Joy Division - deo po deo

U kaleidoskopu postpank Mančestera, između rušilačkog zamaha Sex Pistolsa i sumorne apokalipse Joy Divisiona, Pol Morli je bio više od običnog novinara – bio je hroničar preobražaja grada, svedok vremena kada je muzika značila život i smrt, a severnjačka tmina postajala zvučna podloga generacije. „Joy Division – deo po deo" nije samo biografija grupe, već i intimni dnevnik jednog pisca koji uči da artikuliše bol, gubitak i lepotu kroz prizmu muzike koja je umela da pretvori prazninu u zvuk, očajanje u umetnost, i smrt u besmrtnost.

Morlijeva knjiga fragmentirana je poput samog sećanja, poput grada razbijenog industrijskom propašću, poput života rasparčanog samoubistvom. Autor piše u koncentričnim krugovima oko smrti Ijana Kertisa, ali i smrti sopstvenog oca, oko Factory Recordsa koji postaje mitologija dok traje, oko Mančestera koji se pretvara u ideju pre nego što je postao stvarnost. Svaki deo knjige – intervjui, kritike, lična sećanja, teoretisanja, fragmenti razgovora, napušteni članci – gradi mozaik u kojem se Joy Division pojavljuje kao nešto neulovljivo: grupa koja zvuči kao hladna severnjačka zora, kao ritam fabričkih bubnjeva, kao krik iz unutrašnjosti koji se pretvara u pesmu.

Morli počinje kao tinejdžer koji sam uči zanat muzičkog novinarstva prateći Warsaw dok se spotiču kroz prve koncerte, kao lokalni insajder koji sa nevericom posmatra kako bezizrazni momci sa gitarama počinju da stvaraju nešto mnogo veće od običnog pank benda. Njegov prvi susret sa Joy Divisionom odigrava se u prostoriji „Elektrik cirkusa", rupetini od sale koja postaje hram postpanka. Warsaw postaje Joy Division tek nakon što pronađe ime koje nosi težinu Holokausta, i odjednom muzika odgovara imenu: mračna, beskompromiasna, hauntovana, puna istorijskih sablasti i sadašnjih strahova.

U središtu priče stoji Martin Hanet, producent-vizionar koji zvukom gradi paralelne svetove. Hanet, drogirani tehno-šaman, pretvara sirove Joy Division snimke u gotičke katedrale od zvuka gde bubnjevi Stivena Morisa udaraju kao ledene kapi, bas Pitra Huka bruji iz podzemlja, gitara Bernarda Samnera reže kao industrijski hladan vetar, a glas Ijana Kertisa lebdi poput duha iznad svega. Unknown Pleasures i Closer nisu samo albumi – to su spomenici jednog kraja, zapisi o tome kako se osećao Mančester kasnih sedamdesetih: siv, hladan, bez budućnosti, ali i električno živ, pun kreativne energije koja se rađa iz samog osećaja izgubljenosti.

Morli piše o Joy Divisionu kao o grupi koja nije htela da se dopada, koja je odbijala standardne rok konvencije – bez lica na omotima, bez singlova na albumima, bez lakih odgovora u intervjuima, bez kompromisa u zvuku. Rob Greton, njihov menadžer, drži ih gladnim i nemilosrdnim, ograđenim od komercijalnih pritisaka. Toni Vilson, gazda Factoryja, stvara mit dok ga živi – Factory nije samo izdavačka kuća, već pokret, filozofija, politička izjava. Piter Sevil dizajnira omote koji ne otkrivaju ništa i govore sve – njegova vizuelna estetika postaje neodvojiva od samog zvuka Joy Divisiona.

Ali svaka stranica ove knjige nosi u sebi sablast smrti. Morlijeva priča o Joy Divisionu neodvojiva je od priče o samoubistvima – prvo njegovog oca, koji umire baš kada sin postaje muzički novinar i konačno pronalazi svoj glas, zatim Ijana Kertisa, koji se vešanjem ubija 18. maja 1980, na pragu američke turneje koja je trebalo da iznese Joy Division na svetsku scenu. Morli piše o tome kako ga je Toni Vilson odveo da vidi Kertisovo telo u mrtvačnici, scena toliko nadrealna da zvuči poput noćne more iz koje se ne može probuditi. Njegov otac i Ijan Kertis postaju utkani u istu emocionalnu teksturu, dva gubitka koja se međusobno objašnjavaju i međusobno zasenjuju.

Kertis je bio hauntovan lik čak i pre smrti – epileptični napadi, nesrećan brak, vanbračna veza, lekovi koji su ga držali na ivici funkcionalnosti. Njegovi tekstovi nisu bili metaforični – bili su bukvalni izvičaji čoveka koji se guši u sopstvenom životu. Na bini, njegova tela su se grčila u nečem što je bilo između plesa i napada, performans koji je bio istovremeno fascinantan i užasavajući. Morli opisuje koncerte Joy Divisiona kao ritualna iskustva, gotovo šamanska, gde je publika bila svedok nečeg intimnog i opasnog.

Grupa se raspada, ali mit tek počinje. Morli prati kako Joy Division postaje Factory katalog, kako posthumna izdanja ploča pretvaraju lokalnu legendu u globalni fenomen. Closer izlazi nakon Kertisove smrti i zvuči kao oproštajno pismo napisano u transu. Love Will Tear Us Apart postaje hit koji niko nije očekivao, singl koji ostaje da odjekuje kroz decenije kao savršena pop pesma o raspadu veze, o nemogućnosti intimnosti, o ljubavi koja postaje oružje. New Order rađa se iz pepela, preostali članovi nastavljaju dalje, pretvarajući bol u elektronsku trans muziku koja će definisati osamdesete.

„Joy Division – deo po deo" istovremeno je memoir, muzička kritika, urbana istorija i meditacija o sećanju. Morlijevo pisanje kreće se od hladnih faktografskih beleški do poetičnih pasusa u kojima jezik implodira pokušavajući da uhvati neuhvatljivo. Piše o Factory Recordsu kao o kolektivnoj halucinaciji, kao o utopijskom projektu koji je bio osuđen na propast ali je u toj propasti i stvorio svoju besmrtnost. Piše o Mančesteru kao o gradu koji postoji u mašti pre nego u realnosti, industrijskom gradu koji umire i ponovo se rađa kao kulturna prestonica, o Joy Divisionu kao o grupi koja nikada nije bila potpuno prisutna, već uvek sklizala ka nečemu drugom – smrti, transu, beskonačnosti.

Morli je fasciniran načinom na koji se mit stvara. Joy Division postaje sve što ljudi žele da vide u njima – nihilističku soundtrack propasti Britanije, romantičarsku viziju umetnika koji strada za svoju umetnost, hladni severnjački odgovor na južnjačku dekadenciju, preteču goth pokreta, zvučni most između panka i elektronike. Svaka generacija otkriva Joy Division iznova i projektu sopstvene strahove i nade.

Ova knjiga nije za one koji traže linearnu priču o usponima i padovima rok grupe. Ovo je knjiga za one koji žele da razumeju kako je muzika mogla značiti toliko mnogo, kako je mogla biti stvar života i smrti, kako je severni engleski grad mogao da stvori zvuk koji će odjekivati decenijama. Morlijeva opsesija Joy Divisionom traje trideset godina i pretvara se u nešto veće od fanovske ljubavi – to je pokušaj da se razume sopstveni život kroz tuđe pesme, da se iz fragmentiranih sećanja rekonstruiše cela epoha.

Knjiga je puna digresija – Morli piše o drugim grupama sa scene, o istoriji Factory Recordsa, o vlastitoj karijeri koja ga vodi od malih fanzina do nacionalnih novina, o promenama u muzičkoj industriji. Ove digresije nisu suvišne – one su način da se prikaže kontekst, da se pokaže kako je Joy Division bio deo većeg tkanja, kako se jedna scena gradi od stotina malih odluka, slučajnih susreta, kreativnih iskri.

„Joy Division – deo po deo" ne daje konačne odgovore. Morli i ne pokušava da razreši misteriju – zašto je Ijan Kertis odlučio da umre, šta je Factory zaista bio, gde se završava stvarnost a počinje mit. Umesto toga, nudi mnoštvo perspektiva, verzija, spekulacija. Knjiga je sama po sebi poput Joy Division albuma: fragmentirana, atmosferična, mračna, ali i neodoljivo zavodljiva.

Na kraju, Morli priznaje da je sve što je napisao o Joy Divisionu bilo i pisanje o sebi, o vlastitom gubitku, sopstvenom preživljavanju. Joy Division mu je dao jezik da govori o onome o čemu nije mogao – o smrti oca, o raspadanju, o tome kako se nastavlja kada sve oko tebe kolabira. Grupa je postala ogledalo, a Morli hroničar koji trideset godina pokušava da razabere šta ogledalo pokazuje.

Ovo je knjiga o tome kako muzika postaje mit, kako mit postaje stvarnost, kako stvarnost postaje sećanje koje se neprestano prepisuje. „Joy Division – deo po deo" je remek-delo muzičkog novinarstva koje nadilazi žanr – to je literatura sećanja, tuge i severne lepote koja te grebe po srcu i ne pušta. Knjiga je i upozorenje – o ceni umetnosti, o tome šta se gubi kada mit postane važniji od ljudi, o tome kako industrija kulture melje i ždere svoje heroje. Ali uprkos tome, ili možda baš zbog toga, ljubav prema muzici koja prožima svaku stranicu ostaje nepokolebljiva.