Intervju sa Marijom Ratković: Roman 'Ispod majice' je suočavanje sa traumom razotkrivanja

Marija je završila arhitekturu i teoriju umetnosti i medija. Arhitekturu ponekad provuče kroz obični razgovor, diskusiju ili kroz ljubavne i ostale životne jade. Donedavno je bila i pomoćnica bivšeg gradonačelnika Nebojše Zelenovića za pitanja mladih u Šapcu, ali sada se iz svog rodnog grada „vratila“ u Beograd, gde je ranije i živela.

Ona je aktivistkinja, zagovornica za zdravlje devojaka i žena. Nakon što se izborila sa rakom grlića materice 2017. godine neumorno se zalaže za uvođenje besplatne HPV vakcine u Srbiji. Dobitnica je mnogih nagrada, a poslednja među njima je i nagrada Laza K. Lazarević za pripovetku „Ambis“.

Marija je bila redovna autorka za VICE Srbija gde je svojim tekstovima otvarala teme koje su pre svega bile važne za devojke i žene. Debitantski roman „Ispod majice“ je neočekivani udarac glavom kroz zid, kako sam ja to doživela i čini mi se, dolazi u pravom trenutku straha, izolacije i neizvesnosti u kojoj živimo.

VICE: Otvaraš roman na način kao da sutra ne postoji. Sam početak za mene je kao najava velikog sloma koji će trajati i kom ćemo tek svedočiti. Ženskom liku odmah zadaješ problem i nesigurnost. Odakle ti hrabrost za to na samom početku tvog prvog romana?

Marija: Želela sam da postavim problem, jedan ogroman problem koga sam se lično uvek plašila – najpre da bih se sama suočila, a zatim da bih suočila čitaoce sa traumom razotkrivanja. I to prvo razotkrivanje samo je uvod u priču o onome što si lepo nazvala „emocionalnom anatomijom“ kada si je pročitala, a ja bih dodala čak i forenzikom. U prvih deset strana romana svaka čitateljka znaće kakvu knjigu ima pred sobom i da li želi da ide dalje. Uvek sam maštala da napravim film, koji će počinjati scenama nasilja, surovog obračuna uz zvuke pesme „Počnimo ljubav iz početka“ i mislim da je početak Ispod majice književni pandan tim uvodnim scenama.

Kada si počela da pišeš roman? Šta je bio okidač za njega?

Više puta sam počinjala da pišem romane, ali ovaj roman sam počela da pišem davno, posle nekoliko pročitanih poglavlja knjige koju sam bacila i u jednoj noći napisala možda devedeset strana onoga što sam mislila da je važno. Književnost zaista snažno inspiriše ali nekad upravo svojim stvarnim ili umišljenim nedostacima, najviše dijalogom.

Meni je čitajući falilo intimnosti i poželela sam da ja napišem tu priču koja bih volela da postoji. Želela sam da pišem o seksualnosti devojčica i žena uopšte, to je bila tema koja me opseda već dugo, još od prvih tekstova za VICE.

Ali onda sam se razbolela, što je upravo u fokus postavljalo pitanja seksualnosti i budući da je taj period bio izuzetno stresan, na neki način oteo mi je druge, bezbrižnije priče. Nisam želela da moj život bude zanimljiviji i dramatičniji od književnosti, da mi traume otmu i unište priče koje sam želela da ispričam. I onda je krenula borba – između priča koje želim i priča koje mi se nameću. I mislim da se u romanu to vidi – taj dijalog između sunca i mraka, između ljubavi i smrti, možda najveći dramski zaplet oduvek.

Roman sam zaokružila kada je došla prava priča, koja poput tkanja povezuje sve o čemu sam želela da govorim, na nju sam dugo čekala. I postoji tačan dan, nedelja kad je umrlo više ljudi koji su mi na različite načine značili, kada sam se uplašila smrti i svih neispričanih priča. I to je u stvari bio početak ovog romana, želja da ispričam priču koja je meni važna, spremna da poništim sebe da ona bude što bolja i možda sam uspela da u stranice upišem tu neverovatnu želju za životom.

Kroz ceo roman mapiraš vrlo bolne trenutke i traume, od detinjstva. Vrlo lako bi ta mapa mogla da se iscrta. Gde na toj mapi, sada posle napisanog romana, vidiš taj ženski lik?

U formativnom periodu života radila sam unutar koncepta forenzičke arhitekture, i značajno mi je bilo iskustvo istraživanje traume. Unutar forenzičke arhitekture je posebno važna teza o mestu kao “setu veza između slika u vremenu i prostoru”. I u tom smislu, mapa o kojoj govoriš je u svemu nalik na mesta zločina, dokaze uz suprotstavljene i nepouzdane narative, kombinaciju fikcije i dokumenata, različita mesta i vremena. Junakinja je u svemu kao preživela ali nepouzdana svedokinja, a moj posao autorke je kopanje. Po završetku tog procesa glavna junakinja je neko ko je uspeo da pronađe razbacane delove, da ih sahrani uz počasti i da ode negde daleko odatle, da živi pod drugim imenom. Sviđa mi se analogija sa zaštićenim svedokom.

 

Postoji taj trenutak u knjizi kada devojka posmatra telo voljenog muškarca u krevetu i misli joj razaraju zdrav razum. Opčinjenost, opsesivnost i divljenje prema baš toj osobi u razmerama „nenormalnog“. Da li je to ljubav ili opsesija, ili prikaz njene apsolutne nemoći da kontroliše osećanja?

Nisam sigurna da li je to ljubav ili opsesija, jer ljubav predstavlja kompleksan skup različitih osećanja koji može uključivati i opčinjenost. Ono što je meni važno u tom poglavlju jeste prikaz dirljive ljubavi koju žene često osećaju, ljubavi koja nadilazi nesavršenosti, racio i posebno kalkulisanje o urođenim nedostacima. Uvek sam se pitala da li ljudi mogu voleti druge ljude kada ih zaista vide – jasno vide sve nesavršenosti ili čak stvarne opasnosti. Da li je ljubav zaljubljenost, neka vrsta zaslepljenosti za mane ili svesna kalkulaciija o najboljem izboru ili ništa od ponuđenog? Mi u ljubavi često idealizujemo ljude – ali idealizujemo i ljubav, kao da ona može izbrisati sve loše, izlečiti, utešiti, popraviti. Odbijamo i da vidimo i da prihvatimo sebe i druge i previše želimo samo da kontrolišemo sve.

Čitajući i gledajući medijske predstave ljubavi, stalno sam se osećala kao da gledam u sliku prelepog obroka dok u tanjiru imam nešto sasvim drugačije. Čini mi se da su celu moju generaciju osakatile te idealne predstave o tome kako treba da izgledaju ljubav, seks, prijateljstvo, brak, majčinstvo – da sami sebi nismo dovoljno dobri. Ali jednako nas melje i kapitalizam – potraga za najboljom verzijom sebe, partnera, ideja da uvek zaslužujemo više, bolje... Mi kao da izdajemo ljude koje volimo ili oni nas ako se nekom u trenutku pripiški, ako se zasmeje na pogrešnom mestu, ne volimo istu vrstu muzike ili imamo neki nedostatak, bolest i sl. Kao što se glavna junakinja guši od tema koje nema s kim da podeli, verujem da mnogo ljudi živi suzbijajući mnoge neizgovorene reči, svoje viškove i da bismo verovatno bili spremni na mnogo veće stvarne ljubavi kada bismo razvijali kapacitet srca i više priča “od ispod majice” delili.

Jezik kojim pišeš u romanu, čistina u jednostavnosti rečenica koju nam ostavljaš da po njoj naslućujemo da će se nešto desiti, nešto srašno, veliko, a opet blisko, sve to me je podsetilo na „Stakleno zvono“ Silvije Plat. Da li ti je bliska ta atmosfera?

Ostavila si me bez reči, poređenje sa Silvijom Plat je najdivniji podsticaj za moje književno istraživanje – ženski roman o odrastanju, ali i istovremeno i pomalo zastrašujuć. Pitanje jezika je za mene ključno unutar romana Ispod majice, ali i jedna od važnih strategija pisanja. Svoj književni put gledam kao jedan period u kome sam samo čitala i pisala tek da održavam formu, pa period u kome sam jako puno učila teoriju – tad nisam čitala beletristiku skoro uopšte i pisala sam samo jezikom nauke. A u književnosti sam sve to morala da odbacim, da pročistim jezik, da svojim glasom progovorim sve ono što je u meni nataloženo, a sastoji se od pročitanog, saznanja, iskustva, mišljenja… Jezik kojim pišem ima ritam kojim govorim, da bi fikcionalna priča dobila istinitost, poput non-fiction tekstova za VICE. Da teorija ne bi bila teret koji zatrpava delo, ja sam izabrala govorni jezik, krhke rečenice, omaške, afekte, sleng, parafraze, a čak i interpunkcija, pravopis pa i izgled teksta su podređeni jednostavnosti i daju prostor čitaocima. A atmosfera neizvesnosti i intimnog razgovora je možda glavna nit naracije u romanu.

Seks i bolest, u stvari seks i „ženska bolest“, su tabu i stvari o kojima se ne govori, i ne misli. Na eksplicitan i svež način si uspela da izađeš iz očekivanih okvira. Bila si živa onda kada je trebalo da ćutiš, lečiš se i odbijaš seks. Kakvu ulogu u romanu, a i tebi lično ima seks u trenucima mraka, da li služi kao ultimativni pokretač života, kada za njega nemamo snage?

Meni je nepodnošljivo što je žena katkad slobodnija u filmovima za odrasle nego u književnosti – gde je prečesto objekat, kao neživa stvar ili instrument neke ideje ili važne poente. Mnogi čitaoci VICE znaju da me zanima seks u pisanju, posebno mi je bilo važno da bude dobro napisan. Možda će biti zanimljivo, ali da bih savladala seks u književnosti, u više od tri godine sam neprekidno čitala erotske i porno tekstove. Želela sam da pišem sa malo reči, ali da dosegnem intimnost, odnose moći, spektar različitih afekata i emocija i sve drugo što unosimo u seks.

Meni je važno da seks ima važno mesto u romanu, jer ima i u životu, ali da istovremeno govorim o enormnoj količini nelagode koju izaziva sve oko seksa. Lično mi je važno da se borim protiv te nelagode, da preuzimam pravo na govor o tome, da se kroz govor i pisanje obračunavam sa onim što me u životu buni i u čemu nikako ne uspevam. Naravno da se ne govori o seksu – kad je seks instrument vređanja i poniženja.

Znam da će zvučati čudno ali strah od sramote je gotovo isto toliko velik kao strah od smrti i to je više puta u romanu podcrtano, junakinja često smrt vidi manje opasnom. Čoveka ne čini živim samo biološki život, već mnogo više dostojanstvo. Da bi se odbranili - spremni su na sve. Ljudi postanu loši da ne bi bili jadni. Nisam slučajno zapamtila Miljanu Kulić, kad kaže bolje da me osuđuju nego da me sažaljevaju - to je taj bunt s kojim se snažno identifikujemo. Najvažniji motiv koji sam želela da obradim jeste motiv neposlušne žrtve, one koja nije krotka kao ovca koja ide na klanje. Kaže se da Bolestan čovek ima samo jednu želju, a ja mislim da je to ekstremno pogrešno i toksično i da društvo aktivno radi na oduzimanju glasa i depolitizacji žena, LGBT osoba, starih, bolesnih, ugroženih, poniženih i uopšte svih koje označi kao nedovoljno dobre i gura ih na marginu. Ali se otimamo!

Seks je ekstremno važan deo ovog romana. Važno je da nije nikava metafora nego često pokretač radnje, dokaz života, protest i obračun sa slabošću, tugom, sramotom, malograđanskim licemerjem i nasiljem… Ono što mi je posebno interesantno su pitanja prepuštanja i kontrole unutar seksa, ali i odnosa druge vrste. Posebno mi je važno pitanje pasivnih uloga i stigme koja ih okružuje u savremenom, navodno emancipovanom svetu. Jer sve sa prefiksom “žensko” je u društvu već okarakterisano kao slabost ili mana, neki nedostatak i zato mi je bilo bitno da se u jednom delu bavim i pitanjima odnosa prema pasivnosti, krivici, sramu, slabostima, strahovima, odustajanju, neuspehu. Prepuštanje je nekad bitno, posebno kada su poniženje ili poraz u pitanju. Slobodno mogu reći postoji čitav univerzum mistike slabosti koji tek želim da istražim.

Koji naslov bi dala knjizi o vremenu korone?

Saturn jede svoju decu, prema Gojinoj slici iz grupe takozvanih ”crnih slika”. Učinila mi se zanimljivim ta analogija Saturna koji predstavlja vladare koji uništavaju narod i reči Antonina Valentina da je Goja najdublje užase, najintimnije tuge svoje podsvesti izveo na fosforescentno svetlo svojih crnih slika. Pokazao je bezdane na kojima, tako krhak, počiva ljudski život. Bezdane u koje može propasti razum,,,

U romanu ima rečenica: „Ne! Ne treba krenuti dalje - treba rukama vaditi trule ribe, kurtone i flaše koka kole, ne sme se uzmicati i ostaviti drugima da se u njemu udave“. Da li si na kraju zadovoljna borbom tvog ženskog lika – Marije? Da li je uspela?

Marija u romanu je realno antisocijalna, i njen doprinos svetu je zaista vrlo skroman. Ona je kao neka naša tamna strana – ona je „meni je najteže“ osoba koju boli uvo da se bavi drugima, ali kad i ona kaže da treba ostaviti bolji svet iza sebe – onda znači da je naš svet sjeban skoro bez mogućnosti popravke. Sam taj uvid je hororičan. Marija je generalno oličenje svega čime nisam zadovoljna – ali ona uspeva, čak i u tako limitiranim okvirima lika bez empatije da napipa u mraku kvaku. Ne znam da li je to uspeh, ili priča o tome šta sve zovemo uspehom u današnjim uslovima.

Kada bi morala da mi kažeš jednu knjigu koja ti se svidela ove godine, i jednu koja nije koje bi to knjige bile?

Ove godine sam malo čitala, jer sam bila oprhvana radom sa mladima i pisanjem. Roman 24, Marije Pavlović mi je bio priprema za odlazak u Malagu i na kraju je zamenio ovo putovanje koje se nije desilo. Knjige koje mi se ne svide prestanem da čitam, ima ih mnogo ali o njima nije u redu da govorim. Bila bi to neka knjiga samopomoći, njih posebno mrzim.

Page top