Sara Stridsberg o pisanju, strancu i zvezdi padalici
U poznatoj emisiji “Leto na Prvom programu” Švedskog državnog radija u julu 2011. Sara Stridsberg je prvi put pročitala tekst o psihijatrijskoj bolnici Bekomberja u Stokholmu, zatvorenoj 1995. Ispostavilo se da su to odlomci romana na kojem je tom trenutku radila i koji će joj četiri godine kasnije doneti Evropsku nagradu za književnosti i ulazak u najuži izbor za prestižnu Strindbergovu nagradu. U istoj emisiji, Strindbergova je čitala i fragmente o odnosu prema strancima, ljubavi, snevanju i pisanju.
Hey wait mister —— Hey Wait —– Mister? —– Hey? —– Sačekaj malo —-
Neko te u metrou moli za koju paru, da bi jeo, da bi preživeo, novčić za taj dan, to se događa svakodnevno. Ako mu nešto daš, to finansijski gledano nema nikakav značaj, nikada se ne radi o velikoj sumi, tek o jednom novčiću ili nekoliko kruna. I tako ponekad nešto daš, ponekad ne daš ništa, najčešće ne daš ništa, a grad se polako kreće unapred, gungula ljudi i lov na robu i razbibrigu, na sunčevoj svetlosti, u Evropi. Nastavljaš dalje, a za to postoji reč. Prositi. Prosi onaj ko nema ništa i ko moli za milostinju. A u pitanju je isključivo stvar jezika, koja postaje stvar svakodnevice. Tvoja supruga ili tvoj suprug ne prose ako te zamole za sendvič, ti ne prosiš ako od šefa zatražiš povišicu. Prosi onaj ko nema nikakva prava, kućni ljubimac prosi, onaj čiji se zahtev može smatrati nelegitimnim. Najčešće je reč o posebnoj vrsti ljudi koji se usamljeni kreću kroz svetla grada. I osećaj neprijatnosti te ne napušta, pitanje i ispružena ruka ulivaju ti osećaj nemira. Istog trena zaželiš da potvrdiš svoj identitet građanina koji poseduje, zna, koji je zdrav, razuman, koji preuzima odgovornost, možda čak i identitet Evropejca.
Hey wait mister —–
I na jedan jedini vrtoglavi trenutak čitav je svetski poredak doveden u pitanje, itekako je uobičajena i zanemarljiva, ispružena ruka ljudskog bića. Tako je stalno i svugde, zaboravljaš je i ne možeš da je zaboraviš, tu ruku.
Hey wait mister. Hey. Sačekaj trenutak —–
Ne daš li ništa, time govoriš da prihvataš vladajući poredak, granicu između siromašnog i bogatog, između onog ko traži pomoć, nazovimo ga strancem, i sebe samog. Ako se odlučiš da daš novčić, on uvek ima veću vrednost od puke finansijske transakcije.
Bilo kako bilo. Nastavljaš da koračaš kroz grad, pun pitanja koje ti se kao crne kandže zarivaju u grudi – pitanja koja su takođe večita pitanja romana: Šta je ljubav, šta je siromaštvo, šta je ludilo, šta je usamljenost, šta je pravda, šta je čovek? Jer isto kao to drsko, javno pitanje „Imaš li par kruna za mene?“, isto se tako roman pretače u svoj lik. On je besraman i bezgraničan, ne traži dozvolu ni od koga, ne očekuje ništa, pa ipak očekuje sve. Isto kao što čovek ili žena moli za novac na ulici, roman u nas usađuje nekakav stran, mučan element; bolest, melanholiju i sećanje na neki uništen, nepravedan svet.
Pisati je padati. Pisati je uništavati. Pisati je voleti, jer reč ljubav postoji —–
A kada pišem svoje romane, mogu zaista i da shvatim žudnju da se nešto zapali. Oni prvi, nesigurni bljesci plamena, vrelina i žar čiji odraz počiva u oku pustošenja i na kraju sumanutost požara što razara sve oko sebe. Nema ništa lepše od šumskog požara ili polja zahvaćenog plamenom. U pustom krajoliku potom nema ničega čega bi se sećao.
U trenutku pisanja pisac postaje neko drugi, ona napušta samu sebe, svoje telo, svest, sopstvena iskustva, ona upušta mesto onom stranom. Ona je doslovno out of her mind, van sebe. Knjiga je procep svetlosti koji se otvara ka nepoznatom, ka neočekivanom i stranom, prozor što gleda ka noći. Roman je mesto želje prokletih. Roman je osmeh bolesti.
Pisati je i sanjati. Sanjarenje ludaka. Jer samo ludaci provode dane u sanjarenju. Jer su samo pisci plaćeni da sanjare. Ali za razliku od ludaka i stranaca, san se ne može zadržati u pritvoru, ne može se uhvatiti na fotografiji, ne može se pozvati na odgovornost. Slike – kako u romanu, tako i u snu – množe se brzinom svetlosti pod lobanjama građana, i nijedan ih režim na svetu ne može kontrolisati.
Svaka reč je sanduk. Za svaku reč je prišivena ruža. Pođi, pođi sa mnom u belu hartiju —
* * *
Međutim, ne pripadati jednom vremenu niti jednom mestu takođe daje posve posebnu slobodu i snagu: devojčica može sve što poželi. Onaj koji je posrnuo već je pao, više ne treba da je bude strah. Stranac, ili imigrant, jedini je koji ima sopstvenu priču. Perverznjakinja je već isprkosila svim zakonima, ona naga trči kroz svet. Duševni bolesnik odbija da pati, a alkoholičar se tokom dana polako napio, napio toliko da ima osećaj kao da stoji na krovu. Alkohol ga trezni.
„Ako zaranjanje iziskuje snagu, preostaje da se pronađe put nazad“, kaže Julija Kristeva.
Stranac je isto tako i nada da bi sem ovog mogao da postoji neki drugi svet, neki drugi jezik, da zapravo postoji mogućnost da se zakoni u bilo kom trenutku ponovo napišu. Pomišljam na Rona Karlsona u Americi, čiju je sestru ubila Karla Fej Taker. Kada je Karla trebalo da bude pogubljena i primi tri smrtonosne injekcije u februaru 1998, Ron Karlson je odlučio da ispred sobe za pogubljenje sedne sa njenom porodicom. Time je postao prvi čovek u američkoj istoriji koji je izabrao da sedi sa porodicom osuđenika, iako je srodnik žrtve. I pomišljam na Rozu Parks kako sasvim ćutke sedi na svom sedištu u malom žutom autobusu u Montgomeriju, Alabama, dok čeka da policija pristigne i uhapsi je zbog odbijanja da ustupi sedište beloj osobi. Nema više ničeg da se kaže, postoji samo njeno odbijanje i tišina. I tako Roza Parks gleda kroz prozor po ustalasanim poljima pamuka, dok se policijske sirene iz daleka približavaju.
Izustiti nešto ponekad znači odricanje od svega u šta veruješ. Progovoriti jeste prihvatiti okamenjeni jezik pun zakona i prisilnih slika. Tvoja se neposlušnost ponekad pretvara u seme čitavog jednog oslobodilačkog pokreta koji će zatim promeniti svet, ali tada, u tom trenutku u malom žutom autobusu u Alabami, uvek si i sasvim sam. Usamljena misao je utopija. Dvoje što misle istu stvar irealni su.
* * *
Ne znam. Ne znam šta nas nagoni da volimo. „Šta nas zapravo nagoni da volimo nekog nepoznatog, dugo pre nego što saznamo ko je ona?“, pita filozof Dekart dok sedi u ledenom stokholmskom dvorcu kraljice Kristine u Starom gradu i posmatra skamenjenu vodu i ptice što se lede u letu i mrtve padaju dole. Nastupilo je ledeno doba, XVII vek, nekakva prirodna atomska zima u kojoj milioni garavih pahuljica zaklanjaju sunce.
Ja sam se uvek zaljubljivala u tren oka. U smeh, u ranu, u osmeh, u iščašenost, defekt i u jedno malo klik… U tom sam smislu kralj. Uvek bih pošla sa tim nekim nepoznatim, ne znajući ništa o njoj ili njemu. Život se jednostavno događa. On je kao cveće, kao sunčevi zraci, kao sumrak.
* * *
Ostalo je još samo nekoliko nedelja pre nego što od psihijatrijske bolnice Bekomberja budu počeli da prave stanove. Ja se još uvek nadam da će prekinuti posao i ostaviti zgrade da stoje takve kakve jesu. Rastužuje me pomisao da će zavladati nešto novo. Strahujem da će u tom slučaju moj otac i svi ostali biti zaboravljeni, da u bekomberjškoj idili neće biti mesta za našu priču. Još uvek imam osećaj da ovo mesto pripada meni i njemu. To su naša stabla jarebike i naši ružini grmovi. Naša kišnoblistava zelena boja u unutrašnjosti zgrade.
Sve što želim jeste da nam neko podigne spomenik ovde u parku, od bronze ili najradije od čistog zlata. Spomenik treba da predstavlja muškarca koji drži devojčicu za ruku. On na sebi ima vrećastu bolničku košulju i farmerke, a ona na glavi muški šešir i haljinu sa uzanim pojasom koji joj olabavljen malkice visi preko kukova. Stoje tamo, u sred starog bolničkog parka. Devojčica drži slobodnu ruku preko očiju, štiteći ih od nevidljivog sunca dok on, pacijent, gleda dole u svoje bose noge. Izgledamo kao da smo oduvek stajali tamo, u našem usamljenom kružiću, i ostaćemo da stojimo tamo na kiši i snegu i u zvezdanovedrim noćima. Nikada se nikuda ne krećemo. I potpuno smo nesvesni sveta izvan. Zauvek zatvoreni u našu statuu od bronze i zlata.
A iznad moje kuće, na auto-putu, gde sada živim, svetlucaju zvezde iz miliona drugih solarnih sistema i isto toliko mogućnosti za život, ljubav, usamljenost i razaranje. Razaranje je jedino što je permanentno. Svi ćemo mi nestati. I zvezde umiru i zvezde padaju. I svaki put kada zvezda padne ponovo poželimo nešto. A ja se ponekad pitam do koje je mere čovek zapravo u stanju da želi. Živimo u izuzetnom izobilju. I uprkos tome želimo još više. Više automobila, više kuća, više novca, više odeće, više lepote, više putovanja, više razaranja i više razbibrige. Samo što više od svega.
A ja noću ponekad pomislim da čujem zvuk zvezde kako pada i kako se razbija u našem dvorištu. Pomišljam da to mora da je jedna od zvezda Edit Sedergran*. A ujutru, kada izađemo na travnjak, moramo da nosimo decu preko najvećih krhotina. Auto-put, Esingška petlja, najprometnija saobraćajnica u Švedskoj preko koje svakog dana prođe sto hiljada automobila, nadvija se nad nama kao nekakav nečovečni san ili košmar o budućnosti. Volela bih da legnem na taj auto-put. Volela bih da skupim sto hiljada osoba iz one ničije zemlje i da zaustavim saobraćaj. Volela bih da svojoj deci obećam budućnost, ali nisam sigurna mogu li. Ne znam mogu li uopšte nešto da im obećam. A moj sin, dok stoji tamo među krhotinama, gleda u mene onim zadivljenim pogledom koji samo on ima. Ubeđen je u moju veličinu i moj ispravni sud. Uzda se u sve ono u šta i treba da se uzdaš, iako do skočnih zglobova stojimo u krhotinama. Uzda se u to da, ako nešto u svetu nije kako treba, da ću ja to smesta za njega ispraviti, kao što imam običaj da ispravljam stvari. Uzda se u to da ga ne lažem. Ali ja nemam šta da kažem o budućnosti jer ne mogu ništa da kažem o njoj. Ne mogu da mu kažem o razaranju. Ne još uvek. Ne sada.
Stoga ga pitam, kao što je američka pesnikinja Lori Anderson jedanput pitala mene: „Znaš li zato volim zvezde?“ A odgovor nema toliko veze sa zvezdama koliko sa nama samima, našim čudesnim strujanjem ka razaranju. „Znaš li, Ejvinde, znaš li zašto volim zvezde? Volim zvezde zato što im ne možemo nauditi.“
———-
* Edit Sedergran (šved. Edith Södergran) bila je finskošvedska pesnikinja, rođena 1892. u Sankt Peterburgu, a umrla 1923. u karelijskom gradiću Rajvola koji je tada pripadao Finskoj. Stridbergova ovde aludira na njenu čuvenu pesmu Zvezde:
Kad noć dođe
stojim na stepenicama i slušam,
zvezde se roje u vrtu,
a ja stojim u mraku.
Slušaj, zvezda je zvonko pala!
Ne hodaj bos po travi;
vrt mi je pun krhotina.
(prevod pesme Slavica Agatonović. U: Sedergran, Edit, Izabrane pesme. Beograd: Treći Trg – Čigoja štampa, 2011)
Prevod: Milena Podolšak
Izvor: sr.se
Foto: SR Foto