Branko Miljković (Niš, 29. januar 1934 – Zagreb, 12. februar 1961) bio je srpski i jugoslovenski književnik i prevodilac, jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka.

Rođen je u porodici Gligorija (poreklom iz Gadžinog Hana) i Marije (rođene Brailo, iz sela Trbounja kod Drniša). Imao je brata Dragišu, koji je nakon njegove smrti sredio i sačuvao Brankovu zaostavštinu.

Detinjstvo je proveo u ratom zahvaćenom Nišu, što je kasnije uticalo na teme smrti u njegovoj poeziji. Na Veliki petak 1944. godine bio je svedok savezničkog bombardovanja, kada je stradala njegova prva ljubav, mlada komšinica Ruža, kojoj je kasnije posvetio pesmu „Uzalud je budim".

Osnovnu školu pohađao je u Nišu i Gadžinom Hanu. Bio je učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac” (1949–1953), gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu Njegoš. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu Zapisi. Veliki uticaj na njega imali su profesor književnosti Dragoljub Milosavljević i profesor filozofije Fridrih Troj.

Godine 1953. upisuje studije filozofije u Beogradu, koje završava 1957. Kao student pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio profesor Dragan M. Jeremić. Prve pesme u Beogradu objavljuje mu Oskar Davičo 1955. u časopisu Delo.

Za života je objavio pet knjiga pesama: Uzalud je budim (1957), Smrću protiv smrti (sa Blažom Šćepanovićem, 1959), Poreklo nade (1960), Vatra i ništa (1960) i Krv koja svetli (1961). Za zbirku Vatra i ništa dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda 1960. godine.

Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. U zbirci Vatra i ništa, pored antičkih mitova, nalaze se i nacionalni mitovi i legende koje je utkao u sopstvenu poetiku.

U jesen 1960. napušta Beograd i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. Tragično je preminuo u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine. Njegovoj smrti prethodilo je privođenje u zagrebačku miliciju nakon što je u kafani „Kavkaz" uzviknuo: „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu?”. Okolnosti njegove smrti i danas izazivaju kontroverze.

Njegova zastavština, koja obuhvata 1649 predmeta (lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj, prepisku i ličnu biblioteku), čuva se u Narodnom muzeju u Nišu. Po njemu je nazvan roman Dejana Stojiljkovića Zvezda nad prazninom, a snimljeni su i filmovi Vatra i ništa i Princ poezije.

Dela:
1957: Uzalud je budim
1959: Smrću protiv smrti (sa Blažom Šćepanovićem)
1960: Vatra i ništa
1960: Poreklo nade
1961: Krv koja svetli