Naličje i lice

„Naličje i lice" Alberta Kamija predstavlja izuzetno intimno i emotivno duboko delo koje je pisac napisao sa svega dvadeset dve godine, ali koje je dugo odbijao da ponovo objavi. U predgovoru napisanom dvadeset godina kasnije, Kami s puno iskrenosti priznaje da ova knjiga, uprkos svojoj „nespretnosti" i mladalačkim nesavršenostima, sadrži više ljubavi nego sve što je kasnije napisao, jer se u njoj nalazi autentičan izvor iz kojeg je napajao sve što je bio i što je govorio. Ovo su eseji koji nose breme sirote mladosti provedene u severnoj Africi, u Alžiru, ali i breme svetlosti koja je tu bedu pretvarala u nešto uzvišeno.

Kroz pet eseja – „Ironija", „Između 'da' i 'ne'", „Smrt u duši", „Ljubav prema životu" i naslovni „Naličje i lice" – Kami istražuje fundamentalne teme koje će ga pratiti kroz čitav život: siromaštvo i svetlost, samoću i privrženost svetu, ravnodušnost i strast, smrt i ljubav prema životu. Svaki esej predstavlja poseban ugao posmatranja iste fundamentalne protivrečnosti – nemogućnosti da se živi bez davanja smisla životu koji sam po sebi nema smisla.

Atmosfera knjige je melanholitična, ali nikad očajnička. Kami sa retkom lucidnošću posmatra scene iz svog detinjstva – nemu majku koja sedi u tišini pored prozora, baku koja sebi kupuje grobnicu dok je još živa, stare ljude napuštene u pansionima, sopstvenu teskobu u Pragu. Ali kroz sve to prožima se mediteranska svetlost koja sve te mračne trenutke osvetljava i daje im poseban, gotovo metafizički smisao. Svetlost postaje metafora za ljubav prema životu uprkos svemu, za privrženost svetu uprkos njegovoj fundamentalnoj ravnodušnosti.

Stil knjige je lirski, ponekad bombastičan, ali uvek duboko iskren. Kami piše kratkim, sečenim rečenicama koje odaju mladalačku ozbiljnost u suočavanju sa fundamentalnim pitanjima postojanja. Majka koja večito ćuti i gleda kroz prozor, baba koja vlada porodicom strahom, starac u pansionatu koga niko ne sluša – svi oni su istovremeno konkretna bića i univerzalni simboli ljudske usamljenosti i nezaobilaznosti smrti.

Centralna tema je protivrečnost između privrženosti životu i svesti o njegovoj prolaznosti. „Nema ljubavi prema životu bez očajanja pred životom", piše Kami u jednoj od najpoznatijih rečenica iz knjige. Ta dijalekcija – između „da" i „ne", između lica i naličja, između prihvatanja i pobune – je srž njegovog iskustva. On ne bira između njih, ne želi da ih pomiri u lažnoj sintezi. Prihvata ih oba, s punom svešću o njihovoj nerazrešivosti, o tome da je ljudska situacija suštinski tragična ali upravo zato i vredna življenja.

Knjiga je duboko autobiografska, gotovo ispovesna. Kami govori o svojoj porodici koja je „oskudevala skoro u svemu, a nisu zavideli gotovo ni na čemu", o majci koja je bila gluva i gotovo nema, o babi koja je vladala uz pomoć korbača i laži. Govori o siromaštvu koje ga je naučilo nezainteresovanost za materijalno i žeđ za onim što je suštinsko. Ta siromaštva nije bila nesreća jer je svetlost u njoj raskošno sijala, jer je more bilo blizu, jer je nebo bilo beskrajno plavo.

Kontekst nastanka dela je izuzetno značajan. Ovo su eseji pisani u Alžiru sredinom 1930-ih godina, kada je Kami bio mlad, bolestan od tuberkuloze, bez para, bez jasne perspektive, ali prepun života. To je period pre „Stranca", pre „Mita o Sizifu", pre slave – period u kojem je Kami bio samo mladić koji pokušava da pronađe glas i smisao. I upravo zato ova knjiga ima posebnu vrednost kao svedočanstvo o rađanju jedne od najvećih književnih svesti dvadesetog veka.

Putovanja koja Kami opisuje – Prag, Vicenca, Palma, Ibica – nisu turistička putovanja; to su putovanja u dubinu samoga sebe, potrage za identitetom i smislom. U Pragu doživljava krizu identiteta, osećaj užasavajuće samoće među ljudima čiji jezik ne razume. To iskustvo ga dovodi na ivicu psihičkog sloma, ali ga i priprema za susret sa svetlošću Italije, gde ponovo nalazi ravnotežu između tame i svetla.

Religiozni motivi su prisutni kroz čitavu knjigu, ali Kami ih tretira sa izvesnom distancom. Starica koja se hvali brojanice kao poslednjeg uporišta pred smrću, crkve kao mesta gde se traži ali ne nalazi pravo utočište – sve to pokazuje Kamijev fundamentalni skepticizam prema transcendenciji. Za njega, spas nije u Bogu ili drugom svetu već u ovom svetu – u suncu, u Sredozemlju, u prolaznim trenucima lepote koji život čine vrednim življenja uprkos njegovoj apsurdnosti.

„Ironija" otvara zbirku i opisuje grupu starih ljudi u pansionatu, njihove male svetove koji se sve više skupljaju kako smrt postaje sve bliža. Ironija je u tome što upravo kada bi im iskustvo moglo da koristi, oni više nemaju vremena da ga iskoriste. „Između 'da' i 'ne'" je možda najličniji esej – Kami govori o svojoj majci i baki, o nemačnosti i ćutanju koje su vladali njegovim detinjstvom. „Smrt u duši" vodi nas kroz Prag i Vicencu, kroz iskustvo potpune otuđenosti i postepenog povratka sebi. „Ljubav prema životu" govori o danima u potpunoj harmoniji sa prirodom, ali ni ovde nema naivnog optimizma – ljubav prema životu je moguća samo uz punu svest o smrti. Naslovni esej sumira sve teme i dovodi ih do sinteze koja je otvaranje prema budućem radu.

Zašto je ova knjiga vredna čitanja danas? Pre svega zato što otkriva Kamija u najranijem i možda najautentičnijem obliku, pre nego što je postao javna ličnost. Sve teme koje će kasnije razviti – apsurd, pobuna, ljubav prema životu uprkos smrti, mediteranska senzibilnost – ovde su prisutne u začetku. Ovo je knjiga o siromaštvu koje ne uništava već obogaćuje, o majkama koje vole na svoj način, o svetlosti koja sve pretvara, o samoći koja je kazna i privilegija, o smrti koja daje životu intenzitet. Značaj „Naličja i lica" u Kamijevom opusu ne može se preceniti – ovo je izvorište iz kojeg teče sve ostalo, mesto gde su postavljene osnovne koordinate njegovog mišljenja i osećanja.