Izabrana pesme Branka Miljkovića

Branko Miljković

Poezija, Novi naslovi, Akcija 3 za 1199

Uzmite šaku svežeg pepela ili bilo čega što je prošlo i videćete da je to još uvek vatra ili da to može biti

Cena: 399,00 RSD 499,00 ušteda: 100,00 RSD (-20%)
Cene su u dinarima sa uračunatim PDV-om.
Zapiši posvetu koju ćemo odštampati na prvoj stranici knjige koju poručuješ:

Govor o poeziji Branka Miljkovića, pesnika koji je čitav svoj pesnički izraz organizovao okolo onoga što se „u dnu pesme krije“, praktično je nesvodiv na ispis na zadnjoj korici priređenog izbora iz njegove poezije. Miljković se, kao što je poznato, pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka afirmisao kao jedan od najistaknutijih predstavnika novog pesništva, a njegovi filozofemski pesnički iskazi, formalno i versifikacijski vrsno udešeni, zvučnost njegove melodije i simboličnost onoga što je stalo u nju smeštaju na presek neosimbolističkih i nadrealističkih kretanja u jeziku.

Mnogo je razloga zbog kojih je pesniku koji je u građenju pesme zahvatao iz mitskih i folklornih slojeva, i filtrirao misaonost u aperturi visoke lirike, lako odrediti mesto u kanonu nacionalnog i jugoslovenskog pesništva, i smatrati takvo određenje objektivnim. A paralelno sa objektivnim, njegovo pesništvo i danas ima – možda i snažnije – sasvim subjektivno mesto u čitalačkim razvojima i doživljajima sada već nekoliko generacija: Branko Miljković je, rečju, jedan od najcitiranijih srpskih pesnika, a njegovi stihovi danas nadilaze karakter lirskog i upotrebljavaju se kao gnomski izrazi.

  • ISBN: 9788660361228
  • Broj strana: 129
  • Pismo: Latinica
  • Povez: Mek
  • Godina izdanja: 2022

Branko Miljković
Branko Miljković se rodio u Nišu 29. januara 1934. godine. Brankov otac Gligorije (1907–1999) poreklom je iz Gadžinog Hana, a majka Marija (1908. rođena Brailo) iz sela Trbounja kod Drniša. Imao je i brata Dragišu (1939–1993) čijim zalaganjem je za života i posle pesnikove smrti sređena i sačuvana Brankova zaostavština. Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja kod Niša, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš. Miljković je detinjstvo provodio u periodu Drugog svetskog rata u porodičnoj kući na periferiji Niša u ulici Ljube Didića 9. Brankovog odrastanja u porobljenom Nišu, u kome je bio svedok svih strahote rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetnik tema o smrti u njegovoj poeziji. Na Veliki petak 1944. godine, Branko posmatra kako savezničke bombe padaju na Sabornu crkvu, ali i na školu "Sveti Sava". Video je svoju mladu komšinicu Ružu, svoju prvu ljubav, kako je u nesvesnom stanju odnose u bolnicu. Uzalud su se Brankova majka i druge žene molile za Ružu. Ona se više nikada nije probudila, a Branko će svoja dečačka osećanja prema njoj iskazati dosta godina kasnije, u svojoj pesmi Uzalud je budim. Branko je stekao srednje školsko obrazovanje u Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“ Od 1941. do 1945. pohađao je osnovnu školu. Prvi, drugi i treći razred završio je u osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“ u Nišu, a četvrti, pred kraj rata, u očevom rodnom mestu Gadžinom Hanu. Od 1949. do 1953. godine Miljković je bio učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“, u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu piše i pred svojim vršnjacima i profesorima čita svoje prve pesme sa trinaest godina. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“...[2] Tokom gimnazijskog školovanja veliki uticaj na pesnika imao je profesor književnosti Dragoljub Milosavljević i, naročito, profesor filozofije, Fridrih Troj. Oni su najviše doprineli da upiše studije filozofije(1953) i da nastavi da se bavi književnošću. Godine 1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić... [5] Nastojeći da u poeziji sintetizuje pesničko iskustvo simbolista i nadrealista. Rukopisi Branka Miljkovića. Kada je došao u Beograd, Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumevanje.[6] Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)... Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije. To je potvrdila dodela Branku jedne od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske. Branko je potom počeo da vodi računa o svom oblačenju, mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, u prsluku višnjeve boje, sa leptir-mašnom, šeširom velikog oboda... Od studenta boema – postao je gospodin.[7] Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“. Pismo Branka Miljkovića redakciji lista "Delo", u vezi pesama Petra Pajića. Original se nalazi u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat u Beogradu. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Po jednima usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, a po drugima (kako to u knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, navodi Petar Džadžić) zbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najverovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko se odaje alkoholu. Tragično je preminuo u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine.