Živa voda
Klaris Lispektor
Ženski glas, Novi naslovi
"Moja priča je o mirnoj pomračini, o korenu uspavane snage, o mirisu bez parfema. A tu nigde nema ničeg apstraktnog. To je figurativni jezik onoga što se ne može imenovati. Gotovo da nema mesa u ovom mom kvartetu. "
Prevela s portugalskog: Ana Kuzmanović Jovanović
Živa voda Klaris Lispektor je formalno zamućena i filozofski duboka meditacija o prirodi života i vremena, odlučni skok u fluidnost individualnog iskustva i kaleidoskopsko sagledavanje mentalnih i emotivnih stanja ućutkivane i tihe slikarke, koja živi svoj život sa onoliko dostojanstva koliko je mogla da prikupi. Iz mučeništva neprikladne senzualnosti, pratimo njene refleksije o previše prisutnim garderoberima, o elastičnom ustajanju iz kreveta, o kristalisanoj praznini ogledala, o freskom slikarstvu u adađu, o molitvi kao električnom dodiru sa samim sobom, o jedenju sopstvene placente i umiranju od zdravlja umesto od bolesti.
Da li ostriga istrgnuta od svog korena oseća uznemirenost? pita se naratorka čija kubistička gramatička nestalnost i neprekidna lingvistička traganja tvore refleksiju koja je između vradžbine i izmišljanja sopstvene mitologije i tradicije. Kao što božansko izbija ispod pažljivo negovanog svakodnevnog života u fiktivnom svetu Klaris Lispektor, tako i jedan naročiti intimni misticizam možemo destilovati iz poetske bujice Žive vode.
Kafka bi bio poput Klaris da je bio žena, ili Rilke da je bio brazilski Jevrejin rođen u Ukrajini. Da je Rembo bio majka i da je doživio pedesetu. Da je Hajdeger prestao biti Nemac. (Elen Siksu)
- ISBN: 9788660361877
- Broj strana: 74
- Pismo: Latinica
- Povez: Broš
- Format: 20x14
- Godina izdanja: 2023
Klaris Lispektor
Klaris Lispektor (1920‒1977) bila je brazilska novinarka i spisateljica čija proza je proširila književni registar portugalskog jezika i utvrdila temelje moderne brazilske književnosti. Rođena je u Ukrajini koju je, usled ratnih prilika, još kao mala bila prinuđena da napusti sa porodicom. U Brazilu je završila najcenjeniju gimnaziju u zemlji (Ginásio Pernambucano), i upisala Pravni fakultet u Riju 1937. godine. Radila je kao novinarka i živela jedno vreme uz muža diplomatskim životom u Evropi i Americi. U decembru 1943. godine objavila je svoj prvi roman, “Blizu divljeg srca”, koji je zbog upotrebe unutrašnjeg monologa, filozofskog pristupa i specifičnog stila bio smatran revolucionarnim u Brazilu. Roman je osvojio nagradu Graça Aranha za najbolji debitanski roman. Uprkos tome što je još kao mlada stekla književno priznanje, a iza sebe ostavila opsežnu korespondenciju, vrlo malo toga se zna o njenom privatnom životu. Uz debitanski roman neka od njenih najznačajnija dela su romani: “Jabuka u tami” (1961), “Pasija po G.H.” (1964), “Učenje ili Knjiga užitaka” (1969), “Živa voda” (1973), “Čas zvezde” (1977) i “Dah života” (1978); zbirke pripovedaka: “Porodične veze” (1960), “Legija stranaca” (1964), “Sreća iz potaje” (1971), “Lepotica i zver” (1979).
