Akcija - Ženski glas (40% popusta)

Natalija Ginzburg
Natalija Ginzburg (1916–1991) italijanska je književnica i prevoditeljka, jedna od najvažnijih intelektualki 20. veka. Rođena je u Palermu u uglednoj jevrejskoj porodici Levi. Tridesetih godina postala je članica Komunističke partije, a sa mužem Leonom Ginzburgom tajno je uređivala u Rimu antifašističke novine, sve dok nisu zajedno prognani u regiju Abruco (1940–1943). Supruga su joj 1944. u rimskom zatvoru mučili i ubili nemački nacisti. Svoj prvi roman objavila je u trenutku kada je antisemitizam u Italiji bio najsnažniji, te je, iako je odgojena ateistički, zbog jevrejskog prezimena morala da koristi pseudonim Alesandara Tornimparte. Godinama je radila u čuvenoj torinskoj izdavačkoj kući Einaudi, gde je imala prilike da sarađuje sa autorima poput Prima Levija, Pavezea, Kalvina. Najplodnije godine za njen rad došle su nakon rata, pedesetih i šezdesetih, kada je napisala većinu svojih dela. Pisala je romane, kratke priče, eseje i drame. Na srpski su prevedeni dosad rani roman Ovako je to bilo (1947), pozni epistolarni roman Grad i kuća (1984), kao i autobiografski roman Porodični leksikon za koji je 1963. dobila najprestižniju italijansku nagradu „Strega“. U poznim godinama izabrana je kao zastupnica levice u italijanskom parlamentu.

Klaris Lispektor
Klaris Lispektor (1920‒1977) bila je brazilska novinarka i spisateljica čija proza je proširila književni registar portugalskog jezika i utvrdila temelje moderne brazilske književnosti. Rođena je u Ukrajini koju je, usled ratnih prilika, još kao mala bila prinuđena da napusti sa porodicom. U Brazilu je završila najcenjeniju gimnaziju u zemlji (Ginásio Pernambucano), i upisala Pravni fakultet u Riju 1937. godine. Radila je kao novinarka i živela jedno vreme uz muža diplomatskim životom u Evropi i Americi. U decembru 1943. godine objavila je svoj prvi roman, “Blizu divljeg srca”, koji je zbog upotrebe unutrašnjeg monologa, filozofskog pristupa i specifičnog stila bio smatran revolucionarnim u Brazilu. Roman je osvojio nagradu Graça Aranha za najbolji debitanski roman. Uprkos tome što je još kao mlada stekla književno priznanje, a iza sebe ostavila opsežnu korespondenciju, vrlo malo toga se zna o njenom privatnom životu. Uz debitanski roman neka od njenih najznačajnija dela su romani: “Jabuka u tami” (1961), “Pasija po G.H.” (1964), “Učenje ili Knjiga užitaka” (1969), “Živa voda” (1973), “Čas zvezde” (1977) i “Dah života” (1978); zbirke pripovedaka: “Porodične veze” (1960), “Legija stranaca” (1964), “Sreća iz potaje” (1971), “Lepotica i zver” (1979).

Flaneri O'Konor
Meri Fleneri O’Konor (1925–1964) bila je američka spisateljica i esejistkinja. Napisala je dva romana i trideset dve kratke priče kao i mnogobrojne kritike i komentare. Bila je spisateljica američkog juga koja je često pisala u stilu južnjačke gotike i veoma se oslanjala na regionalno okruženje i groteskne likove. Njeno pisanje je odražavalo i njenu rimokatoličku veru i često istraživalo pitanja morala i etike. Njena posthumno objavljena zbirka "Sabrane priče" osvojila je 1972. Američku nacionalnu nagradu za književnost i predmet je trajne pohvale. Dva romana Flaneri O’ Konor su "Mudra krv" ("Wise Blood", 1952) i "Nasilni pobeđuju" ("The Violent Bear It Away", 1960). Takođe je objavila dve knjige kratkih priča: "Dobrog čoveka je teško naći" ("A Good Man Is Hard to Find", 1955) i "Sve što raste mora se sastati" ("Everything That Rises Must Converge", objavljena posthumno 1965). Mnoge od njenih kratkih priča su objavljene u velikim antologijama.

Elfride Jelinek

Elfride Jelinek (1946) austrijska je književnica, dramaturškinja i dobitnica Nobelove nagrade za književnost 2004. Od detinjstva je iskazivala sklonost ka muzici i svirala nekoliko instrumenata. Školovala se u Beču, paralelno pohađajući Bečki konzervatorijum. Naporan tempo doveo ju je do sloma, te je godinu dana provela oporavljajući se u izolaciji u kući svojih roditelja. Tokom tog vremena, počela je da se intenzivnije bavi književnošću, iako je poeziju počela da piše veoma rano. Godine 1967. objavila je prvu knjigu poezije, Lisas Schatten, ali najpoznatija je po dramama, kao i romanima Ljubavnice (1975), Pijanistkinja (1983), Požuda (1989) i Deca mrtvih (1995), koji se smatra njenim remek-delom. Za svoj rad, koji mnogi kritičari nazivaju kontroverznim, Jelinek je osvojila brojna priznanja: Nagradu „Georg Bihner”, zatim nagrade „Franz Kafka” i „Stig Dagerman”, kao i Nobelovu nagradu za književnost 2004. godine, dok je laureat nagrade Mülheimer Dramatikerpreis bila čak tri puta.