Frankenstein; or, The Modern Prometheus

Kada mladi naučnik Viktor Frankenštajn daje život stvorenju sastavljenom od delova mrtvaca, on ne sluti kakvu će mračnu sudbinu sebe i svoje najmilije izručiti. Roman „Frankenštajn", napisan 1818. godine kada je Meri Šeli imala svega dvadeset godina, predstavlja jedno od najuticajnijih dela svetske književnosti – priču koja ne prestaje da fascinira i zastrašuje generacije čitalaca već više od dva veka.

Delo počinje kao epistolarni roman, kroz pisma Roberta Valtona upućena njegovoj sestri. Valton, ambiciozni istraživač u polarnoj pustoši, susreće usamljenog Viktora Frankenštajna koga spašava na lednoj santu. Viktor, gotovo na samrti, prepoznaje u Valtonu sličnu ambicioznu dušu i odlučuje da mu prepriča svoju priču – opomenu onome ko bi mogao da ponovi iste greške.

Viktor, mladić iz ugledne ženevske porodice, raste okružen ljubavlju roditelja, verenice Elizabet i vernog prijatelja Henrija Klervala. Smrt njegove majke postaje prekretni trenutak – njegova opsesija prevazilaženje smrti dobija ličnu dimenziju. Na univerzitetu u Ingolštadtu, Viktor postaje opsednut idejom da osvoji smrt i stvori život. Radi mesecima u potpunoj izolaciji, sakupljajući materijal iz mrtvačnica i grobalja. Jedne novembarske noći, uspeva – tvorevina otvara žute oči i uzima prvi dah.

Ali umesto trijumfa, Viktor oseća samo gađenje. U trenutku kada je trebalo da preuzme odgovornost, Viktor beži – napušta svoju tvorevinu u noći njenog „rođenja", prepuštajući je samu sebi u svetu za koji nije pripremljena. Ovaj čin napuštanja je prvobitni greh romana, izvor sveg kasnijeg zla.

Najupečatljiviji deo romana jeste priča koju čudovište priča Viktoru na ledeniku Montanvert. U dugom, emotivnom monologu, stvorenje opisuje svoje prve dane – kako je lutalo šumom, gladujući, učeći razlikovati svetlost od tame. Mesecima je posmatralo porodicu de Lasi, učeći francuski jezik, čitajući Getea, Plutarha i Miltonov „Izgubljeni raj". Identifikovalo se sa Adamom, ali više sa Sotonom – odbačenim, usamljenim. Kada je pokušalo da se otkrije porodici, užas i nasilje koji su usledili razbili su njegovu poslednju nadu za prihvatanje.

Od tog trenutka, stvorenje svesno bira mržnju. Ubija Viktorovog brata Vilijama, namerno ostavlja dokaze koji vode ka pogubljenju nevine služavke. Zatim traži od Viktora jedinu stvar koja bi mogla da mu donese sreću – drugaricu, žensko stvorenje koje bi ga prihvatilo. Viktor prvo pristaje, ali u trenutku odluke cepa nedovršenu drugaricu pred očima stvorenja. To je trenutak konačnog raskida – stvorenje se zaklinje: "Biću sa tobom na tvoju svadbenu noć."

Nizanje tragedija počinje kao u grčkoj drami. Henri Klerval postaje sledeća žrtva. Viktor se venčava sa Elizabet, ali na svadbenu noć stvorenje ulazi kroz prozor i guši je. Viktorov otac umire od tuge. Viktor postaje opsednuti lovac, posvećen uništenju svog dela. Njegova potraga ga vodi u arktičku pustoš gde ga susreće Valton.

Šelijeva jezička bravura je zapanjujuća. Proze su različite i mudro razlojene: Valtonova pisma su pragmatična, ispunjena romantičarskim čežnjama; Viktorova ispovest teče između ekstatičnih opisa prirode i uništavajuće krivice; stvorenje govori poezijom bola – eloquentnošću koja odaje koliko je ljudsko. Njegova rečitost je najšokantnija stvar u romanu.

Roman osporava pitanja: ko je ovde pravi monstruozac? Viktor, koji stvara život i zatim ga napušta, ili tvorevina koja postaje monstruzna tek nakon što biva odbaćena? Viktor oseća krivicu, ali ne deluje u skladu sa njom – krije se, laže, dozvoljava da nevini stradaju. Stvorenje, i pored zločina, otkriva bolnu svesnost o svojoj tragediji – zna da čini zlo, ali argumentuje da je na to primorano.

Ovo je i priča o fundamentalnoj potrebi za pripadnošću. Valton traži prijatelja na polarnoj pustoši. Viktor je imao Henrija, ali ga gubi. Stvorenje traži bilo koga ko bi mu uzvrati pažnju – ali svet ga dosledno odbacuje. Roman sugerira da je ova potreba za povezanošću ono što nas čini ljudima, i da njeno uskraćivanje vodi u monstruoznost.

Kraj je snažno tragičan. Viktor umire na brodu, iscrpljen. Njegove poslednje reči su dvosmislene – i dalje veruje da je bilo nešto plemenito u njegovom traženju znanja. Zatim se tvorevina pojavljuje iznad leša svoga tvorca, ridajući, kajući se. Njegov govor je snažan i strašan – izražava mržnju prema Viktoru, ali i tugu što je mrtav; krivicu za zločine, ali i ljutnju prema društvu. Najavljuje svoj odlazak da se spali, da okončava svoje postojanje. Otplovi u tamu i maglu.

„Frankenštajn" je delo o opasnostima izolovane naučne ambicije bez etičke provere, o zloupotrebi znanja bez humanosti. Rezonira snažno u našem dobu genetskog inženjeringa i veštačke inteligencije. Ali više od toga, to je priča o odbacivanju, usamljenosti i bolu, o potrebi za pripadnošću i tragediji bića koja ne mogu da pronađu svoj dom. To je priča o roditeljskoj odgovornosti i njenoj izdaji, o tome šta znači biti tvorac. Meri Šeli je napisala knjigu koja nadilazi svoje vreme – arhetip moderne naučne fantastike, beleži početke horora, a ipso svega ostaje tragedija čovekovog usuda, straha i samoće.