Deca mrtvih

"Deca mrtvih" Elfride Jelinek predstavlja jedan od najradikalnijih romana savremene nemačke književnosti - monumentalno, vizionarsko delo koje na jeziku između poetičnog i jezivog istražuje najdublje rane austrijskog nacionalnog nasleđa i ne-suočavanje sa Holokaustom. U ovom apokaliptičnom tekstu, planinski pansion u Štajerskoj postaje pozornica za susret živih i mrtvih, dok tri protagoniste - Edgar Gštranc, Gudrun Bihler i Karin Frencel - lutaju između svetova, nose sopstvenu smrt u sebi i postaju prazne ljušture kroz koje progovara kolektivno potisnuta prošlost.

Jelinek kreira novu vrstu jezičkog užasa gde se granice između života i smrti potpuno brišu. Edgar, obećavajući skijaš, u stvari je već mrtav, ali njegova telesna ljuška i dalje funkcioniše. Gudrun, studentkinja filozofije, proživljava sopstveno samoubistvo više puta, zarobljena u petlji umiranja i ponovnog buđenja. Karin, udovica pod okovom majke, lišena samostalnog života, zahvaćena je spontanim krvarenjem koje simbolizuje ono što joj je oduzeto - fertilnost, seksualnost, budućnost. Kroz njihove iskomplikovane sudbine, autorka postavlja pitanje: da li su ovi likovi zaista živi ili su društveno mrtvi, paralisani austrijskim konzervativizmom, seksualnom represijom, majčinskom kontrolom, nevidljivi kao milioni pobijenih u logorima?

Roman se bavi najgorim zločinom u ljudskoj istoriji, ali ne direktno - Jelinek ne opisuje logore i krematorijume, već opsednutu Austriju koja nikada nije želela da prizna svoj udeo u Holokaustu. Ovde niko nije krivac, svi su bili žrtve, zvanična verzija glasi. Ali mrtvi se ne slažu. Kroz jezik koji podstiče nelagodu, koji meša popularne reference, reklame, politički govor, filozofsku terminologiju Hajdegera i Hegela, operativnu medicinsku leksiku, Jelinek stvara kakofoniju glasova - iz zemlje, iz zidova, iz voda dopiru glasovi neprijavljenih, neregistrovanih mrtvih koji ne mogu mirno da počivaju. Oni traže priznanje, traže da budu viđeni, da budu imenovani, da im se vrati identitet koji im je oduzet.

Tekst odabira vrlo specifičan narativni pristup - nema psihološke dubine likova u tradicionalnom smislu, nema "razvoja karaktera" - jer već na prvoj stranici saznajemo da su ovi likovi mrtvi ili umiru. Jelinek koristi kontinuiranu narativnu tehniku koja se odvija kroz slobodan tok svesti, ponavljanja, digresije, prekide. Njen jezik je sirovi materijal koji neprestano menja oblik - sarkastičan, pornografski eksplicitan, nasilno lep. Ovde nema romantizovanog austrijskog krajolika; planine nisu idilična pozadina nego grobišta, alpi su popločani neobeleženim masovnim grobnicama, bečka dvorišta kriju legende o nestanku.

Jelinek se ne ustručava da prikaže seksualno nasilje, degradaciju tela, razlaganje - njeno prikazivanje je nepodnošljivo, ali nužno. Ovo je svesna strategija - Jelinek želi da čitaoca natera da shvati šta je uticaj fašizma: dehumanizacija dovedena do krajnje tačke, transformacija ljudi u broj, u prah, u predmet. Seks u ovom romanu nije intimnost već nasilje, nije ljubav već posedovanje, nije život već još jedan oblik smrti.

Socijalno-politička satira romana je surova i neumoljiva. Jelinek napada konzumerizam, turistički kitsch austrijske kulture, površnost sportske slave, medijske spektakle, političku korupciju. Sportisti poput Edgara su ikone - oni donose nacionalni ponos, dok mrtvi donose sramotu. Pansion prima goste sa zastavama različitih zemalja, ali nikada neće priznati one koji nemaju zastavu, one bez identiteta, one nestale iz spiskova. Popularna kultura neprekidno bombarduje likove, dok pravi užasi - ruševine, kosturi, krv - ostaju nevidljivi.

Naslov romana ima višestruko značenje. Ovo su deca onih koji su umrli u Holokaustu, ali i deca ubica, potomci fašista koji nose genetsku krivicu. To su i sama deca koja su ubijena, čiji glasovi dopiru iz zemlje. To su i živa deca koja su emotivno mrtva, zarobljena u društvu koje odbija da živi istinski jer to zahteva suočavanje. Edgar, Gudrun i Karin su sva ta deca istovremeno - žrtve, naslednici, mrtvi-živi, zarobljeni između svetova.

Stil romana je možda najradikalniji element. Jelinek odbacuje konvencionalne rečenične strukture, interpunkciju koja bi olakšala čitanje, linearnu naraciju. Umesto toga, ona stvara gustu, gotovo neprobojnu teksturu jezika koja zahteva od čitaoca da se bori sa svakom stranicom. Rečenice se gomilaju, presecaju jedna drugu, vraćaju se unazad, preskаču napred. To nije greška već metoda - Jelinek želi da čitanje bude teško, da bude iscrpljujuće, jer tako jedino možemo početi da shvatamo težinu onoga o čemu piše.

Filosofski sloj romana je takođe kompleksan. Jelinek se bavi hajdegerovskim konceptom bitija - ali ovde likovi nisu u stanju autentičnog postojanja, već su "biti ka smrti" na najbukvalnije mogući način. Oni su već mrtvi, ali njihova smrt nije završetak već stanje - beskonačno trajanje bez smisla, bez cilja, bez razrešenja.

"Deca mrtvih" je knjiga koja traži hrabrog čitaoca. Jelinek ne nudi utehe, katarze ili razrešenja. Kraj romana je potpuno otvoren - likovi i dalje lutaju, mrtvi i dalje ustaju, ništa se ne razrešava. Ovo je namerno: Jelinek tvrdi da dok se Austrija ne suoči sa sopstvenom krivicom i ne prizna šta je učinila, mrtvi neće moći da počivaju, a živi neće moći da žive. Njena jezička virtuoznost, morbidni humor i radikalna vizija čine "Decu mrtvih" jednim od najvažnijih romana posleratne nemačke književnosti - suočavanjem sa prošlošću koje odbija estetizaciju ili simboličko pomirenje.

Ovo je roman koji će mnogi čitaoci naći odbojnim, teškim, možda čak nečitljivim. Ali to je tačno poenta - Holokaust treba da bude nečitljiv, nesvarljiv, nepodnošljiv. Jelinek odbija da učini tragediju prijemčivom, da je pretvori u potrošački proizvod ili u lekciju sa moralnom poentu. Nema lekcije ovde, samo upozorenje: mrtvi su još uvek sa nama, oni neće otići, oni traže da budu viđeni. I dok god ih ignorišemo, mi sami postajemo deca mrtvih - naslednici grešaka koje odbijamo da priznamo.