2061: Treća odiseja
Artur Klark
Novi naslovi, Fantastična književnost
Dve ekspedicije u svemir postaju neraskidivo prepletene. Hejvud Flojd, koji je preživeo dva prethodna susreta sa misterioznim monolitima, mora se ponovo suprotstaviti Dejvu Boumenu, HAL-u i vanzemaljskoj rasi koja je odlučila da će čovečanstvo igrati ulogu u evoluciji galaksije želelo to ili ne.
* Preveo s engleskog: Nikola Matić
Pedeset jednu godinu nakon što su zagonetni vanzemaljci koji su izgradili Monolit transformisali planetu Jupiter u minisunce kako bi pomogli evoluciju života na Jupiterovom mesecu Evropi, na Zemlju je poslata poruka:
SVI OVI SVETOVI SU VAŠI – OSIM EVROPE – NE POKUŠAVAJTE TAMO DA SLETITE
Io je postao vulkanska rupa pakla, Evropa okeanski svet obavijen oblacima, a Ganimed raj za planetne inženjere i novi svet koji ljudska rasa kolonizuje. Međuplanetarna putovanja velikih razmera su sada komercijalno održiva zbog svemirskig letelica na fuzioni pogon sa muonskom katalizom. Ipak, zbog upozoravajuće poruke čovečanstvo je oprezno kad je reč o slanju svemirske letelice blizu Evrope, uprkos njenim misterijama, kao što je pojava planine Zevs na njenoj površini.
I dok se sprema ekspedicija za prvo ljudsko sletanje na površinu Halejeve komete, koja se ponovo približava Zemlji, druga ekspedicija u svemir učiniće da istraživacka misija ubrzo postane spasilačka. Tačka interferencije ove dve ekspedicije je Hejvud Flojd, sada stogodišnjak, koji je preživeo dva prethodna susreta sa misterioznim monolitima, i sada se ponovo suočava sa Dejvom Boumenom – ako je transformisani entitet i dalje Boumen – sa novim nezavisnim HAL-om i vanzemaljskom rasom koja je odlučila da čovečanstvo mora da odigra svoju ulogu u evoluciji galaksije.
U trećem nastavku slavnog SF serijala autor ponovo posećuje najpoznatiju budućnost ikada zamišljenu, potvrđujući još jednom da je majstor u opisivanju čuda materijalnog univerzuma rečenicama koje fuzionišu naučnu tačnost i često zapanjujući lirizam.
- ISBN: 9788660361167
- Broj strana: 268
- Pismo: Latinica
- Povez: Mek
- Format: 20x14
- Godina izdanja: 2022
Artur Klark
Artur Čarls Klark (engl. Arthur Charles Clarke; Majnhed, 16. decembar 1917 – Kolombo, 19. mart 2008) bio je britanski pisac i pronalazač. Uz Isaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike, ali za razliku od njega Klark se čvrsto držao nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto čoveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama.
Rođen je u Majnhedu u Somersetu u Engleskoj. Pošto nije imao novca za univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano upozoravanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegovo jedino ne-naučnofantastično delo Glide Path bazirano je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948. godine.
Klark je bio doživotni zagovornik svemirskih putovanja. Godine 1934, dok je još bio tinejdžer, pridružio se Britanskom interplanetarnom društvu. Godine 1945. predložio je satelitski komunikacioni sistem koji koristi geostacionarne orbite. Ideja je uspela i to je njegov najveći doprinos nauci. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu Klarkovom orbitom. Bio je predsednik Britanskog interplanetarnog društva od 1946. do 1947. i ponovo 1951–1953.
Godine 1951. napisao je kratku priču Stražar (engl. The Sentinel), koja je kasnije postala glavna inspiracija za delo 2001: Odiseja u svemiru. Takođe je koautor scenarija za film iz 1968. godine 2001: Odiseja u svemiru, koji se smatra jednim od najuticajnijih filmova svih vremena. Klark je bio pisac naučne fantastike, strastveni popularizator svemirskih putovanja i futurista izuzetnih sposobnosti. Napisao je mnoge knjige i eseje za popularne časopise. Godine 1961. dobio je Kalinga nagradu, Uneskovu nagradu za popularizaciju nauke. Klarkovi naučni i naučnofantastični spisi doneli su mu nadimak "Prorok svemirskog doba".
Od 1956. godine živeo je u Kolombu u Šri Lanki, gde se posvetio ronjenju i istraživanju podvodnog sveta. Godine 1988. konstatovano je da boluje od postpolio sindroma i od tada je bio vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom.
Klark je, uz Roberta Hajnlajna i Isaka Asimova, činio "Veliku trojku" naučne fantastike. Njegove naučnofantastične priče donele su mu brojne Hjugo i Nebula nagrade. Njegovi najpoznatiji romani su 2001: Odiseja u svemiru, Sastanci sa Ramom, Kraj detinjstva i Rajske fontane.
Tokom 1980-ih i ranih 1990-ih, vodio je popularne televizijske serije Misteriozni svet Artura Č. Klarka, Svet čudnih moći Artura Č. Klarka i Misteriozni univerzum Artura Č. Klarka.
Što se tiče ličnog života, kratko je bio u braku sa Amerikankom Merilin Mejfild 1953. godine, ali su se razišli nakon šest meseci. Nakon toga se nikada nije ponovo ženio. Bio je blizak sa čovekom iz Šri Lanke, Leslijem Ekanajakijem (13. jul 1947 – 4. jul 1977), koga je Klark nazivao svojim "jedinim savršenim prijateljem u životu".
U pogledu religijskih uverenja, Klark se izjašnjavao kao ateista. Često je citirana njegova rečenica: "Jedna od najvećih tragedija čovečanstva je što je religija kidnapovala moral". Bio je i veliki skeptik prema paranormalnim fenomenima, iako je u ranijoj karijeri pokazivao interesovanje za te teme.
Njegovi poslednji dani bili su obeleženi zdravstvenim problemima zbog postpolio sindroma, koji je ograničavao njegovu sposobnost govora. Njegova komunikacija u poslednjim godinama bila je svedena na oblik snimljenih obraćanja. U decembru 2007, na svoj 90. rođendan, Klark je snimio video poruku svojim prijateljima i fanovima u kojoj se oprostio od njih.
Umro je u Kolombu 19. marta 2008. godine, u 90. godini života, od respiratornih komplikacija i srčane insuficijencije. Zanimljivo je da je samo nekoliko sati pre njegove smrti do Zemlje stigao najveći prasak gama zraka koji se ikada mogao videti golim okom, za koji su neki predložili da se nazove "Klarkov događaj".
Deo Klarkovog pepela lansiran je na Mesec 8. januara 2024. godine u okviru misije Peregrin jedan. Nažalost, letelica Peregrin nije uspela da sleti na Mesec i raspala se u Zemljinoj atmosferi 19. januara 2024. godine.
Klarkovo nasleđe je ogromno – od doprinosa razvoju satelitskih komunikacija, preko uticaja na naučnu fantastiku, do popularizacije nauke. Njegov rad je inspirisao generacije naučnika, pisaca i običnih ljudi da gledaju u zvezde i sanjaju o budućnosti čovečanstva među njima.
