O ustajanju

Helga Šubert, jedna od najznačajnijih glasova savremene nemačke književnosti, u knjizi "O ustajanju" donosi intimnu i dirljivu kolekciju autobiografskih priča koje preslikavaju čitav jedan život – od detinjstva u ratnom i poratnom Berlinu, preko iskustva života u Istočnoj Nemačkoj, do duboke starosti ispunjene refleksijama i pomirenjima. Sa svojih osamdeset godina, Šubertova piše sa retkom iskrenošću i lucidnošću, spajajući lične sudbine sa velikim istorijskim lomovima dvadesetog veka. Ova knjiga predstavlja jedinstvenu sintezu memoarske proze, istorijskog svedočanstva i filozofske meditacije o egzistenciji, stvarajući delo koje nadilazi žanrovske okvire i progovara univerzalnim jezikom ljudskog iskustva.

Knjiga počinje evokacijom idealnog mesta – sećanjem na letnje raspuste u bašti bake u Grajfsvaldu, gde je kao dete mogla da se oseti voljenom i bezbednom. To je mesto čežnje koje je pratilo Šubertovu kroz sva teška vremena, simbol topline koja joj je nedostajala u odnosu sa hladnom, emocionalno distanciranom majkom. Upravo taj složen odnos s majkom, ženom koja je preživela bekstvo iz Pomeranije, udovištvo sa dvadeset sedam godina i život u dve diktature, provlači se kroz čitavu knjigu kao crvena nit. Majka je portretisana bez sentimentalnosti – kao žena obeležena traumom, nesposobna da pruži toplinu, ali istovremeno i kao figura dostojna razumevanja, produkt strašnih istorijskih okolnosti koje su je oblikovale.

Autorka neustrašivo istražuje sopstvenu biografiju: gubitak oca raznesenog granatom na Istočnom frontu kada je imala godinu dana, siromaštvo i strah u posleratnom Berlinu, podelu Nemačke i život iza Zida, gde je kao spisateljica bila pod nadzorom Štazija, ali i privilegovana mogućnošću da putuje na Zapad. Ove autobiografske fragmente Šubertova ne konstruiše kao linearnu naraciju, već kao mozaik sećanja koja se prepliću, vraćaju, međusobno osvetljavaju. Ona beskompromisno prikazuje ambivalentnost tog postojanja – zahvalnost što je mogla da putuje, ali i osećaj izdaje što je uživala privilegije koje drugi nisu imali. Ta moralna dilema, pitanje kolaboracije i kompromisa, nikada nije jednostavno razrešena; autorka dopušta tenziju da ostane, prepoznajući složenost etičkih izbora u uslovima diktature.

Posebno su snažne priče koje se bave padom Berlinskog zida i ujedinjenjem Nemačke. Šubertova nas vodi kroz noć 9. novembra 1989, kada je sa suprugom prošla kroz Brandenburške kapije dok su graničari još uvek stajali naoružani, ali nemoćni. Njena sposobnost da uhvati istorijski trenutak kroz najsitnije detalje – mirise, boje, tonove glasova, izraz lica ljudi u gomili – čini ove stranice nezaboravnim svedočanstvom. Ona opisuje električno uzbuđenje u vazduhu, nevericu, suze, smeh, ljude koji su dodirivali Zid kao da žele da se uvere da je stvaran. Za razliku od mnogih istočnih Nemaca koji su ujedinjenje doživeli sa mešovitim osećanjima, Šubertova jasno artikuliše svoju radost i olakšanje, ali bez patetike ili trijumfalizma.

Stil spisateljice je prepoznatljivo sažet, gotovo minimalističan, ali emocionalno nabijen. Rečenice su često kratke, fragmentarne, kao pukotine kroz koje prodire svetlost sećanja. Koristi tehniku ponavljanja i variranja tema – povratak na ista mesta, ljude i trenutke iz različitih uglova, što stvara mozaik života koji nikada nije dovršen, uvek otvoren za novo tumačenje. Njena proza balansira između literature svedočenja i intimnog dnevnika, između dokumenta i poezije. Postoji muzikalnost u njenom pisanju, ritam koji potiče iz ponavljanja motiva – bakin vrt, majčina hladnoća, supružnička nežnost, istorijski lomovi.

Atmosfera knjige je kontemplativna, prožeta melanholijom koja nije depresivna već mudra, pomirena. Postoji tuga za izgubljenim, ali i zahvalnost za preživljeno i doživljeno. Šubertova piše iz perspektive starosti koja donosi prozornost – sposobnost da se vidi suština stvari, da se odvoji bitno od nebitnog. Ta prozornost se vidi u načinu na koji tretira bolna sećanja – bez resentimana, sa razumevanjem za ljudske slabosti, uključujući i sopstvene.

Knjiga donosi i duboke meditacije o starenju, brizi o obolelom suprugu, o tome kako se menjaju telesne mogućnosti ali ne i potreba za ljubavlju i nežnošću. Priče o svakodnevici – jutarnjim ritualima, dolasku negovateljica, razgovorima sa lekarima – prožete su dostojanstvom i humorom. Šubertova odbija da starenje prikaže isključivo kao propadanje; umesto toga, ona pokazuje kako starost može doneti oslobođenje od društvenih očekivanja i konačno pomirenje sa sopstvenom prošlošću. Piše o telu koje više ne sluša, o zaboravljanju, o strahu od zavisnosti, ali i o radosti što može da drži supružnikovu ruku, o zahvalnosti za sunčev zrak, za ukus kafe, za prisustvo voljenih ljudi.

Posebno je dirljiva četvrta zapovest – poštuj oca i majku. Šubertova opisuje razgovor sa mladom sveštenicama koja joj objašnjava da ta zapovest ne zahteva ljubav, već samo poštovanje. To otkriće donosi joj oslobođenje od doživotnog tereta osećaja krivice što nije mogla da voli majku koja nije mogla da voli nju. Ovaj motiv prolazi kroz knjigu kao bolna, ali na kraju i oslobađajuća nit. Autorka se pita šta znači poštovati nekog koga ne možeš voleti, kako razumeti ženu koja je bila nesposobna za materinsku toplinu ne zbog zle volje već zbog sopstvenih rana.

Kroz knjigu se provlači i tema sećanja i zaboravljanja. Šubertova je svesna nesigurnosti pamćenja, činjenice da sećanja nisu objektivne činjenice već rekonstrukcije, često promenljive i podložne prilagođavanju. Ona ne pretvara da poseduje apsolutnu istinu o prošlosti; umesto toga, nudi svoju verziju, svoju perspektivu, priznajući njenu subjektivnost. To daje njenom pisanju autentičnost – osećamo da nam govori iskreno, čak i kada sumnja u tačnost sopstvenih sećanja.

Knjiga "O ustajanju" je remek-delo memoare koje istovremeno funkcioniše kao intimna ispovest, istorijski dokument i filozofska meditacija o tome šta znači živeti, preživeti i na kraju prihvatiti svoj život sa svim njegovim ranama i lepotama. Naslov je višeznačan – govori o buđenju svakog jutra, ali i o ustajanju posle padova, o otporu, o tome da se čovek ne preda. U širem književnom kontekstu, "O ustajanju" se uklapa u tradiciju nemačke memoarske proze, ali sa prepoznatljivo ženskom perspektivom koja dugo nije bila dovoljno zastupljena. Šubertova govori o "velikoj" istoriji kroz prizmu privatnog, ženskog iskustva – kroz odgajanje dece, domaćinstvo, brige za ostarele, svakodnevno preživljavanje.

Značaj ove knjige leži i u njenoj univerzalnosti uprkos specifičnosti iskustva. Iako piše o jedinstvenim okolnostima života u podeljenom Berlinu, teme o kojima govori – odnos sa roditeljima, traženje identiteta, suočavanje sa starenjem, traženje smisla – rezonuju sa čitaocima bez obzira na njihovo poreklo. Helga Šubert uspeva u onome što je najteži zadatak memoarske proze – da od pojedinačnog života napravi priču koja govori svima. Preporučuje se svima koji traže autentičan, nesentimentalan i duboko human pogled na život, starenje i sećanje.