Svi ti lepi konji

"Svi ti lepi konji" Kormaka Makartija predstavlja monumentalno delo savremene američke književnosti – prvu knjigu poznate Granične trilogije koja je donela autoru svetsku slavu i priznanje. Ovaj roman je daleko više od pukog vesterna ili priče o odrastanju; to je elegična meditacija o nestanku jednog načina života, o nemogućnosti povratka u izgubljeni svet, o surovoj lepoti pograničnih prostora i o ljudskoj potrebi da pronađe svoj put u svetu koji više nije kakvim ga pamti. Objavljen 1992. godine, roman je bio finalistički nominovan za Nacionalnu književnu nagradu i PEN/Foknerovu nagradu, dok je filmska adaptacija reditelja Bilija Boba Torntona dodatno potvrdila njegov status kultnog ostvarenja.

Radnja prati šesnaestogodišnjeg Džona Grejdija Kola, koji krajem četrdesetih godina dvadesetog veka napušta Teksas nakon što je porodični ranč prodat. Sa svojim prijateljem Lejsijem Rolinsom, ovaj mladi kauboj kreće ka Meksiku, vođen romantičnom vizijom stočarskog života koji u njegovoj domovini izumire. Njihovo putovanje postaje inicijacijski ritual, ali i suočavanje sa stvarnošću koja je mnogo surovija od bilo kakvih snova. Usput im se pridružuje tajanstveni mlađi dečak po imenu Blevins, čija impulsivnost pokreće lanac događaja koji će sve njih gurnuti u bezdan nasilja, zatvora i smrtne opasnosti.

Makartijev izbor vremenskog okvira nije slučajan. Kraj četrdesetih godina dvadesetog veka predstavlja prelomni trenutak u američkoj istoriji – period kada je tradicionalni Zapad definitivno ustukao pred modernizacijom. Ranč Grejdijeve porodice pada kao žrtva razvoda njegovih roditelja i ekonomskih promena koje pojedinac ne može zaustaviti. Ovaj lični gubitak postaje mikrokosmos šireg istorijskog procesa: stočarski život, koji je nekada definisao američki identitet, sada postaje anakronizam. Džon Grejdi, sa svojih šesnaest godina, već je zastario – njegov talenat za konje, njegova intuitivna povezanost sa životinjama i prirodom, njegov nenapisani moralni kodeks, sve to pripada svetu koji nestaje.

Makartijeva proza odlikuje se minimalističkom snagom i gotovo biblijskom ritmikom. Pisac koristi oskudnu interpunkciju, dijaloge bez navodnika i duge deskriptivne pasaže koje odzvanjaju kao stihovi. Njegovo pripovedanje je istovremeno brutalno realistično i duboko lirsko – može u jednoj rečenici opisati nasilnu smrt, a u sledećoj pejzaž pustinje sa pesničkom preciznošću koja oduzima dah. Makartijev jezik, sveden na esencijalno, podsećajući na Hemingveja ali sa još većom poetskom gustinom, stvara čitateljsko iskustvo koje je hipnotičko i nemilosrdno.

Roman je prožet temama gubitka nevinosti i neizbežnosti promena. Džon Grejdi je arhetipski junak, poslednji predstavnik odumirućeg sveta – mladi čovek koji "razume konje" kao niko drugi, koji živi po nenapisanom kodeksu časti koji svet oko njega više ne prepoznaje. Njegova ljubavna priča sa Alehandrom, kćerkom bogatog meksičkog veleposednika, postaje središnja os romana – strastvena, nemoguća, osuđena ne zato što ljubav nije istinska, već zato što pripadaju različitim društvenim klasama i različitim epohama. Makarti ne prikazuje ovu vezu sentimentalno; umesto toga, on je smešta u kontekst moćnih porodičnih interesa, društvenih konvencija i ekonomskih realnosti koje pojedinac ne može savladati.

Nasilje u romanu nije estetizovano niti glorifikovano. Scene u meksičkom zatvoru, gde Džon Grejdi i Rolins moraju da se bore za goli opstanak, spadaju među najintenzivnije stranice savremene proze. Autor ne odvrće pogled od užasa, ali ni jedan trenutak ne dozvoljava da nasilje postane prazna senzacija. U zatvoru, gde vladaju sopstvena pravila koja nemaju veze sa zakonom ili pravdom, Grejdi prolazi kroz najsuroviju inicijaciju. Ovde njegova idealistička vizija sveta konačno puca; ovde shvata da hrabrost i čast nisu dovoljni štit protiv stvarnog zla.

Posebnu snagu romanu daju razgovori između likova – često na španskom jeziku koji nije prevoden – što čitaoca uranja u autentičnu atmosferu meksičkog severa. Razgovor sa starcem Luisom o konjima i duši, razgovor sa gospođom Alfonsom o istoriji, revoluciji i ženskoj sudbini – to su filozofske meditacije utkane u tkivo priče, koje romanu daju vanvremensku dimenziju. Gospođa Alfonso, žena izoštrenog intelekta i gorkog iskustva, objašnjava Grejdiju zašto njegova veza sa Alehandrom ne može opstati – u razgovoru koji predstavlja duboku raspravu o prirodi sudbine, o tome kako se pojedinačne odluke uklapaju u veće obrasce.

Makarti je majstor u opisivanju krajolika. Pustinja kod njega nije pusta – ona pulzira životom, istorijom, tajnom. Meksička ravnica, planine, močvare postaju gotovo samostalni likovi, nosioci značenja. Čitajući njegove opise zapadne svetlosti, zvezdanog neba, jezeraca u pustinji, osećamo da autor ne opisuje samo geografiju već i unutrašnje pejzaže duše. Priroda je ogledalo čovekovih stanja, ali i podsetnik na nešto starije, veće, trajnije od pojedinačnog života.

Simbolika konja u romanu je višeslojna. Konji su praktični alat, ali takođe živa bića sa kojima čovek može uspostaviti duboku povezanost, otelotvorenje slobode i lepote. Grejdijev talenat za "čitanje" konja predstavlja njegovu suštinsku osobinu – ono što ga definiše kao ličnost. Ovaj dar nije samo veština već oblik mudrosti, način bivanja u svetu koji moderna civilizacija gubi.

Kraj romana, u kojem Džon Grejdi, ranjen i izneveren, dolazi do svog cilja samo da bi shvatio da je ono što je tražio zauvek izgubljeno, spada među najdirljivije stranice američke proze. Njegov povratak u Teksas nije trijumfalan već melanholičan – to je povratak čoveka koji je prerano video istinu o svetu, koji više ne pripada nikome ni ničemu. Finalna slika – Grejdi koji jaše dalje, sam, bez odredišta – savršeno sažima njegov karakter i položaj. On je suvišan čovek, anahrоnizam, neko ko živi van svog vremena. Ali u njegovoj tvrdoglavoj odluci da ostane veran svojim principima uprkos svemu leži i određena pobeda.

"Svi ti lepi konji" je remek-delo koje postavlja večna pitanja: Šta ostaje kad nestane svet u kojem smo odrasli? Kako očuvati čast u svetu koji je više ne ceni? Kako voleti znajući da je gubitak neizbežan? Makarti ne nudi lake odgovore, ali njegova proza nudi nešto možda važnije – istinito svedočanstvo o čovekovoj potrebi da traga, da voli, da veruje, čak i kad zna da je poraz neizbežan. Ovo je roman koji ostaje u čitaocu dugo nakon što se poslednja stranica okrene, koji menja način na koji gledamo na svet – elegija za Divlji zapad i univerzalna priča o odrastanju, gubitku i potrazi za smislom.