Moby Dick

**Moby Dick – beskrajni lov i beskrajno more**

Roman „Moby Dick" Hermana Melvila spada među najmonumentalnija dela svetske književnosti – epsku priču o potrazi, osveti i granicama ljudske tvrdoglavosti. Na prvi pogled, ovo je priča o lovu na kitove, ali svaka stranica odiše filozofijom, sudbinom, prirodom zla i tragičnim herojstvom. Melvil gradi svet koji je istovremeno realističan i mitski, svet pun surovih detalja kitolovske industrije 19. veka i dubokih pitanja o čoveku i univerzumu.

Priča počinje glasom Išmaela, naratora čija je odluka da otplovi na kitolovačkom brodu Pequod istovremeno praktična i duboko egzistencijalna. Izmučen životom na kopnu, Išmael traži bekstvo na otvorenom moru – ali i sebi samome priznaje da to bekstvo nije sasvim nevino, da je tamno, melanholično i prožeto podsvesnom potrebom za samoizazovom. Njegovo srodstvo sa Kvikvegom, poganskim harpunerom tetovaže po celom telu, nosi toplu humanost i predstavlja jednu od najneobičnijih prijateljskih veza u književnosti – vezu koja nadilazi predrasude, kulturu, jezik. Kvikveg, plemenit i miran, čovek dubokog dostojanstva, jedan je od najsvetlijih likova romana, kontrast strašnoj opsesiji koja upravlja Pequodom.

Jer kapetan Ahab, čovek šiljaste volje i uništene duše, nije samo lovac na kitove – on je lovac na osvetu, lovac na metafizičko zlo koje za njega personifikuje beli kit, Moby Dick. Beli kit mu je oduzeo nogu u ranijoj plovidbi, ali Ahabu to nije samo fizička povreda; Ahab u Mobiju vidi utvarivanje svih patnji, muka, ironija sudbine, nepravde kosmica. Ahab vidi u kitu „zid koji ga deli od slobode", simbol svega neshvatljivog, demonskog i bespoštednog. On želi da probije taj zid – i spreman je da povuče sebe, posadu i brod u propast.

Melvil gradi Ahaba kao tragičnog junaka – ali i kao čoveka stravične sile volje koji transformiše svoju monomanijalnu opsesiju u kolektivnu misiju. U najsnažnijem poglavlju, „The Quarter-Deck", Ahab krsti posadu zlokobnim rečima i simboličnim gestovima, pretvarajući lavež borbe u ritual osvete. Tu Melvil pokazuje svoju moć: on piše govor koji objedinjuje prozu, dramu, poetiku; stavlja Ahaba na raskršće između ljudskog i nadljudskog, između herojstva i ludila. Starbuck, prvi časnik i jedini od oficira koji pokušava da se suprotstavi Ahababovoj opsesiji, gubi tu bitku – ne zato što nije dovoljno hrabar, već zato što je previše razuman, previše vezan za red, dužnost, život. Njegova tišina pred Ahabom je tragična koliko i Ahabov bes.

Struktura romana je neobična i hrabra. Melvil prekida narativ opisnim poglavljima o kitolovstvu – „Cetology", „The Line", „The Try-Works" – koja će čitalačku strpljivost istovremeno isprobati i nagraditi. On piše o kitovima sa naučnom preciznošću, skoro enciklopedijskom preciznošću, ali i sa humorom, simbolikom i metaforom. Ovi digresioni delovi nisu skretanje – oni su Melvilov način da prikaže koliko je lov na kitove i praktičan, i brutalan, i tehnički sofisticiran, ali i koliko je, istovremeno, prožet smrću, slučajnošću, misterijom. Beli kit nije samo životinja – on je simbol, učitavanje svega što Ahab i čovečanstvo žele, mrze i ne razumeju.

Beli cvet Mobija Dicka posebno je tematizovan – beličasta boja, koja bi trebalo da je simbol čistote, ovde postaje izvor straha. Melvil u dužem, meditativnom odeljku govori o tome kako belina – belina snežnih pustinja, mrtvih telesa, morskih magli – budi neki praiskonski užas u ljudskoj duši, neku prazninu ispod svega vidljivog. To je možda najfilozofskiji deo romana – stilski gusti, poetski, ali i mučan, jer nas tera da uvidimo da je svet koji vidimo možda samo maska, da je ispod njega nešto neiskazivo, možda čak ravnodušno ili zlonamerno.

Posada Pequoda je mozaik ljudskih tipova – od melanholičnog Išmaela, preko lakog duha Stuba, ambicioznog Flaska, do strahovito različitih harpunera: Kvikvega sa Pacifika, Tashtega, Indijanca Gay Heada, i visokog crnca Daggua. Svako od njih donosi svoj ton u polifoniju romana; svako ima svoju priču, svoju zemlju, svoje bogove. No svi, na kraju, služe Ahabovoj opsesiji – nekada voljno, nekada nevoljno, ali niko ne može da joj pobegne. I u tome leži deo tragike: kolektivna sudbina guta pojedince, liderova ludost postaje brod u celini.

Međutim, Melvil ne dozvoljava da roman bude samo mračan. Postoje trenuci radosti, humora, zajedništva – scene u kojima posada peva, priča priče, deli obroke. Postoje opisi mora koji su toliko lepi da čitaoca ostavljaju bez daha: mirna mora koja blistaju pod mesecom, oluje koje dižu talase u planine, pojava kitova koji izbijaju na površinu poput živih ostrva. Melvilov stil u tim trenucima poprima biblijski ritam, Šekspirovu dramatičnost, poeziju koja ne okleva da koristi arhaičan jezik, duge periodične rečenice, bujnu metaforiku.

Tema sudbine i slobodne volje provlači se kroz ceo roman. Ahab veruje da je predodređen da se suoči sa belim kitom, da to nije slučajnost već kosmička nužnost. Često govori o sebi kao o oruđu nekih viših sila, ali istovremeno tvrdi da je njegova volja njegova sopstvena. Ova protivrečnost je srž njegovog lika – on je istovremeno rob sudbine i njen heroj, rob svoje opsesije i njen tvorac. Melvil ne nudi jednostavne odgovore: da li je Ahab tragična žrtva ili arogantan gubitnik? Da li je beli kit zlo koje treba uništiti ili neutralna sila prirode koja samo reaguje na napad?

Konačna potjera za Mobijom, koja traje tri dana, spada među najintenzivnije stranice u svetskoj književnosti. Melvil gradi napetost postepeno – prvo viđenje kita, prvi okršaj, oštećenje čamaca, Ahabova rastući bes i očaj. U trećem danu, sve se raspada: Moby Dick probija Pequod, brod tone, posada gine. Ahab, do kraja vezan za kit harpunerskom užadi, odvučen je u dubinu – njegova smrt je istovremeno spektakularna i besmislena. Jedini preživeli je Išmael, koji pliva na kovčegu koji mu je Kvikveg nekada isklesao – simbol života i smrti, prijateljstva i gubitka.

„Moby Dick" je bio komercijalni neuspeh u vreme objavljivanja (1851), ali je vremenom prepoznat kao jedno od najznačajnijih dela američke književnosti. To je roman koji je preteran, ambiciozan, ponekad neuravnotežen – ali upravo ta neuravnoteženost čini ga živim. Melvil je rizikova sa strukturom, stilom, temama – i stvorio delo koje nadilazi žanr avanturističkog romana, delo koje se može čitati kao filozofski tekst, kao ekološki mit, kao psihološku dramu, kao kritiku kapitalizma, kao meditaciju o prirodi jezika i pripovedanja.

„Moby Dick" je, na kraju, roman o potrazi – ali ne samo o potrazi za kitom, već o potrazi za smislom, za pravdom, za osvetom, za sobom. To je roman koji govori o tome šta znači biti čovek suočen sa onim što ne može kontrolisati – prirodom, sudbinom, sopstvenim demonima. I u tom smislu, to je večno delo, delo koje postavlja pitanja na koja nema konačnih odgovora, ali koja moramo postavljati iznova i iznova.