Klara i leksikon minimalnog života

Akcija!

699.00 RSD 594.00 RSD


Daniel Kovač je rođen u Beogradu (1974), po struci je elektroinženjer. Gitarista je benda „Jarboli“ od njegovog osnivanja, a u poslednje vreme vodi i svoj paralelni, folklorni, muzički projekat „Jesenji orkestar“. Do sada je objavio tri romana: „Logika reke, pruge i otpada“ (2002), „Carstvo“ (2007) i „Uzvodni bluz“ (2009), a sa prvim je ušao u najuži krug za NIN-ovu nagaradu. Pored književnosti i muzike, bavi se i vizuelnim umetnostima, a čest je gost i učesnik raznih muzičkih, pesničkih i umetničkih događanja. Živi i radi u Beogradu.

Godina izdanja: 2014.
Povez: broširani (mek)
Pismo: latinica
Format: 20 cm
Br. strana: 160
ISBN: 978-86-89203-05-9

Description

  • Ovaj neobični roman „Klara i leksikon minimalnog života“ na jedan čudan, dilanovski način govori o ljubavnoj priči Klare i Renalda. Od njihovog prvog, romantičnog i misterioznog susreta na ulici, pa do samog kraja, autor ove knjige će nam modernim i nesvakidašnjim pripovedanjem otvoriti vrata u intimni svet osećanja i misli jednog zaljubljenog para, koji možda živi među nama i jednako pokušava da emocijama u svom odnosu od sivila svakodnevice napravi svoj svet magije. Uz suptilne reference na pop-kulturu, muziku, filmove, književnost, fragmentarnom naracijom koja svoj vrhunac dostiže u leksikonu na kraju romana gde će Daniel Kovač pokazati maestralan psihološki uvid u karaktere koje je oživeo, ovo je roman koji nam priča na koliko načina ljubavi koje se bore sa razlikama i životnim problemima mogu biti, i uvek jesu – jedinstvene i neponovljive.
  • „Kovač svoju priču nedvosmisleno smešta u kontekst savremene Srbije, s primereno kritičkim – što znači: bez opterećivanja teksta – stvarima kojima je mesto u publicistici – odnosom prema stvarnosti koja par njegovih junaka okružuje i koja, na kraju krajeva, i ne baš nebitno utiče na njihove egzistencijalne opcije, izbore, odluke. (…) ono zbog čega ovde insistiram na „oneobičavanju“ jeste sam Kovačev jezik, stil, način izlaganja priče, on nije nimalo konvencionalan, i tek kad je uslovno literaran, pošto meandrira na sve strane, izliva se izvan glavnog toka priče, ali taman kad pomisliš da je priča piscu negde nepovratno utekla – eto nje opet…“
    Teofil Pančić