Jugoton gori!

"Jugoton gori! Glazbeni dnevnik" Marka Pogačara predstavlja intimnu putanju kroz muzičku geografiju bivše Jugoslavije osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Ova knjiga nije klasična muzička istorija niti nostalgična oda – ona je duboko lična ispovest u kojoj autor koristi muziku kao okidač sopstvenih sećanja, osećanja i formativnih iskustava. Pogačar gradi most između zvuka i biografije, između kolektivne kulturne memorije i pojedinačnog odrastanja u vremenu koje je bilo istovremeno kreativno eksplozivno i društveno traumatično.

Struktura knjige je jednako zanimljiva kao i njen sadržaj: pedeset dva kratka teksta, od kojih je svaki posvećen jednoj pesmi, bendu ili trenutku, koji zajedno grade mozaik ne samo muzičke scene već i jednog odrastanja, jedne geografije koja više ne postoji. Pogačar piše kao da sastavlja dnevnik u kome se prošlost neprestano probija kroz sadašnjost, gde su muzički zapisi istovremeno emocionalni, politički i egzistencijalni markeri. Svaki tekst je minijatura i fragment većeg, često bolnog narativa o raspadu jednog sveta i pokušajima da se u tom rasulu pronađe smisao, identitet, glas.

Forma dnevnika omogućava autoru da bude nepotpun, kontradiktorian, fragmentaran. Ne postoji linearna hronologija niti obaveza prema objektivnosti. Umesto toga, Pogačar se prepušta logici sećanja i asocijacija, skačući kroz decenije, gradove, žanrove. Ta nelinearna struktura savršeno odgovara prirodi samog sećanja, koje se organizuje oko emocionalnih epicentara, oko trenutaka koji su nam ostali bitni.

Knjiga obuhvata impresivan spektar jugoslovenske rok i punk scene – od Haustora, Azre, Električnog orgazma, Idola, EKV-a, preko Pankrta, KUD Idijota, Via Ofenzive, do manje poznatih ali podjednako značajnih imena. Pogačarov izbor pesama često je nekonvencionalan – retko bira najveće hitove, pre voli one numere koje nose specifičnu atmosferu, trenutak, miris grada, osećaj nemoći ili bunta. To je princip kuratorskog izbora koji ide protiv mainstream narativa – Pogačar piše o B-stranama, live snimcima, pesmama koje su bile crucijalne za one koji su ih slušali u pravom trenutku, na pravom mestu.

Autor piše energičnim, ponekad namerno sirovim jezikom koji oscilira između patetike i ironije, između visoke književnosti i streetwise kolokvijalizama. Njegov stil je prepoznatljivo urbani, pun digresija i slobodnih asocijacija. Tekstovi nisu muzičke kritike u klasičnom smislu – Pogačar retko ulazi u tehničke analize, više ga zanima ono što pesma "radi" sa njim, kako ga premešta kroz gradove, kroz noći, tulum, melanholiju, bunt. On piše sa pozicije učesnika, ne posmatrača – kao neko ko je bio tamo, ko je plesao, ko se znojio u prepunim klubovima.

Gradovi su tihi protagonisti ove knjige. Svaka pesma je ukotvljena u konkretni urbani pejzaž – zagrebački Cvjetno naselje, splitski Marjan, beogradski blokovi – i Pogačar majstorski spaja zvuk sa vizuelnim i taktilnim sećanjima na te prostore. Muzika postaje kartografija – mapa ličnih i kolektivnih geografija koje su ratovi, tranzicija i vreme izbrisale ili duboko izmenile. Zagreb devedesetih, onakav kakav ga Pogačar opisuje, više ne postoji.

Politički i društveni kontekst provlači se kroz čitavu knjigu, ali nikad na didaktički način. Pogačar piše iz perspektive nekoga ko je odrastao u vreme raspada Jugoslavije, formiran u devedesetima, u "crnoj godini" rata, kriminala, siromaštva i kulturnog otpora. Punk i novi talas nisu za njega samo muzički žanrovi već načini preživljavanja, obrasci otpora. Rat nije apstraktni kontekst – on je konkretna noćna mora koja interrumpira ploču, sankcije su razlog zašto je određena ploča stigla kasno ili nikad.

Ono što "Jugoton gori!" čini posebnim jeste Pogačarova sposobnost da spoji visoko i nisko, teoriju i ulicu, Sartrea i punk bedževe. On ne piše kao akademski kritičar već kao fanatik, kao neko ko muziku doživljava telesno, visceralno. Može u istom pasusu citirati Adorna i spomenuti pijanu tuču ispred kluba, može povezati Derridaov koncept sa načinom na koji Davor Gobac peva.

Knjiga funkcioniše i kao vodič kroz zaboravljene trenutke jugoslovenske rok istorije. Pogačar posvećuje pažnju marginalnim izdanjima, demo kasetama, lokalnim scenama. On vraća dostojanstvo zvuku koji je sistemski marginalizovan ili zaboravljen. Taj arhivski impuls – spašavanje od zaborava – je možda najdirlјiviji aspekt knjige. Postoji urgentnost u ovom pisanju – osećaj da vreme ističe, da svedoci nestaju, da fizički artefakti propadaju.

Autor se ne libi da govori o svojim slabostima, greškama, predrasudama. Priznaje da nije slušao određene bendove na vreme, da memorija vara. Ta iskrenost čini knjigu autentičnom – ovo nije autoritativan priručnik već lični svedočanski iskaz. U knjizi ima dirljivih trenutaka samosvesti – trenutaka kada autor shvata da je njegov odnos prema muzici možda bio opsesivan, ali da bez te opsesije verovatno ne bi preživeo devedesete. Muzika je bila terapija, bekstvo, identitet, zajednica.

Naslov "Jugoton gori!" simboličan je na više nivoa. Jugoton stoji kao metafora za čitavu muzičku industriju i kulturu koja je izgorela u ratu i tranziciji. Ali "gorenje" je dvosmisleno – to je i razaranje i buktinja, i kraj i intenzitet. Pogačarova knjiga ne oplakuje mrtvo telo Jugoslavije – ona mu odaje počast kroz zvuk, vraćajući nas u trenutke kada je ta muzika bila živa.

"Jugoton gori!" nije knjiga za sve čitaoce. Oni koji traže sistematični pregled biće razočarani. Ali oni koji vole ličnu kritiku, koji razumeju da je memorija izmešana sa fikcijom, i koji veruju da muzika može biti spasonosna – pronaći će ovde dragocen, dirljiv i brilijantno napisan testament o vremenu koje je prošlo ali čiji odjeci još odzvanjaju.