima postao neka vrsta božanstva. Susret sa teško obolelim Кеrсоm za Marloa је susret s оtеlovljenjem degradacije sveta iz koga obojica potiču, ali i susret koji donosi strašnu spoznaju dubine do koje može da se sunovrati uzvišena ljudska priroda.
- ISBN: 100000021
- Pismo: Latinica
- Povez: Mek
Fjodor Dostojevski
Fjodor Mihajlovič Dostojevski, rođen je 1821. godine u Moskvi. Počeo je da piše veoma rano, a već prvi roman "Bedni ljudi" na njega je bacio pažnju prestoničkih književnih krugova. Osuđen je na smrt streljanjem zbog revolucionarnih aktivnosti na svrgavanju Nikolaja I sa prestola, i proveo je osam godina na prinudnom radu u Sibiru. Napustivši vojnu službu, posvetio se u potpunosti književnom stvaralaštvu. Pisao je i filozofske eseje, novinske članke, uređivao nekoliko književnih časopisa... Njegovo zdravlje ozbiljno su narušavali epileptični napadi, a umro je 1881. godine u Sankt Peterburgu.
Džozef Konrad
Džozef Konrad (1857 – 1924) rođen je u Poljskoj, iz koje je emigrirao za sedamnaest godina u Englesku, tokom nacionalne pobune protiv tadašnje ruske vlasti. Iako mu engleski jezik nije bio maternji, tokom cele svoje spisateljske karijere pisao je samo na njemu, i u englesku književnost je doneo jedan novi, moderni duh i stil. Pošto je od 21 do 37 godine života bio kapetan prekookeanskog broda britanske mornarice, more i plovidba postali su veliki tematsko-motivski deo njegovog stvaralaštva. Iako u prvo vreme smatran piscem egzotičnih, avanturističkih narativa, Konradovo delo je sa vremenom steklo veliko uvažavanje književne zajednice i tumačeno je sa velikom pažnjom i uvažavanjem. Najpoznatija dela su mu romani "Lord Džim", "Nostromo", "Tajni agent", "Očima Zapada" i naravno "Srce tame".
Džordž Orvel
Džordž Orvel (1903-1950) rođen je u Motihariju, Indija, a pravo ime bilo mu je Erik Bler. Jedna od anegdota u vezi sa njegovim odrastanjem govori da je Orvelova prva izgovorena reč u životu bila zverski (beastly).
Školovao se na Itonu, prestižnom koledžu, gde je pokupio tzv. "itonški akcenat", kojeg je pokušavao da se oslobodi celog života. Tokom jednog semestra, francuski mu je predavao Oldos Haksli, koji će napisati Vrli novi svet, još jednu prekretnicu u poetici antiutopije.
Nakon toga je odlučio da se zaposli kao policajac na Burmi, a kasnije i kao lučki radnik. Nakon povratka u Englesku i iskazanim simpatijama za socijalizam, 1928. se seli u Pariz, gde je živeo kao beskućnik. To isto je radio i u Londonu, pa je svoja beskućnička iskustva kasnije uobličio u roman "Niko i ništa u Londonu i Parizu". U francuskoj prestonici će upoznati i Henrija Barbusa, čoveka koji će objaviti prvi tekst koji je Orvelu bio plaćen, 1929.
Učestvovao je u Španskom građanskom ratu, na strani republikanaca, tokom kojeg je ispunio svoju veliku želju da upozna Ernesta Hemingveja. Nije se dugo borio, ali to iskustvo mu je promenilo život; postao je neprijatelj komunizma i favorizovao je socijalizam (ali je ukazivao i na njegovo licemerje). Priča o propaloj revoluciji postaće tema Životinjske farme i Hiljadu devetsto osamdeset četvrte. Mnogo direktnije o Španiji govori u delu Kataloniji u čast. Pre odlaska iz nje, desio se napad na hotelsku sobu u kojoj su boravili on i Ejlin i ispostavilo se da su ljudi, za koje je Orvel mislio da su mu dobri prijatelji, zapravo bili komunistički špijuni.
Tokom II svetskog rata, uprkos želji da ode na front, proglašen je nesposobnim za služenje vojnog roka, pa je radio kao novinar BBC-a. Vreme provedeno u ovoj medijskoj kući smatrao je dvema protraćenim godinama, ali ipak za to vreme je pisao dosta kratke drame, držao je lektorska predavanja i razvio je saradnju sa T. S. Eliotom i Dilanom Tomasom. Lik Vinstona Smita i opis njegovog rada u Ministarstvu istine je uzet iz Orvelovog perioda zaposlenja u BBC-u.
Godine 1949. objavljen je njegov najpoznatiji i najznačajniji roman 1984, koji će ga proslaviti i učiniti jednim od najpoznatijih pisaca na svetu. Pored ovog, značajni su i sledeći njegovi romani: Životinjska farma (1945), Samo nek aspidistre lete (1936),Burmanski dani (1934) i Niko i ništa u Londonu i Parizu (1933).
Imao je nekoliko književnih pseudonima, ali je na kraju izabrao „Džordž Orvel“, jer je, kako je sam govorio, to „dobro, puno englesko ime“. Za korišćenje pseudonima se olučio, jer mu se nije sviđalo ime ime Erik Bler, ali i jer se bojao da će osramotiti porodicu. Tokom života se trudio da pisac Orvel i građanin Bler vode odvojene, zasebne živote, uključujući i prijatelje, koje je delio u dve grupe.
Orvel je pred kraj života, sredinom četrdesetih, napisao listu svih značajnih pisaca i zabavljača koji, kako je mislio, nisu doprinosili razvoju antikomunističke propagande, odnosno, onih koje je smatrao pristalicama komunizma. Na spisku su bili: Čarli Čaplin, Majkla Redgrejva, Ketrin Hepbern, Sesil Dej-Luis (otac Danijela Dej-Luisa), Dž. B. Šo, Džon Stajnbek i Orson Vels. Jedna verzija spiska je i dalje britanska državna tajna.
Andre Breton
Andre Breton (1896-1966) bio je francuski pesnik, pisac i najznačajniji teoretičar nadrealizma. Rođen je 19. februara 1896. u Tinšebreu u Normandiji, u porodici žandarma Luja-Žistena Bretona. Detinjstvo provodi u Pantenu, školuje se u liceju Šaptal gde otkriva dela Šarla Bodlera i Žorisa-Karla Uismansa. Uprkos roditeljskim željama da postane inženjer, Breton pokazuje rano interesovanje za književnost i objavljuje prve pesme u školskom časopisu.
Početkom 1914. šalje nekoliko pesama u stilu Stefana Malarmea časopisu La Falanž, koji je vodio simbolistički pesnik Žan Roajer. Ovaj ih objavljuje i povezuje Bretona sa Polom Valerijem, što će biti jedno od prvih značajnih književnih poznanstava mladog pesnika.
Tokom Prvog svetskog rata radi kao bolničar, gde se upoznaje sa psihoanalizom kroz dela Sigmunda Frojda. Ovo iskustvo značajno će uticati na njegov budući rad i teoretske postavke nadrealizma. U Nantu 1915. godine sreće Žaka Vašea, čiji će uticaj biti presudan za njegovo kasnije stvaralaštvo. Vaše mu suprotstavlja Alfreda Žarija i koncept „Umora (bez h)”, što će značajno uticati na Bretonovo razumevanje humora i apsurda.
Po povratku u Pariz 1917. godine upoznaje Luja Aragona i Filipa Supoa, s kojima će biti u središtu avangardnih književnih pokreta. Posebno značajan je susret sa Supoom koji mu otkriva Maldororova pevanja Lotreamona, delo koje će imati ogroman uticaj na nadrealističku estetiku.
Godine 1919. sa Supoom eksperimentiše sa automatskim pisanjem, što rezultira delom Magnetna polja, prekretnicom u razvoju nadrealističke književnosti. Iste godine pokreće časopis Književnost sa Aragonom i Supoom. Ovaj časopis će postati ključna platforma za razvoj novih književnih ideja i eksperimenata.
Nakon kratkog angažmana u dadaističkom pokretu sa Tristanom Carom, od kojeg je očekivao radikalnu transformaciju umetnosti, Breton se razočaran udaljava i 1924. objavljuje Prvi manifest nadrealizma, kojim zvanično utemeljuje nadrealistički pokret. U Manifestu definiše nadrealizam kao „čist psihički automatizam kojim se želi izraziti stvarno funkcionisanje misli... bez ikakve estetske ili moralne preokupacije”.
Osniva časopis Nadrealistička revolucija, a 1927. godine sa nekoliko drugih nadrealista pristupa Komunističkoj partiji Francuske. Međutim, njegov odnos sa partijom biće buran i završiće se razlazom zbog nemogućnosti pomirenja umetničke slobode sa partijskom disciplinom.
Godina 1926. ključna je u Bretonovom životu – tada upoznaje Nađu, misterioznu ženu koja će inspirisati njegovo najpoznatije delo Nađa (1928). Ovo delo predstavlja jedinstvenu mešavinu autobiografije, fikcije i teorijske misli, istražujući koncept „objektivne slučajnosti”, koji će postati jedan od temelja nadrealističke filozofije. Slično delo Luda ljubav (1937) nastaje nakon susreta sa Žaklin Lambom, s kojom će dobiti ćerku Zoru.
Tokom tridesetih godina objavljuje Drugi manifest nadrealizma (1930) i organizuje međunarodne nadrealističke izložbe kojima nadrealizam dobija globalni uticaj. Godine 1938. putuje u Meksiko gde se susreće sa Lavom Trockim, Fridom Kalo i Dijegom Riverom. Sa Trockim piše manifest „Za nezavisnu revolucionarnu umetnost”, zalažući se za slobodu umetničkog izraza nasuprot staljinističkom diktatu socijalističkog realizma.
Drugi svetski rat provodi u egzilu u SAD-u, gde sa Marselom Dišanom pokreće časopis VVV. U Njujorku 1943. upoznaje svoju buduću suprugu Elizu Bindorf, inspiraciju za delo Arkanum 17 (1945), u kojem spaja lične i političke teme sa ezoterijskim simbolizmom.
Po povratku u Francusku 1946. godine nastavlja sa nadrealističkim aktivnostima, organizujući izložbe i objavljujući značajna dela poput Antologije crnog humora. Njegov koncept „crnog humora" postaje važan element nadrealističke estetike i značajno utiče na razvoj modernog humora.
U poslednjim godinama života aktivno se bavio politikom, potpisujući „Manifest 121” protiv rata u Alžiru. Njegov politički angažman uvek je bio povezan sa borbom za umetničku i ličnu slobodu.
Andre Breton umire 27. septembra 1966. godine u Parizu. Na njegovom grobu na groblju Batinjol uklesan je epitaf „Tražim zlato vremena”, koji simbolično sažima njegovo životno traganje za istinskom poezijom, ljubavlju i slobodom. Bretonov uticaj na kulturu 20. veka je ogroman – ne samo kao vođe nadrealističkog pokreta, već i kao mislioca koji je redefinisao odnos između umetnosti, politike i svakodnevnog života.
Dela:
1919: Mont de piété
1920: Les Champs magnétiques (sa Filipom Supoom)
1924: Manifest nadrealizma (Manifeste du surréalisme)
1924: Poisson soluble
1928: Nađa (Nadja)
1931: L'Union libre
1932: Spojeni sudovi (Les Vases communicants)
1934: Point du jour
1934: L'Air de l'eau
1937: Luda ljubav (L'Amour fou)
1940: Antologija crnog humora (Anthologie de l'humour noir)
1942: Fata Morgana
1943: Pleine marge
1945: Arkanum 17 (Arcane 17)
1947: Ode à Charles Fourier
1948: Martinique charmeuse de serpents
1949: La Lampe dans l'horloge
1952: Razgovori (Entretiens)
1955: Farouche à quatre feuilles
