Kraljica u bekstvu

Violen Uisman u svom prvom romanu „Kraljica u bekstvu" stvara monumentalni portret majke koja je čitav život hodala po ivici – između genija i ludila, majčinske nežnosti i destruktivne strasti, društvene konformnosti i radikalnog individualizma. Ovo nije klasična biografija niti konvencionalna porodična saga, već dublji, visceralniji pokušaj da se razume žena koja je odbila da bude samo majka, samo supruga, samo pacijent.

Roman prati život Katrin od najranijeg detinjstva provedenog u bolnici Neker, kroz turbulentne brakove, pokušaje samoubistva i prinudne hospitalizacije, do njenog konačnog bekstva u Dakar. Rođena kao neželjeno dete koje provodi prve godine života izolovano od majčinske ljubavi, Katrin nosi ožiljke traumatičnog odrastanja koji će je pratiti kroz ceo život. Njena majka Žaklin, sama žrtva silovanja, nikada nije mogla da joj pruži toplinu koju je dete očajnički potrebovalo. Već od prvih stranica romana postaje jasno da je Katrin osuđena da nosi teret generacijskog trauma – teret koji će pokušati da ne prenese na sopstvenu decu, ali će u tome samo delimično uspeti.

Međutim, Uisman ne prikazuje svoju majku kao pasivnu žrtvu okolnosti. Katrin je pre svega borac – žena koja je uprkos hendikepiranoj nozi postala balerina, koja je uspela da otvori plesne škole, osvoji ljubav muškarca iz pariške elite, podiže dve ćerke. Njena lepota je legendarna, njena strast nepojmljiva, njena ljubav prema ćerkama apsolutna – čak i kada je razorna. Njen život je kontinuirana borba protiv gravitacije, protiv sudbine, protiv dijagnoza koje su je pokušavale da zatvore u klinički okvir.

Centralno pitanje romana jeste kako pomiriti nepomirljivo: kako biti majka kada si sama ostala večito dete? Kako voleti bezuslovno kada nisi primila ljubav? Katrin pokušava sve – od četiri braka preko afera sa ženama pa do konačnog bekstva u Afriku – ali bekstvo od sebe same je nemoguće. Njen odnos sa ćerkama osciluje između apsolutne posvećenosti i potpune odsutnosti, između milovanja i nasilja, između pesama za laku noć koje traju satima i dugih meseci hospitalizacije.

Uisman piše sa bolnom iskrenošću o tome šta znači biti kćer takve majke. Sećanja su fragmentarna, nelinearna, kao da odražavaju sam haos njihovog detinjstva. Tu su večeri kada mama priprema baletske predstave dostojne profesionalnog pozorišta, ali i noći kada je vatrogasci iznose onesveščenu dok deca gledaju. Tu su luksuzni putovanja po svetu i stanovi u najfinijim delovima Pariza, ali i strah da mama neće doživeti sledeći dan. Autorka ne ulepšava realnost – njena proza je sirova, iskrena do granice podnošljivog, puna detalja koji bole ali koji su neophodni da bi se razumela celina.

Posebno dirljivo je prikazana dinamika između dve sestre koje funkcionišu kao tim, pokušavajući očajnički da zadrže majku u životu. Njihov ritual za laku noć – „vidimo se sutra, mama" ponavljano stotinu puta – postaje zaklinjanje, magijska formula kojom pokušavaju da je vežu za ovaj svet. One su istovremeno deca i roditelji, žrtve i čuvarke, beskonačno odane i beskonačno iscrpljene. Njihovo detinjstvo je bilo neprestana budnost, stalna priprema za katastrofu koja može da se desi svakog trenutka.

Roman ne idealizuje mentalnu bolest niti je demonizuje. Katrin je dijagnostikovana kao manično-depresivna, ali Uisman pokazuje kako je ta etiketa nedovoljna da opiše kompleksnost njenog stanja. Njena „ludost" je takođe njen vitalizam, njena odbrana protiv malograđanštine, njen način da oseća život intenzivnije nego što većina ljudi može da zamisli. Autorka postavlja uznemirujuća pitanja o granicama normalnosti: ko određuje šta je prihvatljivo ponašanje? Da li su Katrinine manične epizode zaista bolest ili su njen način da pobegne od traumatične prošlosti?

Knjiga je pisana u tri dela koja odražavaju različite perspektive i temporalnosti. Prvi deo donosi glas mlađe ćerke kao devojčice koja pokušava da razume šta se dešava sa majkom. Drugi deo je pokušaj da se rekonstruiše Katrinin život od rođenja do druge prinudne hospitalizacije – ambiciozna narativna rečica koja kombinuje stvarna sećanja, priče koje je mama pričala i praznine koju spisateljica pokušava da popuni. Treći deo prati poslednje godine Katrinovog života i njen konačan čin – suicid u šezdeset drugoj godini.

Uismanin stil je hiperaktivan, zanosničan, ponekad preteći, baš kao i njena majka. Rečenice se nižu brzo, misli se prekidaju, priča skreće u digresije koje su same po sebi male priče. Čitalac je stalno malo van balansa, što savršeno odgovara iskustvu života sa osobom koja je nepredvidiva. Jezik je bogat, poetičan, pun humora ali i bola, i Ljubica Đurić je u prevodu uspela da sačuva tu posebnu muzikalnost originala.

Ovo je takođe priča o Parizu kroz decenije – od posledica Drugog svetskog rata, kroz burne šezdesete i sedamdesete, pa do današnjih dana. To je Pariz visokog društva i filozofskih salona, ali i Pariz psihijatrijskih bolnica i zapuštenih predgrađa. Katrin se kreće kroz sve te svetove sa jednakim entuzijazmom, odbijajući da bude definisana jednim društvenim kontekstom.

„Kraljica u bekstvu" je roman o majčinstvu kao nemogućoj misiji, o mentalnoj bolesti kao načinu postojanja, o tome koliko je teško voleti nekoga ko ne može da se voli. Ali je to pre svega priča o jednoj vanrednoj ženi koja je odbila da živi po pravilima, čak i kada je ta sloboda koštala sve – uključujući i njen život. Katrin nije želela da živi polovičan život, da svoje emocije stavlja u okvire koje društvo smatra prihvatljivim. Platila je strašnu cenu za tu hrabrost, ali je umrla kao slobodna žena.

Knjiga ostavlja čitaoca emotivno iscrpljenog ali i obogaćenog dubokim razumevanjem kompleksnosti ljudske psihe. Ne nudi laka rešenja niti katarzu, već priznanje da su neki životi previše intenzivni da bi mogli dugo da traju. Uisman piše ovu knjigu iz potrebe da oslobodi svoju majku od medicinskih dijagnoza i društvenih osuđivanja, da je vrati njenu ljudskost i složenost. Ali piše je i za sebe – da bi razumela sopstveno detinjstvo, da bi pomirila ljubav i bol koji oseća prema ženi koja je bila njen najveći dar i najveća rana istovremeno.