Čas zvezde

Čas zvezde Klaris Lispektor predstavlja jedno od najupečatljivijih dela brazilske književnosti dvadesetog veka, objavljeno svega nekoliko meseci pre autorkinog odlaska 1977. godine. Ova tanka, ali izuzetno bogata knjiga donosi priču o Makabeji, devetnaestogodišnjoj daktilografkinji sa severoistoka Brazila koja pokušava da preživi u Rio de Žaneiru – gradu snova koji joj ne nudi ništa osim siromaštva, gladi i zaborava.

Makabeja je jedan od najdirljivijih likova u modernoj književnosti. Neupadljiva do nevidljivosti, gladna, bolesna, sa žutim licem posutim mrljama koje pokušava da prikrije belim puderom, ona naprosto postoji – bez ambicija, bez snova, gotovo bez svesti o sebi. Radi za platu ispod minimalca, hrani se sendvičima sa mortadelom i koka-kolom, spava u prenatrpanoj sobi sa još četiri Marije, i nikad ne postavlja pitanja. Njena najveća radost je slušanje Radio Časovnika koji joj pruža sitne čestice "kulture" – saznanje da su Karla Velikog u njegovoj zemlji zvali Karolus, ili da se konj ne pari sa sopstvenim porodom.

Ono što ovu priču čini izvanrednom nije samo njen socijalni sadržaj, već i način na koji je ispričana. Lispektor uvodi naratora Rodriga S. M., pisca koji se muči, koji ne zna kako da pristupi ovoj priči, koji odlaže početak, vraća se, sumnja u sebe. Ovaj pripovedač nije neutralni posmatrač – on se poistovetio sa Makabejom do te mere da se gubi granica između njega i nje. "Samo je ja volim", kaže on za svoju junakinju, dok istovremeno priznaje: "Jako se plašim da ne zanemarim istinu."

Kroz ovu dvostruku perspektivu – Makabejinu nesvesnost i pripovedačevu bolnu svesnost – Lispektor gradi priču koja je istovremeno i minimalistička i metafizička. Jezik je namerno oskudan, jer kako drugačije pisati o oskudici? Ipak, taj oskudni jezik otkriva duboke istine o postojanju, samoći, dostojanstvu. Makabeja živi "kao korov" – ona travka capim koja uspeva da preživi i tamo gde nema nikakvih uslova za život. Nije to metafora za izdržljivost već za samu ontologiju isključenih, za način postojanja onih koje svet ne vidi.

Ljubavna priča sa Olimpikom de Žesusom, metalurgom iz Paraibe, donosi trenutak nade – ali i najokrutniju ironiju. Olimpiko je žestok, pun ambicija, veruje da će postati poslanik. Makabeja ga obožava, ali on je napušta zbog njene koleginice Glorije, koja ima topao obrok i oca mesara. "Ti si kao dlaka u supi", kaže joj pri rastanku. "Čoveka lako prođe volja za jelom."

Ključna scena romana dešava se kod madam Karlote, gatare koja Makabeji predviđa sjajnu budućnost – bogatog plavog stranca po imenu Hans, venčanje, svilene haljine, bundu. Ovo proročanstvo prvi put u životu daje Makabeji osećaj da postoji, da ima budućnost. Kada izlazi od gatare, njen pogled je "zagnjuren u prašinu", ali srce joj kuca od nade. U tom trenutku je pregazi žuti mercedes.

Smrt Makabeje nije tragična u tradicionalnom smislu – ona je gotovo nežna. Dok leži na mokroj kaldrmi, u jarku primećuje jedan tanušni korov, "zelen kao najnežnija ljudska nada". Pomisli: "Danas je prvi dan mog života: rodila sam se." Umire u trenutku najveće sreće, uverena da se proročanstvo ispunjava jer je tu limuzina – velika i raskošna, baš kao što je madam Karlota rekla.

Lispektor je majstorica forme. Tekst počinje sa trinaest alternativnih naslova koji otkrivaju različite uglove gledanja na istu priču: "Krivica je moja", "Pravo na krik", "Ona ne ume da viče", "Neprimetan izlazak na zadnja vrata". Svaki naslov je perspektiva, svaki otvara novi prostor razumevanja. Autorka stalno prekida naraciju refleksijama o samom pisanju, pripovedač se ispoveda, sumnja, pita čitaoca. Struktura je fragmentarna, ali ne haotična – svaki fragment je precizno postavljen kamen u mozaiku.

U širem kontekstu, Čas zvezde je društvena kritika brazilske stvarnosti sedamdesetih godina, ali i univerzalna priča o nevidljivima, o onima koji padaju kroz pukotine društva. Makabeja je jedna od "sedam milijardi" koje niko ne vidi, jedna od "hiljada" sličnih njoj koje vrve ulicama velikih gradova. Njena priča nije priča o jednoj devojci već o čitavoj klasi isključenih.

Ipak, Lispektor izbegava sentimentalnost. Njen pristup je hladan, gotovo klinički – "Hoću da mi priča bude hladna", kaže pripovedač. Ova hladnoća nije nedostatak empatije već njena suprotnost: to je tako duboka empatija da mora biti kontrolisana, distancirana, kako bi bila podnošljiva. "Smrtnost golubova!!!" uzvikuje pripovedač pred kraj, otkrivajući bol koji se krije iza sve te formalne kontrole.

Zašto je ova knjiga važna danas? Zato što Makabeje i dalje postoje – u favelama Rio de Žaneira, u predgrađima Beograda, u svim gradovima sveta. One i dalje rade za platu ispod minimalca, žive u prenatrpanim sobama, hrane se jeftinom hranom, i ostaju nevidljive. Lispektor im daje glas, ili tačnije – daje nam uši da čujemo njihovu tišinu.

Ali knjiga je važna i zbog svog književnog dostignuća. Ovo je delo koje pokazuje šta književnost može – kako može da prodre u najtananija područja ljudskog iskustva, kako može da ospori granice između pripovedača i priče, između reči i tišine, između života i smrti. Čas zvezde je dokaz da veliki romani ne moraju biti dugački, da dubina ne zahteva obilje već preciznost.