Vanity Fair (ENG.)

Vilijam Mejkpis Tekeri objavio je „Vanity Fair" (Sajamište taštine) u mesečnim nastavcima između 1847. i 1848. godine, s podslovom koji je sam autor definisao: „Roman bez heroja". Taj podnaslov nije slučajan — u ovom monumentalnom satiričnom delu nema idealizovanih junaka, velikodušnih plemića ili anđeoskih devojaka. Umesto toga, pred nama defiluje panorama viktorijanske Engleske u svoj svojoj složenosti, prikazana kroz sudbine dve mlade žene koje napuštaju đački pensionat gospođice Pinkerton i kreću u svet: lukave, ambiciozne Rebeke Sharp — sirote bez novca i porekla — i blage, sentimentalne Amelije Sedli, kćeri bogatog trgovca. Njihovi putevi, isprepletani ratnim vihorom Vaterlooa i lavirintom engleskog društva od najnižih do najviših slojeva, postaju ogledalo čitave ere.

Tekerijev stil je neumoljiv — oružje blago dobrodušne ali prodorne ironije. Sve je prikazano sa izvesnom distancom, kao da autor sedi u pozorišnoj loži „Sajamišta taštine" i posmatra likove u njihovim velikim i malim podvizima, povremeno se obraćajući čitaocu kako bi direktno prokomentarisao ono što se događa. To je tehnika koja romanu daje specifičan ton — prijateljski, gotovo razgovorni narativ, pun digresija, opservacija o ljudskoj prirodi i svetu. Tekeri ne žuri; dozvoljava sebi da zastane, da komentariše, da upozori na ironiju trenutka ili da se poigrava konvencijama romaneskne forme. Takav pristup stvara intimnost između pisca i čitaoca.

U svetu koji Tekeri slika — sajamištu, tržnici taštine — sve je roba: ljubav, čast, veza, brak, prijateljstvo. Rebeka Sharp mora sopstvenom inteligencijom i hladnokrvnošću da se probije kroz sistem koji joj uskraćuje svaki legitiman put ka sigurnosti. Njena inteligencija i šarm su njeno jedino oružje, i ona ih koristi bez skrupula, ali i bez zloće radi zloće. Ona nije monstruozna — ona je proizvod svog vremena i okolnosti. Nasuprot njoj stoji Amelija, čiji idealizirani pogled na svet Tekeri podriva na svakom koraku. Ona obožava zaručnika Džordža Osborna, ali Tekeri nam jasno pokazuje da je Džordž taštljiv, površan i nepostojane prirode. Amelija ne vidi njegovu istinsku prirodu; zarobljena je u sopstvenim romantičnim fantazijama. Čak i nakon njegove smrti kod Vaterlooa, ona nastavlja da neguje kult njegovog sećanja, odbijajući da primi ljubav vernog kapetana Dobbina, koji je godinama tiho pati pored nje.

Panorama socijalne strukture viktorijanske Engleske je precizna i neumoljiva: od londonskih rezidencija bogate trgovačke klase, preko utonulih venkovih aristokratskih gnezda (Queen's Crawley, gde Rebeka postaje guvernanta), do prljave boemske egzistencije siromašnih. Tekeri neumoljivo pokazuje kako novac, nasleđe i status diktiraju ljudske odnose. Brakovi su transakcije, decu se tretira kao investicije ili teret, prijateljstva se grade na izračunavanju budućih beneficija. Čitava porodica Crawley — sa intrigama oko nasledstva, laskanjem bogatoj tetki mis Crawley, međusobnim podmetanjima — predstavlja mikrokosmos aristokratskog društva u dekadenciji.

Jedna od najmoćnijih tema je rat. Iako priča počinje kao kronika dve školske drugarice, istorijski događaji (Napoleonov povratak sa Elbe, bitka kod Vaterlooa) neumitno se upleću i menjaju im sudbine. Tekeri pokazuje kako velika istorijska drama pogađa privatne živote — ne heroično, već pragmatično, često tragično, uvek nepredvidljivo. Rat nije prikazan kao slavodobitna avantura, već kao haos koji razdvaja porodice i uništava planove. Džordž Osborn gine u bici, ostavljajući Ameliju udovicom sa detetom. Rebeka, koja se udala za Roudona Crawleyja, sina starog sera Pita, prati muža u rat i tamo — usred haosa — nastavlja svoje socijalne manevre, čuvajući svoje interese.

Duboka moralna ambivalentnost romana je nešto što ga čini modernim. Tekeri ne nudi jednostavne lekcije. Rebeka jeste lukava i bezobzirna, ali je i žrtva sistema koji ženama bez novca ne ostavlja puno izbora. Amelija jeste dobrodušna, ali je slaba, pasivna, sklona samoobmani. Kapetan Dobbin, možda najbliži heroju u romanu, je ružan, nespretno odan, nenametljivo plemenit — i konstantno ignorisan. Tekeriju ne treba da njegov „pozitivni lik" pobedi; dovoljno je da ga prikaže, i da time pokaže da vrlina u Sajamištu taštine retko dobija nagradu. Dobbin voli Ameliju celoga života, čini joj bezbroj usluga, ali ona ga ne primećuje dok ne bude prekasno. I kada konačno shvati njegovu vrednost, on sam uviđa da je potrošio najbolje godine na iluziju.

Stil pisanja je briljantan — duhovit, elegantno sarkastičan, živ u dijalogu i opisu. Tekeri je majstor karakterizacije; svaki lik živi na stranici. Humorom se koristi kao skalpelom — nežno raseče pretenzije, razotkriva licemere, ismeva sitne račune. A ipak, nema gorčine; ton je sveukupno dobrodušan. Postoji toplina u Tekerijevom odnosu prema likovima, čak i prema najgorim među njima. On ih ne mrzi; posmatra ih sa razumevanjem onoga ko zna da je ljudska priroda složena, da su motivi mešavina straha, pohlepe, nade i očajanja.

Tema novca i nasleđa prožima ceo roman. Rebekina sudbina visi o koncu njene sposobnosti da zavede, da se infiltrira u prave krugove. Kad se uda za Roudona, nadala se da će on naslediti imanje; ali tetka menja testament. Rebeka i Roudon ostaju bez novca, žive na kredit, na šarm, na sreću u kartanju. Njihov brak, koji je počeo kao strast, polako se raspada pod pritiskom bede i Rebekinog sve očiglednijeg nemoralnosti. To je tiha erozija, sve dok ne ostane ništa osim praznine.

„Vanity Fair" je i meditacija o vremenu — kako ono menja ljude, kako sreća dolazi i odlazi. Tekeri prati likove kroz decenije, pokazuje kako ih život oblikuje, kroti, poražava. Na kraju, roman ne nudi katarzu ili jasno moralno poučavanje. Tekeri je duboko skeptičan prema mogućnosti trajnog morala ili pravde. Nema pobednika u Sajamištu taštine — samo preživeli, umorne lutke koje nastavljaju da se kreću. U svom obimu, u bogatstvu detalja, u oštrini opservacije i dubini simpatije, ovaj roman se pokazuje kao jedno od najambicioznijih ostvarenja viktorijanske ere — delo koje i dalje govori savremenom čitaocu o večnim temama: taštini, pohlepi, iluziji, preživljavanju, i tihoj tragediji života proživljenog u društvu koje vrednuje privid više od istine.