Džordž Orvel – 1984

Dok ne postanu svesni, neće se nikad pobuniti, a dok se ne pobune, neće moći da postanu svesni.

Džordž Orvel je davne 1948. godine napisao knjigu 1984. Napisao je knjigu o strahu od budućih diktatorskih režima, strahu o kontroli i represiji, inspirisan likom i delom tadašnjeg diktatora SSSR-a Josifa Visarionoviča Staljina. Osnovu ove antiutopije čine tri države-kontinenta Okeanija, Evroazija i Itazija. U sve tri države je totalitarni režim sa jednopartijskim sistemom. U sve tri države na čelu vlasti je nedodrljivi Veliki Brat. Veliki Brat postoji samo na plakatima i na telekranu, koji je u priči najmoćnije oružje režima. Telekran je instaliran u svakom stanu, svakoj ulici, na poslu, svuda... On ne može da se isključi. Ono što ovo oružje može jeste da šalje sliku, ton, da snima sve pa i najtiše izgovorene reči. Niko ne zna koliko ga posmatraju, koliko ga policija prati. Osnovna poruka, koja je stajala ispod telekrana je Veliki Brat te posmatra. On sve vidi i konstantno posmatra, a zapravo ne postoji. Pored pomenutog telekrana, u cilju održavanja takvog sistema (to je jedini i glavni cilj), postoje i četiri ministarstva: Istine (propagiranje laži u sferama informacije, zabave, prosvete, kulture, revizija raznih dokumenata, zapisa iz prošlosti u duhu onoga što bi bilo politički prihvatljivo u sadašnjosti); Mira (čija je nadležnost održavanje stalne napetosti i tenzije kroz nepostojeće ratno stanje); Obilja (stalno najavljuje lažni prosperitet u privredi); Ljubavi (stara se da ljudi budu prevaspitani ili „ispareni“, ako su na bilo koji način mimikom, mislima, pričanjem u snu, govorom izrazili svesno ili nesvesno svoje nezadovoljstvo postojećim totalitarnim sistemom).

Partija ima svoje tri parole: Rat je mir, Sloboda je ropstvo, Neznanje je moć. U centru ove priče o totalitarnom režimu je vladin službenik Vinston Smit, koji pokušava da se odupre jednoumlju. On predstavlja duboko protivrečje karakteristično za svakog pojedinca u ljudskom rodu, jer iako je indoktriniran oseća u sebi pobunu protiv totalitarističke kontrole.

Orvel se 1948. godine uplašio svega onoga što je Staljin sa sobom doneo. Uplašio se da će njemu daleka budućnost biti kao u njegovoj knjizi, totalitarna kontrola. Potpuna depersonalizacija, bez ikakve mogućnosti da se ideja o slobodi kretanja, mišljenja, govora, pa čak i sloboda onoga što je najosnovnije, sloboda da čovek bude čovek, ostvari. Danas smo došli do toga da su ljudska prava deklarativno priznata, o tome se vrlo vodi računa i insistira u raznim međunarodnim, vladinim i nevladinim organizacijama. Međutim, čini se da je to samo privid, mrtvo slovo na papiru i da je Orvelova 1984-ka i te kako aktuelna u savremenom svetu. Ono što razlikuje totalitarne i demokratske režime jeste što je kod prvih u pitanju totalitarna politička dominacija, a kod drugih je vrlo suptilno primenjena manipulacija. U našim stanovima ne postoji telekran, ali postoji televizor, postoje kanali koji vrše propagandu i manipulaciju, postoji Veliki Brat koji će uskoro početi da nam izlazi iz frižidera. Ljudi moraju da se osveste, jer mi imamo mogućnost da isključimo naše telekrane, nama i dalje ne mogu da pročitaju misli, mi smo donekle zaštićeni raznim slobodama. Mi još uvek možemo da se trgnemo, odupremo, da mislimo svojom glavom. Mi nismo roboti, mi smo ljudi. Ne smemo dozvoliti da upravljaju nama, da nam uđu u glavu. To je onda naš kraj. Orvel je na to davno upozorio, ali se čini da čoveku dosta treba da se osvesti. Bitno je samo da se to buđenje desi pre nego što bude kasno.

Nije teško pretpostaviti zašto je ova knjiga Džabaletanov izbor za knjigu meseca. U duhu predstojećih događaja, mislimo da je ova knjiga za sve one koji žele da se trgnu, probude i da budu ono što jesu, ljudi sa svojom glavom, a ne roboti.

Žilijen

Preuzeto sa: dzabaletan.com