Ja, Vrhovni
Augusto Roa Bastos
Svetska književnost, Novi naslovi
"Ja, Vrhovni" Augusta Roa Bastosa je jedno od najznačajnijih dela latinoameričke književnosti - monumentalni roman o diktatoru Paragvaja Hoseu Gasparu Rodrigezu de Fransiji koji je vladao od 1814. do 1840. Kroz složenu polifonijsku strukturu - diktate, privatne beleške, istorijske dokumente - Roa Bastos stvara fascinantni portret vladara koji govori o sebi u prvom, drugom i trećem licu, čoveka progutanog sopstvenom moći, revolucionara koji ukida robstvo ali i paranoika svesnog prolaznosti vlasti. Stil kreće se od barokne raskošnosti do grubog direktnog govora, mešajući filozofiju, magični realizam i autentične istorijske izvore. Ovo nije samo biografija diktatora već dubinska analiza prirode moći, pisanja i istorijske istine - zahtevno i duboko nagrađujuće čitanje koje transformiše razumevanje odnosa između pojedinca i istorije.
"Ja, Vrhovni" Augusta Roa Bastosa predstavlja jedan od najmonumentalnijih romana latinoameričke književnosti 20. veka - delo koje se smelo upušta u lavirinte moći, ličnosti i istorije. U središtu ovog fascinantnog narativnog poduhvata stoji figura Hosea Gaspara Rodrigeza de Fransije, poznatog kao El Supremo - Doživotni Diktator Paragvaja koji je zemljom vladao apsolutnom vlašću od 1814. do 1840. godine. Ovaj izuzetni roman, objavljen 1974. godine, ne predstavlja samo biografiju jednog latinoameričkog diktatora, već dubinsku analizu samih mehanizama vlasti, prirode istorijskog svedočanstva i složenosti ljudskog identiteta u sukobu sa istorijskom nužnošću.
Roman počinje na misterioznoj noti: paskvila pribodena na vratima katedrale u Asunsiónu donosi tobožnje Vrhovnikovo naređenje da mu se nakon smrti odrubi glava i spale posmrtni ostaci. Ovaj apokrifni dokument postaje okidač za složenu narativnu konstrukciju u kojoj se isprepliću različiti glasovi, perspektive i temporalnosti. Kroz diktate svom sekretaru Polikarpu Patinju, privatne beležnice, cirkularno pismo, komentare priređivača i fragmente iz raznih istorijskih izvora, Roa Bastos stvara polifonijsku kompoziju koja reflektuje na samu prirodu vlasti, pisanja i istorijske istine.
Vrhovno Ja koje progovara kroz ove stranice daleko je od jednodimenzionalne figure diktatora. To je ličnost duboko svesna paradoksa sopstvene pozicije - vladara koji je istovremeno rob vladarskog položaja, čoveka koji nastoji da oblikuje istoriju dok je svestan njene nepodložnosti individualnoj volji. Francia govori o sebi u prvom, drugom i trećem licu, stvarajući naratorski sklop u kome se JA neprestano udvaja, trostruči, množi. Ova gramatička akrobatika nije stilska mana već suštinska odlika dela - Francia istovremeno jeste i posmatra sebe, sudi sebi i brani se, piše istoriju i briše je.
Kroz Franciinu viziju pratimo rađanje paragvajske nezavisnosti i uspostavljanje jedinstvenog društvenog eksperimenta. Vrhovni Diktator kakav nam se ovde predstavlja nije jednostavni tiranin već revolucionar koji nastoji da stvori egalitarnu republiku slobodnih seljaka, oslobođenu od kolonijalne oligarhije i prodora stranog kapitala. On uvodi radikalne reforme: oduzima zemlju od aristokratije i deli je siromašnima, ukida robstvo, izoluje zemlju od pohlepnih suseda. Njegova diktatura, kako on tvrdi, jeste diktatura narodne volje. U ovoj identifikaciji ličnosti i države ogleda se jedan od centralnih paradoksa moderne političke filozofije - paradoks predstavljanja: kako jedan čovek može biti narod?
Roa Bastos ne idealizuje ovu figuru. Kroz margine, priređivačke napomene i kontradikcije u samom tekstu, uranja dublja slika - čoveka progutanog sopstvenom moći, paranoidnog vladara koji progoni zavere stvarne i umišljene. Ova svest o smrtnosti i prolaznosti vlasti prožima ceo tekst tragičnom ironijom. Francia je vladar koji zna da svaka vlast ima rok trajanja, koji razume da je njegova moć istovremeno vrhunac i početak kraja.
Stilski, roman predstavlja izazovan i nagrađujuć doživljaj. Roa Bastosov jezik kreće se od barokne raskošnosti do grubog direktnog govora, od administrativnog žargona do poetskih vizija. Autor igra s prazninama u tekstu, izgorelim i nedostajućim listovima, stvarajući meta-narativnu svest o krhkosti istorijskog zapisa. Posebno je fascinantna Francina opsesija pismom i pisanjem. Za njega je pisanje način da savlada slučaj, da preobrazi haos u red. Ali svestan je i uzaludnosti ovog poduhvata - pisanje postaje Franciina arena u kojoj se bori protiv zaborava, protiv haosa, protiv smrti same.
Roman obiluje erudicijom i intertekstualnošću. Odjekuju glasovi Platona, Rusoa, Makijavelija, Servantesa. Ali ova erudicija nije sterilna - ona se stalno sudara sa sirovom materijom paragvajske stvarnosti, sa indijanskim kosmogonijama, sa kolokvijalizmom gvarani jezika. Ovaj sudar evropske filozofske tradicije i autohtonog iskustva stvara produktivnu tenziju koja pokreće naraciju.
Značajno mesto zauzima i tema jezika i prevođenja. Francia diktira, Patinjo zapisuje, ali među njima se uvek javlja rascepl značenja. "Dok ti diktiram, reči imaju jedan smisak; a drugi nakon što ih zapišeš." Ovaj problem komunikacije proširen je na šire pitanje: kako preneti revolucionarnu viziju? Kako očuvati autonomiju naroda koji se iskazuje kroz usmenu tradiciju naspram imperijalne moći koja kontroliše pisanu reč?
Kroz likove robinje Anne i drugih slugu, kroz prizore običnog života u Asunsiónu i na seoskim estansijama, Roa Bastos oživljava teksturu svakodnevice. Njihovi glasovi, iako prigušeni, prodiru kroz Franciine monologe, podrivajući njegovu pretenziju na totalnu kontrolu. U tom smislu, roman ima i demokratski impuls - nastojanje da vrati glas onima koje je zvanična istorija marginalizovala.
"Ja, Vrhovni" je i meditacija o samoj prirodi romana. Kroz priređivačke fusnote, aparativski komentar, bibliografske reference, Roa Bastos razotkriva fikcionalni karakter svakog istorijskog narativa. Istovremeno, daje fikciji moć da dublje prodre u istinu nego što to mogu činiti konvencionalni istorijski zapisi. Ovaj paradoks - pripovedanje uprkos svesti o nemoćinosti pripovedanja - jeste srce romana.
Ovo delo stoji rame uz rame s Carpentierovim "Proleće svete", Fuentsovim "Terra Nostrom" i Marquezovim "Jesenom patrijarha" kao jedan od vrhunaca diktatorskog romana. Ali Roa Bastos prevazilazi žanrovska ograničenja stvarajući tekst koji je istovremeno istorijski roman, filozofski esej, lingvistički eksperiment i autorefleksivna fikcija. Istorijska utemeljenost daje romanu dodatnu težinu: Francia jeste postojao, njegove reforme jesu bile realne, njegov uticaj na paragvajsku istoriju jeste merljiv.
Posebnu dimenziju romanu daje način na koji Roa Bastos tretira temporalnost. Vreme u "Ja, Vrhovni" nije linearno već cirkularno, stratifikovano, fragmentirano. Prošlost, sadašnjost i budućnost stalno se preklapaju. Ova temporalna složenost odražava Franciino iskustvo vremena - za diktatora koji želi da kontroliše ne samo sadašnjost već i buduću memoriju o sebi, vreme postaje materijal koji treba oblikovati. Ali vreme se opire oblikovanju; ono curi kroz prste, vraća se nepozvanim sećanjima, donosi nepredviđene posledice.
Roa Bastosov stil zahteva puno od čitaoca. Rečenice su često duge, sintaksički složene, opterećene digresijama i parentezama. Diskurs se naglo menja - od intimnog ka zvaničnom, od poetskog ka administrativnom. Ova stilska heterogenost odražava samu prirodu materijala - kompilaciju različitih vrsta tekstova. Čitati "Ja, Vrhovni" znači naučiti čitati arhiv, raspletati različite slojeve teksta, prepoznavati tenzije između oficijelnog i privatnog.
Za čitaoce spremne da se upuste u zahtevno ali duboko nagrađujuće putovanje kroz lavirinte moći, jezika i identiteta, "Ja, Vrhovni" predstavlja nezaobilazno delo - roman koji transformiše naše razumevanje odnosa između pojedinca i istorije, između pisane reči i revolucionarnog čina, između JA koje vlada i NJEGA koji traje. To je knjiga koja se mora čitati polako, pažljivo, možda više puta, jer svako čitanje otkriva nove slojeve značenja.
- ISBN: 9788660362874
- Broj strana: 492
- Pismo: latinica
- Povez: Mek
- Format: 20x14
- Godina izdanja: 2024
Augusto Roa Bastos
Augusto Roa Bastos (Asunsion, 13. jun 1917 – Asunsion, 26. april 2005) bio je paragvajski romanopisac i pripovedač. Najpoznatiji je po romanu Ja, Vrhovni i po tome što je 1989. dobio nagradu "Migel de Servantes", najprestižniju nagradu u španskoj književnosti.
Detinjstvo je proveo u Iturbeu, provincijskom gradu u regionu Gvaira, gde je njegov otac bio upravnik na plantaži šećerne trske. Tu je naučio da govori i španski i gvarani, jezik paragvajskih domorodaca. Sa deset godina poslat je u školu u Asunsion, gde je živeo kod ujaka Hermehilda Roe, liberalnog biskupa Asunsiona. Ujakova bogata biblioteka omogućila je mladom Bastosu da se upozna sa klasičnom španskom književnošću barokne i renesansne tradicije, što će značajno uticati na njegove rane pesničke radove tokom 1930-ih i 1940-ih godina.
Kada je 1932. izbio teritorijalni Rat za Čako između Paragvaja i Bolivije, Roa Bastos se pridružio paragvajskoj vojsci kao medicinski pomoćnik. Rat je ostavio dubok trag na budućeg pisca koji je rekao: "Kada sam otišao u taj rat, sanjao sam o pročišćenju u vatri bitaka." Umesto slave našao je "osakaćena tela" i "destrukciju", što ga je navelo da se zapita "zašto se dve bratske zemlje poput Bolivije i Paragvaja međusobno masakriraju". Kao posledica toga, Roa Bastos je postao pacifista.
Nakon rata radio je kao bankarski službenik i novinar. Godine 1941. dobio je nagradu Ateneo Paraguayo za delo Fulgencia Miranda, iako knjiga nikada nije objavljena. Početkom 1940-ih proveo je značajno vreme na plantažama mate čaja u severnom Paragvaju, iskustvo koje će kasnije opisati u svom prvom objavljenom romanu Hijo de hombre. Godine 1942. imenovan je za urednika dnevnog lista El País u Asunsionu.
Godine 1944. britanski Savet dodelio mu je devetomesečnu stipendiju za novinarstvo u Londonu. U tom periodu mnogo je putovao po Britaniji, Francuskoj i Africi i bio je svedok razaranja u Drugom svetskom ratu. Radio je kao ratni dopisnik lista El País, a posebno se ističe njegov intervju sa generalom Šarlom de Golom nakon njegovog povratka u Pariz 1945. godine. Takođe, emitovao je latinoameričke programe na poziv BBC-ja i francuskog Ministarstva informisanja.
Tokom građanskog rata u Paragvaju 1947. godine, Roa Bastos je bio primoran da pobegne u Buenos Ajres jer se javno suprotstavio predsedniku Hihiniju Morinjigou. Oko 500.000 njegovih sunarodnika takođe je napustilo zemlju u isto vreme. U Argentini je ostao do 1976. godine, kada je pred vojnom diktaturom morao da pobegne u Francusku. Iako mu je egzil teško pao, taj period je bio izuzetno produktivan. O svom izgnanstvu je rekao: "Ne mogu da se žalim... Egzil je u meni, pored odvratnosti prema nasilju i omalovažavanju ljudskog stanja, probudio osećaj univerzalnosti čoveka. Egzil mi je pružio perspektive iz kojih sam mogao da upoznam svoju zemlju iz tuđeg ugla i da živim sa veličinom njene nesreće."
U Tuluzu je predavao gvarani jezik i špansku književnost na univerzitetu. Godine 1982. zabranjen mu je ulazak u Paragvaj pod optužbom za subverzivne aktivnosti, iako postoji malo dokaza da se ikada bavio sektaškom politikom bilo koje vrste.
Njegovo najznačajnije delo Ja, Vrhovni objavljeno je 1974. godine, nakon sedam godina rada na tekstu. Roman istražuje unutrašnje misli Hosea Gaspara Rodrigeza de Fransije, ekscentričnog diktatora Paragvaja koji je vladao gvozdenom pesnicom od 1814. do svoje smrti 1840. godine. Kada je 1976. godine na vlast u Argentini došla vojna diktatura Horhea Rafaela Videle, knjiga je zabranjena, a Roa Bastos je ponovo morao u egzil, ovog puta u Tuluz.
Nakon promene režima 1989. godine, Roa Bastos se vratio u Paragvaj na poziv novog lidera Andresa Rodrigeza. Iste godine dobio je nagradu "Migel de Servantes". Godine 1991. adaptirao je roman Ja, Vrhovni za film. Njegov prvi roman nakon Ja, Vrhovni bio je Vigilia del almirante iz 1992. godinee, a sledeće godine objavio je El fiscal.
Roa Bastos je bio majstor neobaroknog stila koji je sredinom 20. veka doveo latinoameričku književnost u međunarodni fokus. Pišući na španskom, koji je često bogatio rečima iz gvaranija, u svoja dela je utkao paragvajske mitove i simbole. Njegova dvojezičnost dala mu je širi jezički opseg za rad, ali je i stvorila tenziju između međunarodno priznatog jezika i jednog koji je opskuran i izrazito paragvajski.
Za svoj rad dobio je brojne nagrade i priznanja, uključujući dve stipendije Fondacije Džon Gugenhajm (1970. i 1979), a 1997. Francuska ga je odlikovala Legijom časti. Većinu novca od nagrade "Servantes" donirao je za olakšavanje pristupa knjigama u Paragvaju.
Umro je 26. aprila 2005. u Asunsionu od srčanog udara. Za sobom je ostavio troje dece, treću suprugu Iris Himenes i reputaciju jednog od najboljih latinoameričkih pisaca. Njegovo pisanje obuhvata četiri zemlje, šest decenija i nebrojene žanrove, a njegov uticaj se može naći u delima mnogih stranih post-bum pisaca.
Romani:
1960: Hijo de hombre
1974: Ja, Vrhovni (Yo el Supremo)
1992: Vigilia del Almirante
1993: El fiscal
1994: Contravida
