čas zvezde

Čas zvezde

Klaris Lispektor

Uskoro, Ženski kanon

Ovo pozno literarno zaveštanje, narativ vredan čak 13 naslova, kojim je pomalo profetski autorka nagovestila sopstvenu bolest i smrt, predstavlja najviši domet introspektivnog romana i potvrđuje utisak o Klaris Lispektor kao „stranom telu“ u brazilskoj književnosti.

U jedinom televizijskom intervjuu koji je dala, u februaru 1977, Klaris Lispektor je rekla da je roman Čas zvezde priča o devojci koja je bila toliko siromašna da je jela samo hotdogove". Međutim, od prvih redova čitalac će doći do spoznaje da je ova priča mnogo više; da je zapravo o problemima ruralnog severoistoka u odnosu na urbani jugoistok Brazila, ali i o slomljenoj nevinosti, neimenovanoj bedi i snu o boljem životu, koji su prelomljeni kroz lik neobrazovane i u svakom smislu neuspešne antiheroine, priproste daktilografkinje Makabeje, koja se bori da preživi u seksističkom društvu. Zahvaljujući manjku inteligencije ona je nesvesna stepena sopstvene obogaljenosti i nesreće, pa će je na kratkom životnom putu u velegradu redom koristiti i varati svi od mladog momka Olimpika, preko prijateljice Glorije do gatare madam Karlote, sve dok je i konačno san o gringu Hansu u žutom mercedesu ne obori u slepoj uličici.

Uznemirujuća mračna vedrina kojom ovaj roman pak osvaja potiče od formalne ravni priče, pošto priču, u stvari, kazuje podjednako nesuvislo stvorenje kao i Makabeja, pripovedač Rodrigo S. M., čiju istinu i stvarnu teskobu među ljudima, i još stvarniju muku sa rečima, pratimo kroz ceo narativ. Pripovedač vapije za pravo na krik kako bi se istina o Makabeji pročula i ne dozvoljava uobičajeno knjiško poistovećivanje između čitaoca i junaka pošto je taj prostor saosećanja već popunio on sam. Slika neupadljive i neugledne travke capim, tog korova koji uspeva tamo gde nema nikakvih uslova za opstanak, svojom žilavošću označava ne samo Makabejino nepotrošivo nadanje već samu srž čovečanstva, naročito onog prezrenog, koje izvan vremena odoleva svakoj istoriji.

***

Pisanje Klaris Lispektor je sjaj što ga za sobom ostavljaju zvezde repatice.

Silvija Monros Stojaković

  • Pismo: Latinica
  • Povez: Broš

Klaris Lispektor
Klaris Lispektor (1920‒1977) bila je brazilska novinarka i spisateljica čija proza je proširila književni registar portugalskog jezika i utvrdila temelje moderne brazilske književnosti. Rođena je u Ukrajini koju je, usled ratnih prilika, još kao mala bila prinuđena da napusti sa porodicom. U Brazilu je završila najcenjeniju gimnaziju u zemlji (Ginásio Pernambucano), i upisala Pravni fakultet u Riju 1937. godine. Radila je kao novinarka i živela jedno vreme uz muža diplomatskim životom u Evropi i Americi. U decembru 1943. godine objavila je svoj prvi roman, “Blizu divljeg srca”, koji je zbog upotrebe unutrašnjeg monologa, filozofskog pristupa i specifičnog stila bio smatran revolucionarnim u Brazilu. Roman je osvojio nagradu Graça Aranha za najbolji debitanski roman. Uprkos tome što je još kao mlada stekla književno priznanje, a iza sebe ostavila opsežnu korespondenciju, vrlo malo toga se zna o njenom privatnom životu. Uz debitanski roman neka od njenih najznačajnija dela su romani: “Jabuka u tami” (1961), “Pasija po G.H.” (1964), “Učenje ili Knjiga užitaka” (1969), “Živa voda” (1973), “Čas zvezde” (1977) i “Dah života” (1978); zbirke pripovedaka: “Porodične veze” (1960), “Legija stranaca” (1964), “Sreća iz potaje” (1971), “Lepotica i zver” (1979).