A Tale of Two Cities

Čarls Dikens, jedan od najvećih pripovjedača svih vremena, u romanu „Priča o dva grada" ispisao je monumentalno književno delo koje se odvija u vreme Francuske revolucije, smešteno u dve evropske prestonice – London i Pariz. Ova knjiga, prvi put objavljena 1859. godine, predstavlja duboko humanističko propitivanje pravde, osvete, žrtve i otkupljenja, ali i nezaboravnu panoramu jednog od najturbulentnijih perioda u istoriji čovečanstva. Sa više od dvesta miliona prodatih primeraka, ovo je ujedno i najčitaniji Dikensov roman, delo koje je nadraslo svoj istorijski kontekst da bi postalo univerzalna priča o ljudskoj prirodi u ekstremnim okolnostima.

Roman otvara jedan od najpoznatijih uvodnih redova u svetskoj književnosti: „Bilo je to najbolje od vremena, bilo je to najgore od vremena, doba mudrosti i doba ludosti, vek vere i vek neverica, period svetlosti i period tame, proleće nade i zima očajanja…" Ova ironična sinteza vrhunaca i ambisa ljudske prirode postavlja ton za priču o nasilju, ljubavi, gubitku i iskupljenju u vremenu kada su se stari poredci urušavali, a budućnost bila neizvesna. Dikens majstorski spaja političku kritiku, socijalno angažovanje i emocionalnu dubinu, stvarajući delo koje je istovremeno istorijski roman, melodrama, triljer i filozofsko razmatranje o ljudskoj prirodi u sudaru sa istorijskim silama koje prevazilaze individualnu kontrolu.

U centru priče je Luci Manet, mlada Francuskinja odrasla u Engleskoj, koja otkriva da je njen otac, lekar Aleksandar Manet, živ – nakon osamnaest godina koje je proveo kao zatvorenik u zloglasnoj pariskoj tvrđavi Bastilji. Doktor Manet, traumatizovani čovek koji još uvek pribjegava čevljarskom zanatu tokom napada psihičke regresije, polako se regeneriše u prijateljskom miljeu Londona i pod neiscrpnom ljubavlju svoje ćerke. Međutim, krhka sreća porodice Manet biće neizbežno isprepletana sa dva muškarca koji će obeležiti Lucinu sudbinu. Prvi je Čarls Darnej, plemić francuskog porekla koji se odrekao nasledstva i titule zbog dubokog moralnog gađenja prema aristokratskom tlačenju. Drugi je Sidni Karton, blistavi ali propali advokat, alkoholičar i cinični genij koji radi u senci uspešnog Strajvera. Karton je oličenje protraćenog potencijala, čoveka koji je bolno svestan sopstvenog pada – ali u njegovim očima, u sudbonosnom trenutku kada ugleda Luci, svetli iskra nečeg višeg.

Kroz prvu polovinu romana, Dikens spretno gradi kontrast između Londona – uglavnom mirnog i pravednog – i Pariza, grada u kome bes naroda neprestano kljuca ispod površine. U čuvenom poglavlju „Prodavnica vina", Dikensov opis polupe bačve vina – čiji sadržaj sirotinjski narod sliza sa kaldrme, obilježavajući se crvenim mrljama – deluje kao zloslutna predigra krvavog preokreta koji dolazi. Defaž, vlasnik prodavnice vina, i njegova supruga, madame Defaž, postaju zastrašujuće figure revolucionarne pravde. Ona hladnokrvno pleteži, šifrovano upisujući u svoju pleteninu imena onih koji su predodređeni za smaknuće – simbol osvete koja ne zna za milost.

Kad revolucija konačno izbije, kad se Bastilja ruši u jednoj od najmoćnijih scena romana, sudbine protagonista ponovo će se sudbonosno ispreplesti. Darnej, pokretnut dubokim osećanjem odgovornosti, odlazi u Pariz ne znajući da je njegov plemićki identitet automatski smrtna presuda. Uhapšen je gotovo čim stigne, osuđen na smrt na giljotini – toj novoj „humanijoj" mašini za ubijanje koja je postala simbol revolucionarne pravde.

I ovde dolazi do jednog od najslavnijih preokreta u celoj svetskoj književnosti. Sidni Karton, naizgled beskorisni čovek koji je voleo Luci bez nade, dolazi u Pariz. On i Darnej izgledaju gotovo identično – fizička sličnost koja sada postaje instrument iskupljenja. Karton zauzima mesto osuđenog Darneja u tamničkoj ćeliji, omogućavajući mu da pobegne sa Luci i njihovim detetom, dok on sam ide na gubilište. Dok kolica za giljotiniranje voze Kartona ka pogubljenju, on je spokojan – po prvi put u životu ima osećaj smisla. Njegove poslednje misli izrečene su u besmrtnim redovima: „Ovo je daleko, daleko bolja stvar koju činim, nego bilo šta što sam ikada učinio; ovo je daleko, daleko bolji odmor kojem idem, nego bilo koji koji sam ikada poznavao."

Dikens ne idealizuje revoluciju. Dok je aristokratska okrutnost prikazana sa moralnom osudom, revolucionarna pravda prikazana je kao isto tako okrutna, možda čak i strašnija jer se odvija uz osećaj moralnog opravdanja. Roman osuđuje tiraniju u svim oblicima – aristokratsku, ali i plebejsku. Dikens veruje u individualnu ljudskost, a ne u kolektivnu ideologiju; u personalnu žrtvu motivisanu ljubavlju, a ne u kolektivni bes motivisan mržnjom.

Iako je objavljen pre više od stotinu šezdeset godina, „Priča o dva grada" ostaje zapanjujuće aktuelan. Govori o ceni slobode, o opsesiji osvetom koja uništava osvetnike jednako kao i njihove žrtve, o potrebi za pravdom koja može postati razorna kad postane apsolutna i gubi ljudsku dimenziju. Govori o ljubavi koja preživljava smrt, o veri u humanost nasred haosa, i o mogućnosti otkupljenja čak i za najizgubljeniju dušu. Kao što Kartonove poslednje misli odjekuju kroz vekove, podseća nas na mogućnost plemenitosti i smisla čak i u naizgled beznadežnom životu, tako i Dikensova celokupna vizija odjekuje – podseća nas da su ljubav, žrtva i saosećanje vrednosti koje nadilaze svaku ideologiju, svaku revoluciju.