akcija za život koji imitira umetnost (30 popusta)

Akcija - za život koji imitira umetnost (30% popusta)

Kormak Makarti, Džordž Orvel, Alber Kami, Agota Kristof

Paketi knjiga

Cena: 3.022,00 RSD 4.317,00 ušteda: 1.295,00 RSD (-30%)
Cene su u dinarima sa uračunatim PDV-om.
Zapiši posvetu koju ćemo odštampati na prvoj stranici knjige koju poručuješ:
  • ISBN: 100000022
  • Pismo: Latinica
  • Povez: Mek

Kormak Makarti
Kormak Makarti (1933-2023) rođen je u Roud Ajlendu kao Čarls, a odgajan u Noksvilu, u saveznoj američkoj državi Tenesi. Napisao je deset romana, za koje je dobio preko petnaest američkih i međunarodnih nagrada, uključujući Nacionalnu književnu nagradu (1992) i Pulicerovu nagradu za književnost (2006). U svojim delima po pravilu se bavi najvažnijim egzistencijalnim i književnim temama, a njegov stil, postavljen u postapokaliptične i modele južnjačke gotike, jedan je od prepoznatljivijih u američkoj književnosti. Prvi roman, Čuvar voćnjaka, objavio je 1965, a neka od njegovih najpoznatijih dela su Svi ti lepi konji, Krvavi meridijan, Ovo nije zemlja za starce i Put.

Džordž Orvel
Džordž Orvel (1903-1950) rođen je u Motihariju, Indija, a pravo ime bilo mu je Erik Bler. Jedna od anegdota u vezi sa njegovim odrastanjem govori da je Orvelova prva izgovorena reč u životu bila zverski (beastly). Školovao se na Itonu, prestižnom koledžu, gde je pokupio tzv. "itonški akcenat", kojeg je pokušavao da se oslobodi celog života. Tokom jednog semestra, francuski mu je predavao Oldos Haksli, koji će napisati Vrli novi svet, još jednu prekretnicu u poetici antiutopije. Nakon toga je odlučio da se zaposli kao policajac na Burmi, a kasnije i kao lučki radnik. Nakon povratka u Englesku i iskazanim simpatijama za socijalizam, 1928. se seli u Pariz, gde je živeo kao beskućnik. To isto je radio i u Londonu, pa je svoja beskućnička iskustva kasnije uobličio u roman "Niko i ništa u Londonu i Parizu". U francuskoj prestonici će upoznati i Henrija Barbusa, čoveka koji će objaviti prvi tekst koji je Orvelu bio plaćen, 1929. Učestvovao je u Španskom građanskom ratu, na strani republikanaca, tokom kojeg je ispunio svoju veliku želju da upozna Ernesta Hemingveja. Nije se dugo borio, ali to iskustvo mu je promenilo život; postao je neprijatelj komunizma i favorizovao je socijalizam (ali je ukazivao i na njegovo licemerje). Priča o propaloj revoluciji postaće tema Životinjske farme i Hiljadu devetsto osamdeset četvrte. Mnogo direktnije o Španiji govori u delu Kataloniji u čast. Pre odlaska iz nje, desio se napad na hotelsku sobu u kojoj su boravili on i Ejlin i ispostavilo se da su ljudi, za koje je Orvel mislio da su mu dobri prijatelji, zapravo bili komunistički špijuni. Tokom II svetskog rata, uprkos želji da ode na front, proglašen je nesposobnim za služenje vojnog roka, pa je radio kao novinar BBC-a. Vreme provedeno u ovoj medijskoj kući smatrao je dvema protraćenim godinama, ali ipak za to vreme je pisao dosta kratke drame, držao je lektorska predavanja i razvio je saradnju sa T. S. Eliotom i Dilanom Tomasom. Lik Vinstona Smita i opis njegovog rada u Ministarstvu istine je uzet iz Orvelovog perioda zaposlenja u BBC-u. Godine 1949. objavljen je njegov najpoznatiji i najznačajniji roman 1984, koji će ga proslaviti i učiniti jednim od najpoznatijih pisaca na svetu. Pored ovog, značajni su i sledeći njegovi romani: Životinjska farma (1945), Samo nek aspidistre lete (1936),Burmanski dani (1934) i Niko i ništa u Londonu i Parizu (1933). Imao je nekoliko književnih pseudonima, ali je na kraju izabrao „Džordž Orvel“, jer je, kako je sam govorio, to „dobro, puno englesko ime“. Za korišćenje pseudonima se olučio, jer mu se nije sviđalo ime ime Erik Bler, ali i jer se bojao da će osramotiti porodicu. Tokom života se trudio da pisac Orvel i građanin Bler vode odvojene, zasebne živote, uključujući i prijatelje, koje je delio u dve grupe. Orvel je pred kraj života, sredinom četrdesetih, napisao listu svih značajnih pisaca i zabavljača koji, kako je mislio, nisu doprinosili razvoju antikomunističke propagande, odnosno, onih koje je smatrao pristalicama komunizma. Na spisku su bili: Čarli Čaplin, Majkla Redgrejva, Ketrin Hepbern, Sesil Dej-Luis (otac Danijela Dej-Luisa), Dž. B. Šo, Džon Stajnbek i Orson Vels. Jedna verzija spiska je i dalje britanska državna tajna.

Alber Kami
Alber Kami (1913-1960) bio je francuski pisac, filozof i novinar, rođen u Alžiru u porodici siromašnih zemljoradnika. Završio je studije filozofije na Univerzitetu u Alžiru, sve vreme paralelno radeći, kako bi preživeo. Rano dijagnostifikovana tuberkuloza sprečila ga je da se profesionalno bavi fudbalom, iako je bio član univerzitetske fudbalske ekipe. U mladosti počinje da se interesuje za književnost i pozorište, pa će jedno vreme predvoditi sopstvenu pozorišnu trupu. Bio je član Francuske komunističke partije (PCF), a 1940. osniva i uređuje časopis „Borba“ u Parizu, koji se uključuje u podršku francuskom otporu nacizmu. Kao esejista, publicista, dramaturg i prozaista, proslavio se svojim romanima "Stranac" (1942), "Kuga" (1947) i "Pad" (1956), zbirkom priča "Izgnanstvo i kraljevstvo" (1957), dramom "Kaligula" (1944), kao i esejima "Mit o Sizifu" (1948) i "Pobunjeni čovek" (1951). Godine 1957. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Poginuo je 1960. u saobraćajnoj nesreći, nadomak francuskog gradića Sans, kada je život izgubio i njegov veliki prijatelj i poznati francuski izdavač Mišel Galimar.

Agota Kristof
Agota Kristof, rođena je 1935. u Mađarskoj. U Švajcarsku je emigrirala je 1956. po ugušenju mađarske revolucije. Od 1978, na francuskom jeziku je napisala 23 drame od kojih je devet izvedeno. Naredne decenije postigla je veliki uspeh u Evropi romanom „Velika sveska“ koji su književni kritičari poredili sa delima Samjuela Beketa i Ežena Joneskoa. Knjige Agote Kristof uglavnom o posleratnom društvu, prevedene su na više od 10 jezika. Među njenim delima su „Treća laž“ i „Dokaz“. Prestala je da piše 2005. posle objavljivanja autobiografije. Dobitnica je više nagrada među kojima su italijansko priznanje „Alberto Moravija“ 1988. i švajcarske nagrade „Gotfrid Keler“ 2001. i „Fridrih Šiler“ 2005. Austrijska nagrada za evropsku književnost dodeljena joj je 2008, a 2011. dobila je mađarsku državnu nagradu „Košut“. Umrla je 2011. u 76. godini u svom domu u Švajcarskoj.