Pad

Alber Kami

Albert Kami (7. novembar 1913, Drean, Alžir – 4. april 1960, Vilbleven, Francuska) bio je jedan od najuticajnijih filozofa, pisaca i novinara 20. veka. Njegova filozofija apsurda, kao i ideje o pobuni, pravdi i solidarnosti, oblikovale su mnoge intelektualne tokove u posleratnoj Evropi. Godine 1957. dobio je Nobelovu nagradu za svoj literarni rad.

Odrastao je u siromašnoj radničkoj porodici u Alžiru. Otac mu je poginuo u Prvom svetskom ratu, dok je majka, koja je bila delimično gluva, radila kao čistačica. Zahvaljujući podršci svog učitelja, Luja Žermena, Kami je uspeo da se obrazuje i upiše Univerzitet u Alžiru. Tamo je započeo studije filozofije, ali ga je tuberkuloza, bolest s kojom se borio tokom celog života, sprečila da u potpunosti ostvari akademsku karijeru. To ga je navelo da se usmeri ka književnosti i novinarstvu, gde će ostvariti najveći uticaj.

Godine 1934, Kami se venčao sa Simonom Ije, ali je ovaj brak brzo propao zbog njenih problema sa zavisnošću i preljube. Godine 1940, Kami se oženio Francinom For, s kojom je imao blizance, Katarinu i Žana, rođene 1945. godine. Njegova ćerka, Katarina Kami, kasnije je izjavila da su se njeni roditelji voleli tokom celog života, uprkos njegovim poznatim vanbračnim vezama. Kamijeva najpoznatija afera bila je sa Marijom Kaseres, koju je upoznao 1944. godine.

Kami je tokom Drugog svetskog rata bio aktivan član francuskog Pokreta otpora kao urednik lista Combat, glasila protiv nacističke okupacije. Njegovi članci iz tog perioda oštro kritikuju totalitarne režime, posebno frankizam u Španiji i staljinizam u Sovjetskom Savezu. Godine 1957. bio je jedan od retkih zapadnih intelektualaca koji je osudio upotrebu atomske bombe, izražavajući zabrinutost zbog etičkih dilema koje su proizašle iz naučnih dostignuća.

Njegova prva značajna dela, Stranac (1942) i Mit o Sizifu (1942), postavila su temelje filozofije apsurda. Apsurd, prema Kamiju, proizlazi iz sukoba između ljudske želje da pronađe smisao u svetu i haosa koji taj svet karakteriše. U Strancu, protagonist Merso je oličenje apsurdnog čoveka koji, suočen s besmislom života, odbija da se povinuje društvenim normama i prihvata svoju sudbinu s potpunom ravnodušnošću. Ove ideje Kami je dodatno razvio u Mitu o Sizifu, filozofskom eseju koji istražuje odnos između apsurda i ljudske egzistencije, koristeći kao podlogu antički mit o Sizifu, osuđenom da zauvek gura kamen uz brdo. Iako je delio mnoge teme s egzistencijalistima poput Sartra, Kami je uvek odbijao ovu etiketu, insistirajući na svojoj jedinstvenoj perspektivi koja se fokusirala na apsurd i pobunu, a ne na egzistencijalistički fokus na slobodu izbora i autentičnost.

Kamijevo delo Kuga (1947) često se tumači kao alegorija o otporu nacizmu, ali i šire, o ljudskoj borbi protiv zla i nepravde. Kroz priču o lekaru koji se bori protiv neizbežnog širenja bolesti, Kami istražuje teme solidarnosti, humanizma i ljudske odgovornosti. Njegovo sledeće delo, Pad (1956), predstavlja introspektivan roman u kojem se glavni lik suočava s vlastitim moralnim padom, i produžava Kamijevu kritiku društvenih normi i licemerja.

U Kamijevim pismima i tekstovima može se uočiti i njegov dug prema španskoj tradiciji, književnosti i kulturi. Ove veze dolaze do izražaja u njegovim adaptacijama dela španskih pisaca poput Kalderona de la Barke i Lopea de Vege, kao i u njegovom stalnom angažmanu protiv frankizma. Kami je često isticao svoju povezanost sa Španijom, napisavši: „Prijatelji Španci, delimo isti deo krvi, i dugujem vašoj domovini, njenoj literaturi i narodu, njenoj tradiciji, dug koji se nikada neće ugasiti.“

Kamijeva filozofska misao, naročito u vezi sa apsurdom i pobunom, i dalje je relevantna i snažno utiče na savremene intelektualne tokove. Njegova dela su prevođena i priznata širom sveta. Filozofija o besmislenosti života, ali i potrebi da se uprkos tome nastavi borba za pravdu i slobodu, nastavila je da inspiriše pokrete za ljudska prava i socijalnu pravdu.

Nakon što je 1957. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, Kami je postao međunarodno priznat autor, iako ga je ova nagrada zatekla nepripremljenog i iznenađenog. Govor koji je održao prilikom primanja nagrade odražavao je njegovu posvećenost istini i pravdi, kao i njegov osećaj odgovornosti kao pisca. Nažalost, tri godine kasnije, 4. januara 1960. godine, Kami je tragično poginuo u saobraćajnoj nesreći u blizini Vilblevena u Francuskoj. Rukopis nedovršenog dela Prvi čovek pronađen je među njegovim stvarima nakon nesreće. Ovo delo, autobiografsko u prirodi, bavi se autorovim detinjstvom u Alžiru i odnosom sa porodicom.

Kamijev uticaj na savremenu kulturu i filozofiju i dalje je snažan. Njegova dela, posebno Stranac, Kuga i Mit o Sizifu, proučavaju se u školama i univerzitetima širom sveta. Filozofija apsurda, pobune i humanizma prepoznata je i u savremenim diskursima o pravdi, slobodi i ljudskoj odgovornosti.

Dela
Eseji
1937: Naličje i lice (L'envers et l'endroit)
1948: Mit o Sizifu (Le Mythe de Sisyphe)
1951: Pobunjeni čovek (L'homme révolté)

Romani
1971: Srećna smrt (La Mort heureuse; napisano između 1936. i 1938, posthumno objavljeno)
1942: Stranac (L'Étranger)
1947: Kuga (La Peste)
1956: Pad (La Chute)
1995: Prvi čovek (Le Premier Homme, nedovršeni roman, posthumno objavljen)

Drame
1944: Nesporazum (Le Malentendu)
1944: Kaligula (Caligula)
1948: Opsadno stanje (L'État de siège)