Top lista: Najbolje knjige u 2017.

Predstavljamo vam izbor od 5 naslova koji su obeležili književnu godinu za nama.

Autor: Danilo Lučić Ilustrator: Monika Lang

Od niza beogradskih antikvarijata pa sve do Sajma knjiga, ove godine smo se susreli sa mnogim naslovima u starim ili novim koricama. Pred kraj kalendarske godine, predstavljamo vam 5 knjiga koje su obeležile kulturni prostor u kom se zajedno nalazimo. Ne tvrdimo, međutim, da su u pitanju najbolja književna dela na koje ćete naleteti, ali sa sigurnošću možemo da kažemo da su ovo neki od značajnijih izdavačkih podviga u 2017. godini.

Pedro Paramo / Dolina u plamenu
Huan Rulfo (prevod: Radoje Tatić, Gordana Ćirjanić, izdavač: Dereta)

Ne postoji mnogo slučajeva u istoriji književnosti da su književnici i književnice sa svega nekoliko dela tako temeljno uticali i menjali nacionalnu, a uz to i svetsku književnost. Međutim, meksički pisac, scenarista i fotograf Huan Rulfo upravo je jedan od tih. Njegov roman Pedro Paramo (1955) i zbirka pripovedaka Dolina u plamenu (1953) nastaju negde u samom začetku velikog latinoameričkog književnog buma i predstavljaju bitnu kariku u nastanku i razvoju magijskog realizma.

Rulfove priče uglavnom imaju ruralnu tematiku i govore o teškom položaju meksičkog seljaka, večno rastrzanog između snova o Revoluciji i veleposedničke zloupotrebe. Njegovi junaci, obespravljeni, umorni od teškog života i teških prevara, nemoćni da utiču na stvarnost koja ih melje, okreću se zlatnom dobu prošlosti i mitova, grejući tako duše na ognjištima istorije. Ako pripovetke imaju dominantno realistički ton, Pedro Paramo je pregnantan metafizikom oličenom u autorovom smelom uklanjanju granice između svetova živih i mrtvih. U ovom romanu pratimo sina/naratora na spiritualnom putovanju u grad duhova Komalu, gde će se suočiti za strašnim i besprizornim legendama koje njegov pokojni otac Pedro Paramo ostavio za sobom. Osim toga što na istorijskom planu autentično opisuje kako su bogati zemljoposednici uništili meksičko selo, Pedro Paramo govori i o tome kako pohlepa, beskrupuloznost i neutaživa jagma za vlašću mogu da unište čovekovu dušu.

Gabrijel Garsija Markes, za koja je ovaj roman bio nešto najpotresnije posle Kafkinog “Procesa”, pričao je kako mu je Rulfovo stvaralaštvo pomoglo da prevaziđe autorsku blokadu i inspirisalo ga da napiše svoje najveće delo “Sto godina samoće”.

Za Borhesa, Suzan Sontag i Karlosa Fuentesa, Rulfoov obimom nevelik, ali dostignućima monumentalan opus zauzima centralnu poziciju u samom vrhu svetske književnosti. A za čitaoce, ova knjiga će definitivno biti jedan iskustveno bogat književno-mitološki susret na mestu gde se zbilja i onostrano očajnički i pohotno grle.

Sabrana dela Aleksandra Ristovića
(priredili: Ana Ristović, Marjan Čakarević i Alen Bešić,
izdavač: Kulturni centar Novog Sada)

Jednostavno je tragična nesrazmera s kojom nas kroz obrazovne institucije, stručna javnost i medijski prostori posvećeni književnosti zatrpavaju na polju poezije prašnjavom i prevaziđenom prošlošću sa jedne, i koliko nas ne upućuju, ne obrazuju i ne približavaju nam savremene pesnike i pesnikinje. Koliko pesmica smo morali da naučimo napamet i neinventivno analiziramo po krutom „planu & programu“ u školama, a da nam niko nije spomenuo kakvih je sve sjajnih autora bilo od druge polovine XX veka do danas: Novica Tadić, Jovan Hristić, Vojislav Despotov, Milutin Petrović, Vujica Rešin Tucić, Vladimir Kopicl…

Svoje zasluženo i značajno mesto među ovim sjajnim pesnicima s punim pravom ima i Aleksandar Ristović. Kulturni centar Novog Sada ove godine je objavio prvi tom njegovih sabranih dela, u okviru svoje edicije „Kapital“ i time je, bez ustezanja možemo reći, počeo da ispravlja nepravdu. Tačnije, nepravedno oduzimanje čitalačkoj publici uvida u jednu kvalitetnu i dragocenu poeziju, koju zamagljuju kojekavi desničarski, nazadni stihoklepci.

Aleksandar Ristović je rođen u Čačku 1993. godine, diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu i radni vek proveo najpre kao gimnazijski profesor, a zatim kao urednik u izdavačkoj kući Nolit. Prvi tom njegovih sabranih dela obuhvata 12 zbirki pesama objavljenih u periodu između 1959. i 1994. godine. Za svoje stvaralaštvo dobio je cenjene nagrade, kao što su Nolitova, Zmajeva, Oktobarska i nagrada „Branko Miljković“.

Ristović je bio jedan od onih pesnika čiji je genij bio toliko širok i radoznao, da je danas teško, i sa mnogo više mesta nego što ga ima u ovoj listi, opisati dominantne teme, motive, jezičke i stilske karakteristike njegove poezije.

Jednostavno, očigledno je da je ove pesme pisao čovek širokog obrazovanja, fatalne zaljubljenosti u pesmu, istančanog osećaja za turbulentnost savremenosti i pouzdanost tradicije. Iako su ga bezrazložno nagrade i priznanja stizala tek pred kraj autorovog stvaralaštva, Ristovićevoj poeziji će se možda upravo sada otvoriti mogućnost šire čitalačke percepcije i analize koja je neizostavna ukoliko želimo da imamo celovitu sliku o savremenom domaćem pesništvu.

Hladnokrvno, Truman Kapote
(prevod: Srbislav Jeličić i Ana Stefanović, izdavač: IPC Media)

Godine 1959, bivši zatvorenici Ričard Hikok i Peri Smit izvršili su četvorostruko ubistvo porodice Klater u mestašcetu po imenu Holkomb, u Kanzasu. Članak o ovom monstruoznom zločinu magnetično je privukao pažnju Trumana Kapoeta, koji je u najkraćem mogućem roku krenuo ka ovom mestašcetu, kako bi sakupio što je više moguće građe za knjigu koju je rešio da o ovim ubistvima napiše. Na tom istraživačkom putu pratila ga je Harper Li, autorka čuvenog romana Ubiti pticu rugalicu i dobitnica Pulicerove nagrade. Kao proizvod ovog putovanja, istraživanja, beskonačnih razgovora sa policijom, vinovnicima, a pošto su uhvaćeni, i sa samim ubicama, nastala je građa od preko 8.000 stranica. Roman je objavljen 1966. godine, najpre kao četvorodelni serijal u časopisu The New Yorker, da bi ga potom objavio veliki izdavač Random House. Do sada je bio nekoliko puta ekranizovan u Holivudu i preveden je na praktično sve veće svetske jezike.

Taj obiman materijal, Kapote je pretočio u knjigu kojoj je dao ime In Cold Blood, i kojim je ustoličio specifičan žanr književnosti non-fiction novel.

Što zbog svoje radnje, što zbog Kapoteovog eksperimentalnog pristupa pisanju, kao i njegovom očiglednom pokazivanju razumevanja i simptaija za Perija Smita, “Hladokrvno” je podjednako brzo izazvalo kontroverze i postalo bestseler, istovremeno hvaljen i osporavan.

Sam Kapote je uvek govorio da Hladnokrvno nije knjiga o zločinu, već priča o jednom mestu. Zato je važno shvatiti trenutak kada je nastala i njen širi tematski okvir, jer ona je zapravo na jedan bizaran način otkrivala skoro mitsku surovost u američkom društvu. Osim toga, Kapote je uspeo da ovaj zločin poveže i sa jednim opštim stanjem američke nacije posle II svetskog rata, kada se činilo da moralni kompasi i dalje nestabilno vrludaju.

Bekomberja – oda mojoj porodici, Sara Stridsberg
(prevod: Milena Podolšak, izdavač: Kontrast izdavaštvo)

U pretežno muškom društvu pisaca koji su popularizovali skandinavsku književost, izdvaja se glas jedne autorke koja je sa lakoćom i hitrošću skrenula pažnju kritičke javnosti. U pitanju je Sara Stridsberg, švedska autorka za koju se čini da je donela nedostajući i strahovito autentičan glas u polifoniju skandinavske literarne ekspanzije.

Sara Stridsberg (Stokholm, 1972) je do sada dobila sledeća priznanja: nagradu za književnost Nordijskog saveta za kulturu, nagrade švedskog udruženja „Devet književnika“, Udruženja švedskih bibliotekara, kao i švedskog PEN-a. Prestižnu nagradu za svoje dosadašnje stvaralaštvo „Selma Lagerlef“ dobija 2016. Par meseci nakon toga, kako se to kaže, “dobija 13. stolicu” u Švedskoj akademiji i postaje najmlađa akademkinja.

Poslednji roman Stridsbergove Bekomberja – oda mojoj porodici (2014), za koji je dobila Evropsku nagradu za književnost, ima autobiografske elemente. Jedna od glavnih ličnosti u knjizi Džimi Darling počinje da posećuje najpoznatiju psihijatrijsku ustanovu Bekomberja, u Stokholmu, koja ubrzo postaje, sa svim svojim živopisnim likovima i nesvakidašnjim događajima, sav njegov svet, ali i ogroman deo sveta njegove porodice.

Ovaj roman koji nežno, ali fokusirano drži čitaočevu pažnju na svojim stranicama najviše govori o borbi čoveka sa svim onim strahovima, sumnjama i neizvesnostima koje nas sprečavaju da budemo nežni, osećajni i da uživamo u zdravoj i iskrenoj povezanosti sa našim okruženjem.

Ako kažemo da se Sara Stridsberg bavi ženskim pitanjima u svojim romanima, to znači da nju interesuje uvek nešto više od one tipične funkcije ženskog lika u narativu, koji treba da bude komponenta ljubavnog zapleta. Ali, ne radi se ni o tome da se Stridsberg oglašava kao radikalna feministkinja koja samo želi da se agresivno obračunava sa patrijarhatom. Ne, ona želi da razume dinamiku odnosa polova u tom sistemu, šta ga oblikuje i kakve su posledice tih odnosa.

Papirne disko kugle, Dragoslava Barzut
(izdavač: Red Box)

Roman prvenac Dragoslave Barzut Papirne disko kugle nesvakidašnja je pojava na domaćoj književnoj sceni i reakcija te scene na njega biće svojevrsni test književne zajednice – da li je spremna da dočeka egzistencijalnu, tešku priču kojom dominira osećaj teskobe i utučenosti okruženjem koje sistemski iskazuje netoleranciju za druge i drugačije.

Fragmentaran, nelinearan, bez jasne granice između realnosti i mašte, sa dinamičnim jezikom koji zahteva svesrdnu čitalačku pažnju, ali koju istovremeo bogato nagrađuje čitalačkim iskustvom – ovaj roman nam predstavlja vijugavo putovanje kroz prošlost, strahove, nedaće i borbu za život bez straha glavne junakinje Elodi. U svetu ove knjige, kao i u svetu van nje, pitanje junakinjine seksualne orijentacije ne samo što ima zabranu da ostane lično, intimno pitanje, već postaje i stavka koja je čini metom fizičkih napada. I zato Elodi, ne samo što mora da se bori za svoju ljubav, za svoj komad ličnog prostora u kome će praktikovati slobodu onako kako ona oseća da treba – ona mora da se bori i da sačuva živu glavu i zdravlje svog duha. Međutim, svaki put kada se njena nikad spokojna svakodnevica iskomplikuje, mi gotovo istog trenutka bivamo svedoci razotkrivanja nefunkcionalnosti, nezainteresovanosti i nesposobnosti ovog socio-političkog sistema da zaštiti društvo i individue dodeljenje mu na staranje, i da na taj način eventualno opravda svoje postojanje.

Na jednom drugom nivou, Papirne disko kugle predstavljaju verovatno prvu domaću knjigu u kojoj se kao tema pojavljuje ženski fudbal. Ne, tačnije bi bilo reći – žene i fudbal.

Jer, dok se muškarcima fudbal ispostavlja, kako kaže Pol Oster, kao kompenzacija za rat, u kojoj oni vide samo potencijal za uspostavljanje dominacije, kod Barzut fudbal među ženama predstavlja ritualni ples zavođenja koji hoće da veliča ljubav.

Doživljaj sporta, ne kao sredstva za uspostavljanje hijerarhije i dokazivanje vrednosti, već kao mogućnost za drugačiji način ostvarivanja bliskosti, verovatno jeste prilično inventivan napad na heteronormativnost i patrijarhat, ali to je napad koji ipak, paradoksalno ali u duhu visoke umetnosti, njegova meta uopšte zapravo ne interesuje.

Čitati ovu knjigu nije lako, što zbog virtuoznosti zahtevnog stila, što zbog efektno dočarane atmosfere skučenosti i ugroženosti u kojoj žive njene junakinje. Međutim, čitati ovu knjigu je važno, što zbog istine o onima koji su prisiljeni da u ovom društvu žive nevidljivo, što zbog testiranja naše empatije koju često sebi tako olako pripisujemo.

Preuzeto sa: beforeafter.rs