Kako biti nesrećan

Kako biti nesrećan

Borba protiv slonova kojih i nema čini čoveka nesrećnim – pomoću slika iz svakodnevnog života i humora Paul Vaclavik nastojao je da svoje terorije učini razumljivim. Bio je filosof, psiholog i jedan od začetnika nauke o komunikaciji. Njegova knjiga „Uputstvo kako biti nesrećan“ postala je bestseler. Rodjen je 1921. u Austriji, 1960 iselio se u Kaliforniju, u Palo Alto gde je predavao u Institutu za mentalna istraživanja i gde je umro 31.og marta.

Bio je naučnik pun duha. Kako napraviti od života i sebi, i drugima pakao? Vaclavikova knjiga „Uputstvo kako biti nesrećan“ parodija je na poplavu raznik savetodavnih knjiga u osamdesetim godinama. O knjizi, Vaclavik je rekao:

„Mislim da je knjiga doživela uspeh, jer je najzad neko došao i tekao – ljudi, ne obmanjujte sami sebe. Postoji, na primer, masa ljudi koji misle da sa njima nešto nije u redu, jer divni ljubavni odnosi – kada se stupi u brak – više nemaju raniji intenzitet“.

Vaclavik je opisivao komunikaciju u svakodnevnom životu. Zašto ljudi razgovaraju jedni mimo drugih? Njegovi primeri u medjuvremenu su postali klasika. Na primer:

Nekome je potreban čekić. Namerava da ga pozajmi od suseda, ali onda se javlja sumnja. “Šta ako sused neće da mi pozajmi čekić? Juče me nije pozdravio baš ljubazno. Možda ima nešto protiv meine? Šta bi to moglo biti? Ništa mu nisam učinio. Uobražava nešto. Kako neko može da odbije tako malu uslugu? Sada mi je zaista dosta svega“. I čovek istrčava iz kuće, zvoni kod suseda koji otvara, a naš pacijent urla iz sveg glasa:“Bitango, zadrži svoj čekić“.

Pol Vaclavik je voleo tu vrstu priča. Kao osmogodišnjak pročitao je priču o samoubici koji se bacio u reku. Gledao ga je policajac. Vaclavik prepričava:

„Žandarm je izvadio pištolj, uperio ga na samoubicu i viknuo: izlazi odmah iz vode ili pucam. Nakon čega je čovek poslušno izašao iz vode. To je na mene kao osmogodišnjaka ostavilo silan utisak. Iz toga može da se napravi cela genetska priča. Na taj način postavljene su osnove za moju kasniju fascinaciju intervencijama te vrste koje su u suprotnosti sa zdravim razumom“, rekao je Vaclavik.

Vaclavik se smatra osnivačem modernih istraživanja komunikacija. Jedan je od tvoraca danas uobičajenih pojmova kao što su fidbek – povratna informacija i selfulfiling profesi, proročanstvo koje se samo ispunjava, u stvari misli se na prizivanje nevolje. Njegova najpoznatija teza glasi: ne može se ne komunicirati, dakle, od komunikacije je nemoguće pobeći. Tako za njega u psihologiji nije od presudnog značaja prošlost nekog pacijenta, nego sada i ovde. To se odražava i na terapiju i Vaclavik kaže:

„Danas je nemoguća višemesečna terapija sa jednom osobom“.

Vaclavik je odrastao u Austriji i već kao učenik sukobio se sa nacionalsocijalistima. O tome je rekao:

„Veoma idealistički pokušao sam 1938. da zaštitim profesora u gimnaziji koji je bio optužen za antidržavnu delatnost. Skupljao sam potpise i zbog toga sam od 1939. imao dosije kod Gestapoa“.

Neposredno pred kraja rata dospeo je i u zatvor. Taj doživljaj presudno je uticao na Vaclavika:

„Čovek počne veoma da poštuje ljudsko dostojanstvo i slobodu. Uprravo zbog toga što je doživeo suprotno“ izjavio je kasnije.

U njegovom životu sve je bilo povezano sa komunikacijom. Za Pola Vaclavika ona je bila ključ uspešnog života, ali i ključ stvarnosti. Jednom prilikom je rekao:

„Kada patimo, onda ne patimo toliko zbog datosti, koliko zbog našeg shvatanja te datosti. Filozof Epikur to je već rekao u drugom veku posle Hrista: nismo uznemireni zbog stvari, nego zbog mišljenja koje imamo o njima“.

 

 

 

Autor D. Kajzer (DW.com)

 

Page top