Nasilni grabe Carstvo nebesko

Flaneri O'Konor, najznačajnija prozna spisateljica američkog juga dvadesetog veka, u romanu „Nasilni grabe Carstvo nebesko" stvara snažno, nekompromitujuće delo o sukobu vere i nevere, o proroku i poricanju, o mučnom ponovnom rođenju duše. Objavljen 1960. godine, samo četiri godine pre autorkinog preranog kraja, ovaj roman predstavlja vrhunac njenog stvaralaštva i jedan od najsnažnijih teoloških romana pisanih na engleskom jeziku.

Naslov, uzet iz Jevanđelja po Mateju (11:12), najavljuje centralnu temu: Božje carstvo se ne postiže nežnošću ili diplomatijom, već nasiljem, žestinom, bezkompromisnim zalaganjem duše. U središtu priče je četrnaestogodišnji Frensis Marion Tarvoter, dečak čiji je život od rođenja obeležen dramatičnim nasleđem. Njegov praujak, stari Tarvoter – samozvani prorok i gorljivi propovednik iz zabitne krčevine Pauderhed u Tenesiju – odgajao ga je u uverenju da će postati prorok i nastaviti starčev zadatak: krstiti učiteljevog maloumnog sina Bišopa.

Kad starac umire, dečak posrće pod teretom nasleđa. Umesto da ga sahrani kako je zahtevano, pali kuću i odlazi u grad svom drugom ujaku Rejberu, školovanom racionalistu odlučnom da ga „spasi" od religioznog fanatizma i uvede u svet razuma i moderne psihologije. Ali prokletstvo poziva ne napušta Tarvotera – ono ga progoni kroz svaki pokušaj pobune.

Dečak je razapet između dva ujaka – dva sveta, dve filozofije. Stari Tarvoter predstavlja fanatičnu veru, žestoku i neumitnu; čovek je proveo život u šumi, daleko od civilizacije, verujući da je izabran da donese Reč. Rejber stoji za racionalnost i humanizam, za svet u kom je čoveku jedini spasitelj on sam. On je intelektualac, pisac stručnih članaka, čovek koji veruje u napredak kroz obrazovanje. Tarvoter pokušava treću opciju – potpuno poricanje, inatno insistiranje na sopstvenoj slobodi. Ali kako priča napreduje, postaje jasno da takva sloboda ne postoji.

Rejber, čovek čije ga je obrazovanje trebalo da oslobodi verskog delirija, sam je zarobljenik prošlosti: kao dečak bio je otmit od strane starog Tarvotera koji ga je krstio uprkos očevom protestu, a taj čin ostavio je duboki ožiljak. Premda posvećen racionalnosti, ne može da savlada morbidnu ljubav prema maloumnom sinu Bišopu. U dubini, Rejber je duboko podvojena ličnost: javno poricanje vere skriva tajnu čežnju. Oni koji odbacuju Boga ipak ostaju zarobljeni u svom poricanju.

Događaj koji pokreće rasplет je utapanje malog Bišopa. Tarvoter, rešen da konačno dokaže da neće biti prorok, odvodi dete u čamac i utapa ga – ali dok to čini, iznenada, gotovo protiv svoje volje, izgovara reči krštenja. Taj paradoks čini srž O'Konorovog shvatanja milosti: ona se ne pita za volju, ne čeka pristanak – dešava se nasilno, strašno brzo. Dečakova namera bila je ubistvo, dokaz slobode; ali uprkos tome, u trenutku smrti dete je primilo krštenje, i dečak je postal ono što je stari Tarvoter hteo – prenosnik milosti, ma koliko nevoljni.

Ovo nasilje nad slobodom predstavlja ključnu temu. O'Konor, duboko katolička spisateljica, nije delila liberalnu veru u dobrotu čoveka ili mogućnost da on slobodnom voljom dođe do istine. U njenom svetu, Božja milost je nasilna, boli, razara. Ali samo kroz potpuno rasulo sopstvene volje čovek može zaista da se ponovo rodi. Ono što svet naziva slobodom često je samo slepilo. Istinska sloboda dolazi tek pošto Bog slomi čoveka. Ova teologija je surova, gotovo kalvinistička, ali istovremeno duboko mistična.

Stil O'Konor je surovo precizan, bez sentimentalnosti. Njena proza kombinuje brutalni realizam sa gotičkim elementima – nasilje, izopačenost, groteskno – ali uvek sa dubokim teološkim značenjem. Pejzaž je istovremeno konkretan i simboličan: šume, crvena zemlja, tamna jezerca postaju prizorišta duhovnih borbi. Likovi su često groteskni – maloumni, sakati, izopačeni – ali upravo kroz oštećenost O'Konor otkriva tajnu božanske ljubavi. Bog bira bedne jer samo oni mogu da prime milost.

Lik mladog Tarvotera je izvanredno dočaran: tvrdoglav, ponosan, inteligentan i očajnički nezreo. Njegovo putovanje je putovanje od poricanja ka prihvatanju, od bežanja ka predaji. Glas njegovog „prijatelja" – demona ili samopouzdane svesti – koji mu šapuće da je slobodan, predstavlja majstorsku upotrebu unutrašnjeg dijaloga. Ali koliko god ga sledi, dečak ne nalazi mir.

Rejber je duboko tragična figura: obrazovan, ali emotivno sakaćen. Njegova ljubav prema Bišopu je nezgrapna, puna stida; voli dečaka, ali tu ljubav ne može da iskaže jer ga prisiljava da prizna nešto neracionalno. Bjuford Manson, crnac koji na kraju sahranuje starca, predstavlja glas zdravog razuma i ljudske solidarnosti. Važan je i lik nasilnika koji siluje Tarvotera – krajnja degradacija, napad na dostojanstvo. Ali čak i ovde O'Konor vidi teološki smisao: poniženje, rasulo ega. Nakon silovanja, Tarvoter je konačno razbijen – i tek tada može da se napuni milošću.

Roman završava snažnom vizijom: Tarvoter se vraća na pepelište, na dedov grob, i tamo vidi goruću viziju mnoštva svetih koji ručaju sa starim Tarvoterom, praznik milosti bez kraja. Gladan je hleba života, žeđ za Bogom. Kad primi nalog – „Idi i upozori Božju decu na strašnu brzinu milosti" – prestaje da se opire. Namazuje lice zemljom kao znak pokore i upućuje se prema gradu kao prorok. Ovaj završetak ne donosi olakšanje, već prihvatanje: dečak je našao slobodu, ali ne onu koju je mislio da traži.

„Nasilni grabe Carstvo nebesko" nije laka knjiga. Provocira, uznemirava, ne daje gotove odgovore. O'Konor ne nudi utehu; njena vizija vere je suviše surova. Ali u toj odsutnosti lagodnosti leži snaga romana. Knjiga primorava čitaoce da se suoče sa pitanjima: Šta znači biti pozvan? Može li se pobeći od milosti? Da li je sloboda iluzija?

Autorka je znala da mora da piše „za gluhe" – da preuveličava, da šokira, da koristi nasilje kako bi probila kroz ravnodušnost. Uspela je. Ovo je roman koji se ne može ignorisati – delo koje ostaje sa čitaocem dugo nakon poslednje strane. Knjiga zahteva ponovno čitanje, otkriva nove slojeve svakim susretom. „Nasilni grabe Carstvo nebesko" zaslužuje mesto među velikim romanima dvadesetog veka – ne zato što pruža odgovore, već zato što postavlja prava pitanja.