O romanu "Nerazdvojne" Simon de Bovoar u MILICA magazinu

Simon de Bovoar jedna je od najprodornijih autorki u istoriji: književnica, filozofkinja, egzistencijalistkinja, aktivistkinja i feministkinja, Bovoar se zaista našla u samom vrhu stvaralaca koji su oblikovali 20. vek u Evropi, a posledično i druge intelektualne prostore. Premda nije bila tajnovita po pitanju svog privatnog života, te je čitavom svetu poznato buržoasko odrastanje kojem se otrgla, kao i otvorena veza sa Sartrom, do romana Nerazdvojne malo toga bilo je poznato o ljubavnom životu u mladosti autorke. Knjiga Uspomene lepo vaspitane devojke, objavljena 1958. godine, i memari Bovoar koji su izašli pola decenije kasnije, nesumnjivo govore o njenoj opsesiji društvenim konvencijama i očekivanjima, klasnim jazom i prirodom emotivne povezanosti. Ove teme, ali i snažan motiv potrage za slobodom, te borba za izvesnu emotivnu i socijalnu autonomiju, vidljivi su i kroz Nerazdvojne – knjigu napisanu i stavljenu po strani pre svih drugih autobiografskih spisa. Kratki roman napisan je tokom ’50-ih, nekoliko godina nakon čuvenog dvotomnog feminističkog dela Drugi pol, a otprilike u isto vreme kada je Bovoar za svoj roman Mandarini (1954) dobila prestižnu Gonkurovu nagradu. Nerazdvojne, priča o strastvenom i tragičnom prijateljstvu, zbog svog izrazito intimističkog karaktera nije objavljena sve do prošle godine.

 

 

Foto: F. Hanoteau
Foto: F. Hanoteau

 

 

Roman Nerazdvojne govori o prijateljstvu Simon de Bovoar sa Elizabet ‘Zazom’ Lakoan, njenom školskom drugaricom koja je preminula od encefalitisa u 21. godini. Ljubav, egzistencijalistička tema o kojoj je autorka izlagala pronicljivo u svojim intervjuima i teorijskim opservacijama – kroz rodnu, društvenu, političku i emotivnu prizmu – ovde je okosnica intenzivnog odnosa koji se dogodio u adolescentskim godinama Bovoar. Na izvestan način, roman Nerazdvojne predstavlja i prizmu kroz koju je moguće čitati njeno celokupno kasnije stvaralaštvo.

“Zajedno smo se borile protiv sudbine koja nam je bila nametnuta i dugo sam mislila da je njena smrt bila cena moje slobode”, napisala je autorka u svojim memoarima Moć stvari (1963).

Simon de Bovoar u memoarima navodi i da postoji knjiga o Zazi od koje je odustala, da bi njena usvojena ćerka, Silvi Le Bon-de Bovoar, sredinom ’80-ih ovaj rukopis pronalašla u spisateljičinoj arhivi. Tek 2020. godine knjiga je prvi put predstavljena javnosti, pre svega u Francuskoj, a zatim i u Americi. Na našem jeziku Kontrast izdavaštvo je tokom proteklih meseci objavio Nerazdvojne, a u septembarskoj Lektiri Milica magazina izdvajamo jedan odlomak koji verno prenosi atmosferu knjige. Posebno je interesantno što ovo izdanje sadrži i priloge, poput fotografija ili pisama, koji čitanje biografske novele obogaćuju neprocenjivim nizom detalja.

 

 

Iz televizijskog intervjua, 1959.
Iz televizijskog intervjua, 1959.

 

 

NERAZDVOJNE

 

 

Danas se divim pronicljivosti te oprezne žene: činjenica je da sam se menjala. Naše nastavnice su počele da mi zvuče jako glupo, zabavljala sam se postavljajući im neugodna pitanja, suprotstavljala sam im se, drsko sam reagovala na njihova zapažanja. Mama me je malo grdila, ali tata se smejao kad bih mu pričala o svojim svađama s nastavnicama; taj smeh me je oslobađao svake skrupule; s druge strane, ni za trenutak nisam pomišljala da bi Boga mogle da uvrede moje ludorije. Kad bih išla na ispovest, nisam se zamarala detinjarijama. Išla sam da se pričestim nekoliko puta nedeljno, a otac Dominik me je hrabrio na stazama mističnog promišljanja: moj sekularni život nije imao nikakve veze s tom svetom avanturom. Moji nedostaci su bili mahom duhovne prirode: nedostajalo mi je revnosti, predugo sam zaboravljala na božansko prisustvo, odsutno se molila, razmišljala o sebi sa previše samozadovoljstva. Samo što sam završila nabrajanje tih propusta kada sam kroz pregradu u ispovedaonici začula glas oca Dominika:

– Je li to sve?

Ostala sam nema.

– Rekli su mi da moja mala Silvi nije više kao nekad – rekao je glas. – Izgleda da je postala rasejana, neposlušna, drska.

Obrazi su mi goreli i nisam mogla da izustim ni reč.

– Od danas ćemo morati da pazimo na takve stvari – rekao je glas. – Razgovaraćemo još na tu temu.

Otac Dominik mi je dao oprost i izašla sam iz ispovedaonice dok mi je u glavi ključalo; pobegla sam iz kapele a da nisam uradila pokoru. Mnogo sam se više potresla nego onog dana u metrou kad je neki čovek otvorio kaput da bi mi pokazao nešto ružičasto.

Osam godina sam klečala pred ocem Dominikom kako se kleči pred Bogom: a on je bio samo brbljivi starac, koji sa nastavnicama ogovara i ozbiljno shvata njihove tračeve. Bilo me je sramota što sam mu otvorila dušu: izdao me je. Od tog trenutka, kad god bih u hodniku videla njegovu crnu odoru, pocrvenela bih i pobegla.

Jedan od priloga iz knjige u izdanju Kontrast izdavaštva

Krajem te i naredne godine sam se ispovedala vikarima u Sen-Silpisu; često sam ih menjala. Nastavila sam da se molim i da meditiram, ali za vreme raspusta sam doživela prosvetljenje. I dalje sam volela Sadernak, i kao ranije sam tamo puno šetala; ali sada su mi kupine i lešnici po živoj ogradi bili dosadni, želela sam da osetim sok mlečike, da zagrizem one otrovne crvene bobice lepog zagonetnog imena Solomonov pečat. Radila sam mnoge zabranjene stvari: jela sam jabuke između obroka, krišom uzimala romane Aleksandra Dime sa gornjih polica biblioteke; vodila sam poučne razgovore o misteriji rođenja sa ćerkom jednog napoličara; noću bih, u svom krevetu, pričala sebi smešne priče koje su me dovodile u čudna stanja. Jedne večeri, dok sam ležala na vlažnoj livadi, gledajući u Mesec, pomislih „To su gresi!” iako sam čvrsto rešila da nastavim da jedem, čitam, pričam, sanjam onako kako ja budem htela. „Ne verujem u Boga!”, pomislih. Kako verovati u Boga i namerno odabrati da ga ne poslušaš? Na trenutak sam bila zapanjena tom činjenicom: nisam verovala.

Ni tata, ni pisci kojima sam se divila nisu verovali; a svet je bez sumnje mogao da se objasni i bez Boga, Bog ionako nije objašnjavao mnogo toga, svakako ništa što bi iko mogao da razume. Lako sam se prilagodila svom novom stanju. Međutim, kada sam se našla u Parizu, obuzela me je panika. Ne možeš se uzdržati da ne misliš ono što misliš: tata je, ipak, govorio o streljanju defetista, a godinu dana ranije je jedna starija učenica izbačena sa koleža, jer je, šuškalo se, izgubila veru. Morala sam brižljivo da krijem svoju sramotu; noću sam se budila u znoju od pomisli da bi Andre mogla da posumnja.

Jedan od priloga iz knjige u izdanju Konstrast izdavaštva

Srećom, nikada nismo razgovarale o seksualnosti ni religiji. Zaokupljala su nas mnoga druga pitanja. Učile smo o Francuskoj revoluciji; divile smo se Kamiju Demulanu, gospođi Rolan, pa čak i Dantonu. Unedogled smo razgovarale o pravdi, jednakosti, imovini. Nismo davali pet para za ono što su naše nastavnice o tome mislile, a naši roditelji su imali krute stavove koji nas više nisu zadovoljavali. Moj otac je voleo da čita L’Aksion fransez [1]. G. Galar je bio više demokrata, u mladosti je pratio Marka Sanjijea; ali više nije bio mlad i govorio je Andre da svaki oblik socijalizma nužno podrazumeva spuštanje na niži nivo i ukidanje duhovnih vrednosti. Nije nas ubedio, ali neki njegovi argumenti su nas zabrinuli. Pokušale smo da diskutujemo sa Maluinim prijateljicama, mladim damama starijim od nas, koje je trebalo da znaju više od nas; ali one su razmišljale poput g. Galara i ta pitanja ih nisu puno zanimala. Više su volele da razgovaraju o muzici, slikarstvu, književnosti, i to ništa pametno. Malu nas je često zvala, kad bi primala goste, da dođemo da služimo čaj, ali je osećala da ne cenimo previše njene zvanice i pokušavala je u znak odmazde da pokaže nadmoć nad Andre. Jednog popodneva, Izabel Barijer, koja je bila zaljubljena, jako idilično, u svog učitelja klavira – oženjenog muškarca sa troje dece – povela je razgovor o ljubavnim romanima; Malu, rođaka Git i sestre Goslan su redom navodile svoje favorite.

– A ti, Andre? – upita Izabel.

– Meni su ljubavni romani dosadni – reče Andre rezervisano.

– Ma hajde! – reče Malu. – Opšte je poznato da Tristana i Izoldu znaš napamet.

Dodala je da se njoj ta priča ne sviđa; Izabel ju je volela; sneno je izjavila da tu epopeju platonske ljubavi smatra veoma dirljivom. Andre prasnu u smeh:

– Ljubav Tristana i Izolde platonska! Ne – rekla je – nema tu ničeg platonskog.

Zavladala je neprijatna tišina i Git je suvim glasom rekla:

– Devojčice ne bi smele da razgovaraju o stvarima koje ne razumeju.

Andre se ponovo nasmejala, ne odgovorivši ništa. Gledala sam je zbunjeno. Šta je tačno htela da kaže? Ja sam mogla da zamislim samo jednu ljubav: onu koju sam osećala prema njoj.

 

 

 

 

[1] Nekadašnji krajnje desničarski, monarhistički, prokatolički francuski list. (Prim. prev.)

#KNJIGA #KONTRAST IZDAVAŠTVO #LEKTIRA #LEKTIRA MILICA MAGAZINA #NERAZDVOJNE #ROMAN #SIMON DE BOVOAR #SIMONE DE BEAUVOIR #ŽENSKA KNJIŽEVNOST

Page top