Boško Tokin (1894–1953) jedan je od ko-autora Manifesta zenitizma, učesnik ranih avangardnih krugova, prvi filmski kritičar na domaćim prostorima i autor prvog modernog romana. Tokin završava realnu gimnaziju u Temišvaru 1912, u kojoj je u to vreme bio i pisac Miloš Crnjanski. Tokom ranih boravaka u Zemunu družio se sa Savom Šumanovićem, Nikolom Krstićem i Slavkom Vorkapićem, a u kasnijem međuratnom razdoblju boravio je u Beogradu gde se družio s Tinom Ujevićem i Stanislavom Vinaverom. Surađivao je s više francuskih novina, a novinarsku karijeru započinje u novinama "Piemont" 1914. godine. U Prvom je svjetskom ratu bio dobrovoljac, brzo je postavljen u novinarsku sekciju. U Francusku je došao 1916. i onde započeo studije estetike i istorije umetnosti na Sorboni. Prvu filmsku kritiku na srpskom jeziku objavio je 1920. u časopisu "Progres". S Ljubomirom Micićem i Ivanom Golom početkom 1921. objavlio je Manifest zenitizma i postao jednim od urednika časopisa Zenit. Na francuski je prevodio radove Crnjanskog i Krleže, piše pjesme, novele, pozorišne i filmske kritike. Napisao je scenario za prvu filmsku komediju "Budi Bog s nama". U Zagrebu je 1925. pokrenuo prvi filmski nedeljnik "Film", čemu prethodi njegovo osnivanje Kluba filmofila 1924. godine. Unutar toga, s Draganom Aleksićem pokušao je snimiti komediju "Kačaci u Topčideru", ali projekat nije realizovan. U časopisu "Vreme" objavio je Istoriju savremene umetnosti u 14 nastavaka. Tokom Drugog svetskog rata, Tokin je bio saradnik časopisa "Kolo", zbog čega je kasnije osuđen i poslat u zatvor na tri godine. Nakon izlaska, ponovno se posvetio pisanju i novinarstvu, i s Vladetom Lukićem izdaje "Filmski leksikon" (1953). Roman "Terazije", smatran prvim srpskim modernim romanom, objavljuje 1932. godine. Roman je tada smatran skandaloznim budući da je uključivao teme kao što su homoseksualnost, zavisnost i promiskuitet, a govorio je o Beogradu posleratnih godina.