Gradovi u ravnici

Završni tom Makartijeve „Trilogije o granici" vraća nas u ravničarski southwest kasnih četrdesetih godina dvadesetog veka, u svet koji se nezadrživo gasi. „Gradovi u ravnici" prate Džona Grejdija Koula i Bilija Parhama, heroje prethodnih romana („Svi lepi konji" i „Prelaz"), kako pokušavaju da prežive na Mekovom ranču u Novom Meksiku, uz granicu sa Meksikom. To više nisu mladi pustolovi već ljudi obeleženi iskustvom, ratom i gubicima, ali još uvek vezani za kodeks kaubojske časti i tvrdog, jednostavnog vida života koji polako nestaje pred njihovim očima.

Makartijeva proza i ovde ostaje verna svom prepoznatljivom stilu: svedena interpunkcija, dugački pasuši dijaloga bez navodnika, mešavina engleskog i španskog, jezik koji teče kao reka – ponekad miran, ponekad nabujao, ali uvek precizan. Autor ne piše o Zapadu, on piše Zapad. Svaka rečenica je isklesana s pažnjom kipara; svaki prizor – bilo da je to noćna vožnja kroz pustinju, rad s konjima u koralu ili razgovor u meksičkoj bordelu – nosi težinu rituala. Atmosfera knjige je melanholična, prožeta osečanjem kraja jedne ere.

U središtu priče je Džon Grejdijev pokušaj da spasi mladu prostitutku Magdalenu iz Huareza, nežna i osuđena ljubav koja poprima obrise tragedije. Dok Bili, stariji i iskusniji, posmatra prijateljev pad u opsesiju, čitalac polako shvata da se ovde ne radi samo o spasavanju jedne žene – već o čitavom načinu života, sistemu vrednosti, o ideji da čovek može biti slobodan i častan u svetu koji više ne ceni ni jedno ni drugo. Džon Grejdijev put ka Magdaleni je istovremeno pokušaj da spasi sebe, da dokaže da stari kodeks još uvek može da funkcioniše, da ljubav može da pobedi u svetu organizovanog nasilja, trgovine ljudima i ekonomskog cinizma.

Čitava knjiga je u stvari elegija: za Zapadom koji nikada nije postojao onakav kakav je bio u mitu, ali i za onim što jeste bilo – teškim radom, tugom, prijateljstvom, nepopustljivošću. Makartijeva vizija nije nostalgična u sentimentalnom smislu; on ne idealizuje prošlost niti je prikazuje kao zlatno doba. Umesto toga, on priznaje da je taj svet uvek bio surov, da je zahtevao žrtve, da je lišavao ljude budućnosti i udobnosti. Ali istovremeno, bio je to svet sa jasnim pravilima, gde je čovekova reč značila nešto, gde je posao obavljen kako treba bio izvor ponosa, gde je odnos prema konju ili prema zemlji govorio o karakteru.

Makartijevi likovi nisu psihološki složeni u modernom smislu. Oni su arhetipski, gotovo biblijski u svojoj jednostavnosti, ali upravo tu leži njihova snaga. Džon Grejdi je čovek koga konji prate kao psa – to nije sentimentalnost, već deo Makartijeve vizije sveta u kome se čovek i životinja još uvek razumeju bez posredovanja. Bili je onaj koji je već prošao svoj put gubitaka i sada posmatra mlađeg prijatelja kako prolazi svoj. Njegov pogled je mudriji, umorniji, manje sklon iluzijama. Magdalena je mučenica, figura koja ne može biti spašena jer svet u kome živi ne priznaje spasenje.

Stil Makartija zahteva strpljenje. Ovo nije knjiga koja se čita brzo. Dijalozi koji se razvijaju bez jasne oznake ko govori, opisi pustinjskog predela koji se ponavljaju s malim varijacijama, epizode koje se naizgled ne uklapaju u radnju – sve to gradi ritam romana, ritam jahanja, ritam dugih noći i dugih dana u kraju gde vreme ne teče linearno. Vreme u Makartijevoj prozi je ciklično, sezonsko, vezano za ritam prirode i rada – ne za sat ili kalendar.

Prevodilac Igor Cvijanović je, kako naglašava u napomeni, poštovao Makartijeve jezičke nepravilnosti i svedenu interpunkciju, svestan da se ovde ne radi o greškama već o svesnom umetničkom postupku. Upotreba španskog nije egzotična dekoracija – to je jezik tog sveta, podjednako važan kao engleski. Granični svet u kojem se radnja odvija je dvojezični po prirodi; ljudi prelaze iz jednog jezika u drugi bez napora, ponekad u istoj rečenici.

Ono što „Gradove u ravnici" čini posebnim u trilogiji jeste svest o kraju. Dok su „Svi lepi konji" bili priča o inicijaciji, o mladiću koji ulazi u svet, a „Prelaz" priča o dečaku koji uči šta znači izgubiti, „Gradovi u ravnici" su priča o ljudima koji znaju da njihovo vreme prolazi. Mek, vlasnik ranča, pokušava da održi ranč koji više nema ekonomskog smisla, koji je relikvija iz drugog doba. Bili i Džon Grejdi rade za dolar dnevno na zemlji koja ne drži ni direke za ogradu – njihov rad je gotovo ritualan, način da se održi veza sa svetom koji iščezava.

Makartijeva filosofija izlazi na videlo kroz razgovore – duge, meandrične, ponekad gotovo talmudske rasprave o prirodi zla, slobodnoj volji, sudbini. Ovo nije filosofija sistema već filosofija priče: mudrosti koje se prenose kroz priče o zečevima koji se zarivaju u rešetku auta, o kojotima koji se pojavljuju usred dana, o konjima koji ne mogu da se odvoje od svojih krotitelja. Makartijevi junaci ne teoretišu – oni pričaju šta su videli, i u tim pričama leži cela metafizika.

Značajno je i kako Makarti tretira nasilje. Ono nije spektakl niti je glorifikovano. Nasilje u njegovim knjigama je brutalno, brzo, konačno. Ljudi umiru bez herizma, bez dugih monologa. Smrt je prostačka i ružna. Ali upravo zbog toga izostanak nasilja, trenuci tišine i mira, postaju dragoceni. Scena u kojoj Džon Grejdi i Bili sede pored vatre, piju kafu, razgovaraju o konjima – to je trenutak punine, trenutak kada je svet u redu.

Knjiga ne nudi laku katarzu. Završetak je, kao i kod Makartija uobičajeno, surov i neumoljiv. Ali postoji i nešto drugo – dostojanstvo gubitka, lepota u tvrdokornosti, svetlost u tami. „Gradovi u ravnici" su knjiga o tome šta ostaje kada sve prođe: ljubav koju nismo uspeli da zaštitimo, prijateljstva koja su nas izdržala, kodeks prema kome smo živeli čak i kada je svet prestao da ga poštuje. Džon Grejdi gubi Magdalenu, gubi iluzije, gubi mladost – ali ne gubi sebe. Bili nastavlja dalje, nosi teret gubitka, ali ne popušta. I u tom nadživljavanju leži neka vrsta pobede, ne nad okolnostima već nad očajem.

Za čitaoce koji poznaju prethodne delove trilogije, ova knjiga je neophodan završetak, krug koji se zatvara. Za nove čitaoce, može biti i ulazna tačka – iako hronološki poslednja, „Gradovi u ravnici" funkcionišu i samostalno, kao duboko ljudska priča o odanosti, časti i ceni koju plaćamo za one koje volimo. „Gradovi u ravnici" su tužna, lepa i nemilosrdna knjiga – završnica trilogije koja traži da joj se vratite, koja ostavlja odjek dugo nakon poslednje stranice.