Akcija - za povratak klasicima (30% popusta)

Ernest Hemingvej

Ernest Hemingvej (Ouk Park, Ilinois, 1899 – Kečum, Ajdaho, 1961)

Ernest Miler Hemingvej bio je američki romanopisac, pisac kratkih priča, novinar i dobitnik Nobelove nagrade za književnost, čiji je uticaj na prozu 20. veka nemerljiv. Svojim prepoznatljivim, škrtim stilom pisanja i životom ispunjenim avanturama, stvorio je mit o sebi kao o arhetipskom američkom piscu, a njegova dela istražuju teme rata, gubitka, hrabrosti i potrage za smislom u modernom svetu. Rođen je u Ouk Parku, predgrađu Čikaga, kao sin lekara i muzičarke. Detinjstvo provedeno u prirodi severnog Mičigena, uz oca koji ga je učio lovu i ribolovu, usadilo mu je duboku vezu sa divljinom koja će postati centralni motiv mnogih njegovih priča.

Njegova književna karijera započela je u novinarstvu. Nakon srednje škole, zaposlio se kao reporter u listu The Kansas City Star, gde je usvojio temeljne odlike svog budućeg stila: kratke rečenice, direktan jezik, izbegavanje suvišnih prideva i objektivnost. Sa izbijanjem Prvog svetskog rata, prijavio se kao dobrovoljac i služio kao vozač ambulantnih kola na italijanskom frontu, gde je bio teško ranjen. Ovo iskustvo postalo je kamen temeljac njegovog književnog opusa i centralni događaj romana Zbogom oružje. Po povratku, preselio se u Pariz dvadesetih godina, gde je kao deo „Izgubljene generacije“ američkih ekspatrijata, zajedno sa F. Skotom Ficdžeraldom i Gertrudom Stajn, brusio svoj zanat i upijao duh modernizma.

Njegov prvi veliki uspeh, roman Sunce se ponovo rađa, objavljen 1926. godine, uhvatio je duh razočaranja i besciljnosti generacije obeležene ratom i postavio ga kao vodeći glas svog vremena. Usledila su dela koja su potvrdila njegov status književnog giganta. Strast prema španskoj kulturi i borbama s bikovima pretočio je u nefikcijsko delo Death in the Afternoon, dok je svoja iskustva iz afričkih safarija opisao u knjizi Zeleni bregovi Afrike. Kao ratni dopisnik tokom Španskog građanskog rata, stvorio je svoje najambicioznije delo, roman Za kim zvono zvoni, epsku priču o ljubavi, dužnosti i žrtvi usred brutalnog sukoba.

Hemingvej je svoj život proveo na različitim krajevima sveta, od Ki Vesta na Floridi do svoje čuvene kuće na Kubi, Finka Vihija, gde je napisao mnoga od svojih najvažnijih dela. Njegova karijera doživela je vrhunac 1952. godine objavljivanjem romana Starac i more, alegorijske priče o borbi starog kubanskog ribara sa divovskom sabljarkom, koja mu je donela Pulicerovu nagradu. Dve godine kasnije, 1954, ovenčan je i Nobelovom nagradom za književnost za „majstorstvo u veštini naracije i uticaj koji je izvršio na savremeni stil“. Iza javne slike snažnog avanturiste krio se, međutim, čovek koji se borio sa teškim fizičkim povredama zadobijenim u dva avionska udesa u Africi, alkoholizmom i sve dubljom depresijom. Poslednjih godina života, njegovo mentalno zdravlje se drastično pogoršalo, a neuspešno lečenje elektrošokovima dodatno je oštetilo njegovo pamćenje i sposobnost pisanja. U nemogućnosti da stvara i savladan unutrašnjim demonima, izvršio je samoubistvo u svom domu u Kečumu, u Ajdahu. Njegovo nasleđe, pre svega njegova „teorija ledenog brega“ i revolucionarni stil, ostavili su neizbrisiv trag u svetskoj književnosti.

DELA ERNESTA HEMINGVEJA

Romani:

Prolećne bujice (The Torrents of Spring, 1926)
Sunce se ponovo rađa (The Sun Also Rises, 1926)
Zbogom oružje (A Farewell to Arms, 1929)
Imati i nemati (To Have and Have Not, 1937)
Za kim zvono zvoni (For Whom the Bell Tolls, 1940)
Preko reke i u šumu (Across the River and Into the Trees, 1950)
Ostrva u struji (Islands in the Stream, posthumno 1970)
Rajski vrt (The Garden of Eden, posthumno 1986)

Novele:

Starac i more (The Old Man and the Sea, 1952)

Zbirke kratkih priča:

U naše vreme (In Our Time, 1925)
Muškarci bez žena (Men Without Women, 1927)
Pobednik ne dobija ništa (Winner Take Nothing, 1933)
Snegovi Kilimandžara (The Snows of Kilimanjaro, 1961)

Nefikcija:

Smrt popodne (Death in the Afternoon, 1932)
Zeleni bregovi Afrike (Green Hills of Africa, 1935)
Pokretni praznik (A Moveable Feast, posthumno 1964)

Džozef Konrad
Džozef Konrad (1857 – 1924) rođen je u Poljskoj, iz koje je emigrirao za sedamnaest godina u Englesku, tokom nacionalne pobune protiv tadašnje ruske vlasti. Iako mu engleski jezik nije bio maternji, tokom cele svoje spisateljske karijere pisao je samo na njemu, i u englesku književnost je doneo jedan novi, moderni duh i stil. Pošto je od 21 do 37 godine života bio kapetan prekookeanskog broda britanske mornarice, more i plovidba postali su veliki tematsko-motivski deo njegovog stvaralaštva. Iako u prvo vreme smatran piscem egzotičnih, avanturističkih narativa, Konradovo delo je sa vremenom steklo veliko uvažavanje književne zajednice i tumačeno je sa velikom pažnjom i uvažavanjem. Najpoznatija dela su mu romani "Lord Džim", "Nostromo", "Tajni agent", "Očima Zapada" i naravno "Srce tame".

Džordž Orvel
Džordž Orvel (1903-1950) rođen je u Motihariju, Indija, a pravo ime bilo mu je Erik Bler. Jedna od anegdota u vezi sa njegovim odrastanjem govori da je Orvelova prva izgovorena reč u životu bila zverski (beastly). Školovao se na Itonu, prestižnom koledžu, gde je pokupio tzv. "itonški akcenat", kojeg je pokušavao da se oslobodi celog života. Tokom jednog semestra, francuski mu je predavao Oldos Haksli, koji će napisati Vrli novi svet, još jednu prekretnicu u poetici antiutopije. Nakon toga je odlučio da se zaposli kao policajac na Burmi, a kasnije i kao lučki radnik. Nakon povratka u Englesku i iskazanim simpatijama za socijalizam, 1928. se seli u Pariz, gde je živeo kao beskućnik. To isto je radio i u Londonu, pa je svoja beskućnička iskustva kasnije uobličio u roman "Niko i ništa u Londonu i Parizu". U francuskoj prestonici će upoznati i Henrija Barbusa, čoveka koji će objaviti prvi tekst koji je Orvelu bio plaćen, 1929. Učestvovao je u Španskom građanskom ratu, na strani republikanaca, tokom kojeg je ispunio svoju veliku želju da upozna Ernesta Hemingveja. Nije se dugo borio, ali to iskustvo mu je promenilo život; postao je neprijatelj komunizma i favorizovao je socijalizam (ali je ukazivao i na njegovo licemerje). Priča o propaloj revoluciji postaće tema Životinjske farme i Hiljadu devetsto osamdeset četvrte. Mnogo direktnije o Španiji govori u delu Kataloniji u čast. Pre odlaska iz nje, desio se napad na hotelsku sobu u kojoj su boravili on i Ejlin i ispostavilo se da su ljudi, za koje je Orvel mislio da su mu dobri prijatelji, zapravo bili komunistički špijuni. Tokom II svetskog rata, uprkos želji da ode na front, proglašen je nesposobnim za služenje vojnog roka, pa je radio kao novinar BBC-a. Vreme provedeno u ovoj medijskoj kući smatrao je dvema protraćenim godinama, ali ipak za to vreme je pisao dosta kratke drame, držao je lektorska predavanja i razvio je saradnju sa T. S. Eliotom i Dilanom Tomasom. Lik Vinstona Smita i opis njegovog rada u Ministarstvu istine je uzet iz Orvelovog perioda zaposlenja u BBC-u. Godine 1949. objavljen je njegov najpoznatiji i najznačajniji roman 1984, koji će ga proslaviti i učiniti jednim od najpoznatijih pisaca na svetu. Pored ovog, značajni su i sledeći njegovi romani: Životinjska farma (1945), Samo nek aspidistre lete (1936),Burmanski dani (1934) i Niko i ništa u Londonu i Parizu (1933). Imao je nekoliko književnih pseudonima, ali je na kraju izabrao „Džordž Orvel“, jer je, kako je sam govorio, to „dobro, puno englesko ime“. Za korišćenje pseudonima se olučio, jer mu se nije sviđalo ime ime Erik Bler, ali i jer se bojao da će osramotiti porodicu. Tokom života se trudio da pisac Orvel i građanin Bler vode odvojene, zasebne živote, uključujući i prijatelje, koje je delio u dve grupe. Orvel je pred kraj života, sredinom četrdesetih, napisao listu svih značajnih pisaca i zabavljača koji, kako je mislio, nisu doprinosili razvoju antikomunističke propagande, odnosno, onih koje je smatrao pristalicama komunizma. Na spisku su bili: Čarli Čaplin, Majkla Redgrejva, Ketrin Hepbern, Sesil Dej-Luis (otac Danijela Dej-Luisa), Dž. B. Šo, Džon Stajnbek i Orson Vels. Jedna verzija spiska je i dalje britanska državna tajna.

Alber Kami

Albert Kami (7. novembar 1913, Drean, Alžir – 4. april 1960, Vilbleven, Francuska) bio je jedan od najuticajnijih filozofa, pisaca i novinara 20. veka. Njegova filozofija apsurda, kao i ideje o pobuni, pravdi i solidarnosti, oblikovale su mnoge intelektualne tokove u posleratnoj Evropi. Godine 1957. dobio je Nobelovu nagradu za svoj literarni rad.

Odrastao je u siromašnoj radničkoj porodici u Alžiru. Otac mu je poginuo u Prvom svetskom ratu, dok je majka, koja je bila delimično gluva, radila kao čistačica. Zahvaljujući podršci svog učitelja, Luja Žermena, Kami je uspeo da se obrazuje i upiše Univerzitet u Alžiru. Tamo je započeo studije filozofije, ali ga je tuberkuloza, bolest s kojom se borio tokom celog života, sprečila da u potpunosti ostvari akademsku karijeru. To ga je navelo da se usmeri ka književnosti i novinarstvu, gde će ostvariti najveći uticaj.

Godine 1934, Kami se venčao sa Simonom Ije, ali je ovaj brak brzo propao zbog njenih problema sa zavisnošću i preljube. Godine 1940, Kami se oženio Francinom For, s kojom je imao blizance, Katarinu i Žana, rođene 1945. godine. Njegova ćerka, Katarina Kami, kasnije je izjavila da su se njeni roditelji voleli tokom celog života, uprkos njegovim poznatim vanbračnim vezama. Kamijeva najpoznatija afera bila je sa Marijom Kaseres, koju je upoznao 1944. godine.

Kami je tokom Drugog svetskog rata bio aktivan član francuskog Pokreta otpora kao urednik lista Combat, glasila protiv nacističke okupacije. Njegovi članci iz tog perioda oštro kritikuju totalitarne režime, posebno frankizam u Španiji i staljinizam u Sovjetskom Savezu. Godine 1957. bio je jedan od retkih zapadnih intelektualaca koji je osudio upotrebu atomske bombe, izražavajući zabrinutost zbog etičkih dilema koje su proizašle iz naučnih dostignuća.

Njegova prva značajna dela, Stranac (1942) i Mit o Sizifu (1942), postavila su temelje filozofije apsurda. Apsurd, prema Kamiju, proizlazi iz sukoba između ljudske želje da pronađe smisao u svetu i haosa koji taj svet karakteriše. U Strancu, protagonist Merso je oličenje apsurdnog čoveka koji, suočen s besmislom života, odbija da se povinuje društvenim normama i prihvata svoju sudbinu s potpunom ravnodušnošću. Ove ideje Kami je dodatno razvio u Mitu o Sizifu, filozofskom eseju koji istražuje odnos između apsurda i ljudske egzistencije, koristeći kao podlogu antički mit o Sizifu, osuđenom da zauvek gura kamen uz brdo. Iako je delio mnoge teme s egzistencijalistima poput Sartra, Kami je uvek odbijao ovu etiketu, insistirajući na svojoj jedinstvenoj perspektivi koja se fokusirala na apsurd i pobunu, a ne na egzistencijalistički fokus na slobodu izbora i autentičnost.

Kamijevo delo Kuga (1947) često se tumači kao alegorija o otporu nacizmu, ali i šire, o ljudskoj borbi protiv zla i nepravde. Kroz priču o lekaru koji se bori protiv neizbežnog širenja bolesti, Kami istražuje teme solidarnosti, humanizma i ljudske odgovornosti. Njegovo sledeće delo, Pad (1956), predstavlja introspektivan roman u kojem se glavni lik suočava s vlastitim moralnim padom, i produžava Kamijevu kritiku društvenih normi i licemerja.

U Kamijevim pismima i tekstovima može se uočiti i njegov dug prema španskoj tradiciji, književnosti i kulturi. Ove veze dolaze do izražaja u njegovim adaptacijama dela španskih pisaca poput Kalderona de la Barke i Lopea de Vege, kao i u njegovom stalnom angažmanu protiv frankizma. Kami je često isticao svoju povezanost sa Španijom, napisavši: „Prijatelji Španci, delimo isti deo krvi, i dugujem vašoj domovini, njenoj literaturi i narodu, njenoj tradiciji, dug koji se nikada neće ugasiti.“

Kamijeva filozofska misao, naročito u vezi sa apsurdom i pobunom, i dalje je relevantna i snažno utiče na savremene intelektualne tokove. Njegova dela su prevođena i priznata širom sveta. Filozofija o besmislenosti života, ali i potrebi da se uprkos tome nastavi borba za pravdu i slobodu, nastavila je da inspiriše pokrete za ljudska prava i socijalnu pravdu.

Nakon što je 1957. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, Kami je postao međunarodno priznat autor, iako ga je ova nagrada zatekla nepripremljenog i iznenađenog. Govor koji je održao prilikom primanja nagrade odražavao je njegovu posvećenost istini i pravdi, kao i njegov osećaj odgovornosti kao pisca. Nažalost, tri godine kasnije, 4. januara 1960. godine, Kami je tragično poginuo u saobraćajnoj nesreći u blizini Vilblevena u Francuskoj. Rukopis nedovršenog dela Prvi čovek pronađen je među njegovim stvarima nakon nesreće. Ovo delo, autobiografsko u prirodi, bavi se autorovim detinjstvom u Alžiru i odnosom sa porodicom.

Kamijev uticaj na savremenu kulturu i filozofiju i dalje je snažan. Njegova dela, posebno Stranac, Kuga i Mit o Sizifu, proučavaju se u školama i univerzitetima širom sveta. Filozofija apsurda, pobune i humanizma prepoznata je i u savremenim diskursima o pravdi, slobodi i ljudskoj odgovornosti.

Dela
Eseji
1937: Naličje i lice (L'envers et l'endroit)
1948: Mit o Sizifu (Le Mythe de Sisyphe)
1951: Pobunjeni čovek (L'homme révolté)

Romani
1971: Srećna smrt (La Mort heureuse; napisano između 1936. i 1938, posthumno objavljeno)
1942: Stranac (L'Étranger)
1947: Kuga (La Peste)
1956: Pad (La Chute)
1995: Prvi čovek (Le Premier Homme, nedovršeni roman, posthumno objavljen)

Drame
1944: Nesporazum (Le Malentendu)
1944: Kaligula (Caligula)
1948: Opsadno stanje (L'État de siège)