Ja, Vrhovni

Augusto Roa Bastos

Augusto Roa Bastos (Asunsion, 13. jun 1917 – Asunsion, 26. april 2005) bio je paragvajski romanopisac i pripovedač. Najpoznatiji je po romanu Ja, Vrhovni i po tome što je 1989. dobio nagradu "Migel de Servantes", najprestižniju nagradu u španskoj književnosti.

Detinjstvo je proveo u Iturbeu, provincijskom gradu u regionu Gvaira, gde je njegov otac bio upravnik na plantaži šećerne trske. Tu je naučio da govori i španski i gvarani, jezik paragvajskih domorodaca. Sa deset godina poslat je u školu u Asunsion, gde je živeo kod ujaka Hermehilda Roe, liberalnog biskupa Asunsiona. Ujakova bogata biblioteka omogućila je mladom Bastosu da se upozna sa klasičnom španskom književnošću barokne i renesansne tradicije, što će značajno uticati na njegove rane pesničke radove tokom 1930-ih i 1940-ih godina.

Kada je 1932. izbio teritorijalni Rat za Čako između Paragvaja i Bolivije, Roa Bastos se pridružio paragvajskoj vojsci kao medicinski pomoćnik. Rat je ostavio dubok trag na budućeg pisca koji je rekao: "Kada sam otišao u taj rat, sanjao sam o pročišćenju u vatri bitaka." Umesto slave našao je "osakaćena tela" i "destrukciju", što ga je navelo da se zapita "zašto se dve bratske zemlje poput Bolivije i Paragvaja međusobno masakriraju". Kao posledica toga, Roa Bastos je postao pacifista.

Nakon rata radio je kao bankarski službenik i novinar. Godine 1941. dobio je nagradu Ateneo Paraguayo za delo Fulgencia Miranda, iako knjiga nikada nije objavljena. Početkom 1940-ih proveo je značajno vreme na plantažama mate čaja u severnom Paragvaju, iskustvo koje će kasnije opisati u svom prvom objavljenom romanu Hijo de hombre. Godine 1942. imenovan je za urednika dnevnog lista El País u Asunsionu.

Godine 1944. britanski Savet dodelio mu je devetomesečnu stipendiju za novinarstvo u Londonu. U tom periodu mnogo je putovao po Britaniji, Francuskoj i Africi i bio je svedok razaranja u Drugom svetskom ratu. Radio je kao ratni dopisnik lista El País, a posebno se ističe njegov intervju sa generalom Šarlom de Golom nakon njegovog povratka u Pariz 1945. godine. Takođe, emitovao je latinoameričke programe na poziv BBC-ja i francuskog Ministarstva informisanja.

Tokom građanskog rata u Paragvaju 1947. godine, Roa Bastos je bio primoran da pobegne u Buenos Ajres jer se javno suprotstavio predsedniku Hihiniju Morinjigou. Oko 500.000 njegovih sunarodnika takođe je napustilo zemlju u isto vreme. U Argentini je ostao do 1976. godine, kada je pred vojnom diktaturom morao da pobegne u Francusku. Iako mu je egzil teško pao, taj period je bio izuzetno produktivan. O svom izgnanstvu je rekao: "Ne mogu da se žalim... Egzil je u meni, pored odvratnosti prema nasilju i omalovažavanju ljudskog stanja, probudio osećaj univerzalnosti čoveka. Egzil mi je pružio perspektive iz kojih sam mogao da upoznam svoju zemlju iz tuđeg ugla i da živim sa veličinom njene nesreće."

U Tuluzu je predavao gvarani jezik i špansku književnost na univerzitetu. Godine 1982. zabranjen mu je ulazak u Paragvaj pod optužbom za subverzivne aktivnosti, iako postoji malo dokaza da se ikada bavio sektaškom politikom bilo koje vrste.

Njegovo najznačajnije delo Ja, Vrhovni objavljeno je 1974. godine, nakon sedam godina rada na tekstu. Roman istražuje unutrašnje misli Hosea Gaspara Rodrigeza de Fransije, ekscentričnog diktatora Paragvaja koji je vladao gvozdenom pesnicom od 1814. do svoje smrti 1840. godine. Kada je 1976. godine na vlast u Argentini došla vojna diktatura Horhea Rafaela Videle, knjiga je zabranjena, a Roa Bastos je ponovo morao u egzil, ovog puta u Tuluz.

Nakon promene režima 1989. godine, Roa Bastos se vratio u Paragvaj na poziv novog lidera Andresa Rodrigeza. Iste godine dobio je nagradu "Migel de Servantes". Godine 1991. adaptirao je roman Ja, Vrhovni za film. Njegov prvi roman nakon Ja, Vrhovni bio je Vigilia del almirante iz 1992. godinee, a sledeće godine objavio je El fiscal.

Roa Bastos je bio majstor neobaroknog stila koji je sredinom 20. veka doveo latinoameričku književnost u međunarodni fokus. Pišući na španskom, koji je često bogatio rečima iz gvaranija, u svoja dela je utkao paragvajske mitove i simbole. Njegova dvojezičnost dala mu je širi jezički opseg za rad, ali je i stvorila tenziju između međunarodno priznatog jezika i jednog koji je opskuran i izrazito paragvajski.

Za svoj rad dobio je brojne nagrade i priznanja, uključujući dve stipendije Fondacije Džon Gugenhajm (1970. i 1979), a 1997. Francuska ga je odlikovala Legijom časti. Većinu novca od nagrade "Servantes" donirao je za olakšavanje pristupa knjigama u Paragvaju.

Umro je 26. aprila 2005. u Asunsionu od srčanog udara. Za sobom je ostavio troje dece, treću suprugu Iris Himenes i reputaciju jednog od najboljih latinoameričkih pisaca. Njegovo pisanje obuhvata četiri zemlje, šest decenija i nebrojene žanrove, a njegov uticaj se može naći u delima mnogih stranih post-bum pisaca.
 

Romani:
1960: Hijo de hombre
1974: Ja, Vrhovni (Yo el Supremo)
1992: Vigilia del Almirante
1993: El fiscal
1994: Contravida