Bekomberja – oda mojoj porodici

Bekomberja Sare Stridsberg je složen, višeglasan roman koji rekonstruiše intimnu porodičnu hroniku kroz prizmu jedne od najvećih psihijatrijskih bolnica u Evropi. Ovo je knjiga o ljubavi i samoći, o tami i svetlosti, o gravitaciji koja nas veže za ovaj svet i o snazi koja nas tera da ga napustimo. Kroz tri generacije jedne švedske porodice – Vitu, Džima, Džeki i Mariona – Stridsberg istražuje naslednu prirodu bola, ali i mogućnost oslobođenja od njega.

U centru priče je Džim, čovek koji se više puta vraća u psihijatrijsku bolnicu Bekomberja nadomak Stokholma. Njegova ćerka Džeki, naratorka i emotivno srce romana, provodi detinjstvo posećujući oca u bolnici, gde upoznaje nezaboravne likove – Sabinu, matematički briljantnu pacijentkinju koja sanja o preplivavanju Atlantika; Pola sa tamnom prošlošću; Inger Vogel, glavnu sestru sa velikim svežnjem ključeva; i doktora Edvarda Vintersona koji vozi Džima na noćne izlete po Stokholmu. Svaki od ovih likova nosi sopstvenu priču o polomljenim snovima i životima koji su mogli biti drugačiji.

Stridsberg majstorski prepliće različite vremenske ravni i narativne perspektive, stvarajući mozaik sećanja i fragmenata. Pratimo Ulofa, poslednjeg pacijenta koji je u bolnici proveo neverovatnih šezdeset tri godine i koji 1995. godine, pred zatvaranje ustanove, treba da se vrati u svet koji više ne poznaje. Paralelno se razvija priča o Džimovoj majci Viti koja se otela u more i nestala, i Luni, Džimovoj supruzi fotografkinji koja putuje po mestima katastrofa dok njena porodica tiho propada kod kuće.

Bekomberja je arhitektura tuge – i doslovno i metaforički. Stridsberg detaljno rekonstruiše fizički prostor bolnice koju je arhitekta Karl E. Vestman projektovao kao utopiju, zamišljenu kao grad u malom gde će duševno bolesni biti tretirani sa dostojanstvom. Ali kako to obično biva sa utopijama, stvarnost je brzo postala nešto drugo. Kroz Džekine oči, oči deteta koje odrasta uz bolnicu kao normalnu činjenicu života, vidimo kako Bekomberja postaje alternativni svet, mesto van uobičajenog toka vremena. Za Džeki, bolnica postaje jedino mesto na svetu na kome zaista želi da bude, što je istovremeno spasonosno i duboko destruktivno.

Stridsberg piše sa neverovatnom senzibilnošću o duševnoj bolesti, nikada je ne stigmatizujući niti romantizujući. Njeni likovi nisu ni čudovišta ni tragični heroji – oni su ljudi koji pate ali i pronalaze trenutke radosti, koji su bolesni ali ne definirani isključivo bolešću. Džim nosi u sebi prazninu koju alkohol privremeno popunjava, senku majke koja se utopila, nesposobnost da voli na način koji drugi očekuju. Bolnica mu pruža strukturu i zajednicu koja ga prihvata, osećaj pripadnosti koje nikada nije imao napolju.

Kroz roman proteže se motiv Zlatokosine zone – astronomskog termina koji označava tačku u svemiru na kojoj je život moguć. To je savršena metafora za Džimovu egzistenciju između života i smrti, za njegov pokušaj da se održi tačno na sredini. Taj motiv rezonira i sa idejom bolnice same – Bekomberja je takođe neka vrsta Zlatokosine zone, mesto gde su ljudi dovoljno daleko od normalnog sveta da ne moraju da ga podnose, ali dovoljno blizu da ne padnu potpuno u tamu.

Jezik kojim Stridsberg piše je poetičan ali precizan, pun neočekivanih metafora. Njene rečenice imaju poseban ritam koji odslikava plovljenje između različitih stanja svesti, između sećanja i sadašnjosti, realnosti i halucinacija. Posebno su dirljivi portreti sporednih likova koji nikada nisu samo pozadina već potpuno razvijene ličnosti sa sopstvenim životima.

Stridsberg ne idealizuje niti demonizuje psihijatrijsku ustanovu. Njena Bekomberja je istovremeno zatvor i utočište, mesto patnje ali i zajednice, simbol propalog utopijskog projekta švedske države blagostanja ali i dokaz da su ljudi zaista pokušali da se brinu o najranjivijima. Roman je i ozbiljna društvena kritika rastuće neoliberalne države koja zatvara velike institucije bez adekvatne zamene, prepuštajući ranjivu populaciju neizvesnosti.

Najsnažniji aspekt romana je portret odnosa između Džima i Džeki. To je ljubav koja je istovremeno spasilačka i toksična, koja daje smisao ali preuzima odgovornost koju dete ne bi trebalo da nosi. Džeki žudi da spasi oca sa intenzitetom koji graniči sa opsesijom, ali postupno shvata da ljubav, koliko god snažna, ima granice. Ipak, kroz Džima uči o tami koja postoji u ljudima ali i o otporu.

Kraj romana je višeznačan, odbijajući jednostavna rešenja. Priča se ne završava samo samoubistvom – završava se Marione, Džekinim sinom koji predstavlja mogućnost prekida nasledne tame. Kroz njega dolazi nada – nesigurna ali iskrena nada da se lanac može prekinuti, da prošlost ne mora da određuje budućnost.

Bekomberja je izvanredan roman o granicama između razuma i ludila, o moći i nemoći ljubavi, o tome kako mesto može da oblikuje i deformiše živote. To je knjiga koja ostaje dugo posle čitanja, koja menja način na koji gledamo na duševnu bolest, na institucije, na porodične veze i nasledstvo. Stridsberg je stvorila nezaboravnu odu svima koji su prošli kroz park bolnice Bekomberja – odu koja je istovremeno epitaf i proslava preživljavanja.