Gorgija ili O sofistima
Platon
Svetska književnost, Teorija
U "Gorgiji", jednom od najvažnijih Platonovih dijaloga, filosofija se suočava sa retorikom u dramatičnoj borbi za istinu. Sokrat raspravlja sa sofistom Gorgijom i dvojicom njegovih sledbenika, razotkrivajući razliku između ubeđivanja mase i služenja pravom znanju. Postavlja paradoksalnu tezu: činiti nepravdu je gore od trpeti je, a vrlina je jedino pravo dobro. Ovaj tekst iz 4. veka pre nove ere zapanjujuće je aktuelan – govori o manipulaciji javnim mnenjem, populizmu i odnosu moći i morala. Fundamentalno delo za razumevanje političke filosofije i etike.
U "Gorgiji ili O sofistima", jednom od najvažnijih ranih Platonovih dijaloga, filosofija se suočava sa retorikom u žestokoj borbi za duše građana i definiciju pravog znanja. Ovaj tekst, napisan verovatno između 390. i 380. godine pre nove ere, daleko prevazilazi pitanje govorničke veštine – on istražuje prirodu moći, pravednosti i dobrog života, postavljajući osnove političke filosofije koja rezonuje i danas, punih dvadeset četiri veka kasnije.
Radnja se odvija u Šarenom tremu u Atini, gde se Sokrat, Platonov učitelj i glavni junak dijaloga, susreće sa retorikom kao dominantnom praksom svog doba. Kroz razgovor sa trojicom sagovornika – sofistom Gorgijom, njegovim učenikom Polom i mladim aristokratom Kaliklom – Sokrat postepeno razotkriva ono što smatra fundamentalnim zlom javnog života: ulagivanje masama umesto služenja istini.
Gorgija, čuveni učitelj retorike, otvoreno se hvali svojim umećem: retorika je najmoćnija veština jer omogućava retoru da ubeđuje gomilu, a time stiče vlast veću od bilo kog stručnjaka. Sokrat, pak, primenjujući svoju čuvenu dijalektičku metodu, postavlja naizgled jednostavna pitanja koja postupno demontiraju Gorgijine tvrdnje. Briljantno pokazuje da postoje dve vrste ubeđivanja – ono koje stvara znanje i ono koje stvara verovanje bez znanja. Retorika, kako se ispostavlja, pripada ovoj drugoj kategoriji.
Pol, mlađi i nestrpljiviji, preuzima raspravu nudeći konkretan primer moći: govornici i tirani mogu ubijati, progoniti i konfiskovati imanja kad god žele. Ali upravo ovde Sokrat postavlja tvrdnju koja zauvek menja pravac razgovora: činiti nepravdu je gore od trpeti nepravdu, a najnesrećniji ljudi su oni koji čine nepravdu i ne budu kažnjeni. Ova paradoksalna teza predstavlja srž Sokratove i Platonove etike.
Kalikle, najdramatičniji Sokratov protivnik, ne pokušava da umanjuje ono što Sokrat kritikuje – on to otvoreno brani. Razvija teoriju prirodnog prava: po prirodi je pravedno da jači vlada nad slabijim, da bolji ima više od goreg. On napada samu filosofiju kao nedostojnu zrelog muškarca i savjetuje Sokratu da se okani filosofije i posveti praktičnoj politici.
Sokratov odgovor je monumentalan. On tvrdi da je jedini pravi državnik u Atini upravo on, filosof koji nikog ne laska već sve pokušava da učini boljim. Pravi državnik ne ugađa prolaznim prohtevima mase već neguje vrlinu u dušama građana. U završnom delu dijaloga, Sokrat prelazi na mitsku formu i priča o sudu duša posle smrti, gde se vidi samo stanje duše: je li okaljana zlom ili zdrava vrlinama.
"Gorgija" je više od akademskog razgovora o retorici. To je dramatična borba za budućnost političke zajednice: hoće li ona biti vođena znanjem ili manipulacijom, istinom ili laskanjem, filozofima ili demagozima? Platon piše sa gorčinom čoveka koji je video kako je njegov učitelj Sokrat osuđen na smrt upravo od onog atinskog demosa kome su se sofisti i retori ulagivali.
Tekst postavlja i lična pitanja koja ne gube na važnosti: Kako treba živeti? Šta je uspeh? Je li bolje imati moć ili biti dobar? Sokrat nedvosmisleno odgovara: vrlina je jedino pravo dobro, duša je vrednije od tela, a pravednost je osnova srećnog života. Sve ostalo – bogatstvo, ugled, moć – samo su senke prave vrednosti.
Za savremene čitaoce, "Gorgija" ima zapanjujuću aktuelnost. Pitanje manipulacije javnim mnenjem, odnosa medija i istine, populizma i ekspertize, efikasnosti i morala – sve su to teme koje ovaj drevni tekst već duboko istražuje. U svetu političkog marketinga i viralnih dezinformacija, Sokratovo upozorenje da je ulagivanje narodu otrov političkog života zvuči proročki.
"Gorgija ili O sofistima" je fundamentalan tekst za svakoga ko želi razumeti osnove političke filosofije, etike i antičke misli. To je dijalog koji ne nudi laka rešenja već poziva na hrabrost da se živi pravedno, ma koliko to bilo nepopularno ili opasno.
- ISBN: 9788660363345
- Broj strana: 172
- Pismo: latinica
- Povez: Mek
- Format: 19,6X12,7
- Godina izdanja: 2025
Platon
Platon (427–347. p.n.e.) je rođen u jednoj od najuglednijih atinskih porodica. Njegovo pravo ime bilo je Aristokle, dok je "Platon" nadimak koji je verovatno dobio zbog širokih ramena, visokog čela, ili opširnog stila pisanja. Rođen je u aristokratskoj porodici – otac Ariston vodio je poreklo od atinskog kralja Kodra, a majka Periktiona bila je u srodstvu sa čuvenim zakonodavcem Solonom. Ovakvo poreklo značajno je uticalo na njegovo kasnije političko mišljenje i kritiku demokratije.
Kao pripadnik najviše atinske klase, dobio je najbolje moguće obrazovanje, koje je uključivalo gimnastiku, muziku, pisanje i čitanje klasičnih pesnika. Posebno se isticao u rvanju, a prema nekim izvorima čak se takmičio na Istmijskim igrama. U mladosti je pisao poeziju i tragedije, ali je navodno spalio sve svoje rane pesničke radove nakon što je, oko 407. godine p.n.e, upoznao Sokrata. Ovaj susret predstavlja prekretnicu u njegovom životu - kao dvadesetogodišnjak, postao je jedan od najodanijih Sokratovih učenika i sledbenika njegovog filozofskog metoda. Osam godina je proveo učeći od Sokrata, sve do njegove smrti 399. godine p.n.e. Sokratovo pogubljenje, koje je Platon doživeo kao trijumf nepravde nad filozofijom, fundamentalno je oblikovalo njegov pogled na politiku i društvo.
Nakon učiteljevog pogubljenja, Platon napušta Atinu i započinje dvanaestogodišnji period putovanja tokom kojeg je posetio Egipat, gde se upoznao sa drevnom egipatskom mudrošću i matematikom, zatim Kirenu u severnoj Africi, i južnu Italiju gde se susreo sa pitagorejcima čije su matematičke i mistične doktrine značajno uticale na njegovu filozofiju. Na Siciliji je pokušao da svoje političke ideje sprovede u praksu, savetujući tiranina Dionizija I i kasnije njegovog sina Dionizija II. Oba pokušaja su se završila neuspehom – prvi put je bio proteran, a drugi put čak prodat u roblje, iz čega su ga izbavili prijatelji.
Po povratku u Atinu oko 387. godine p.n.e, osnovao je svoju školu – Akademiju, koja se smatra prvim univerzitetom u zapadnom svetu. Smeštena u maslinovom gaju posvećenom mitskom heroju Akademu, škola je postala centar intelektualnog života antičke Grčke. U njoj su se izučavale matematika, astronomija, prirodne nauke, dijalektika i filozofija. Prema legendi, nad ulazom je stajao natpis Neka ne ulazi ko ne zna geometriju. Među njegovim najpoznatijim učenicima bio je Aristotel, koji je proveo dvadeset godina u Akademiji.
Tokom života napisao je oko 36 dijaloga koji predstavljaju vrhunac grčke proze i filozofske misli. U ranim dijalozima uglavnom se bavio etičkim pitanjima, reprodukujući Sokratov metod istraživanja moralnih pojmova. U zrelom periodu razvio je vlastitu metafiziku, epistemologiju i političku filozofiju. Njegova teorija ideja, najdetaljnije izložena u Državi, Fedonu i Fedru, tvrdi da postoje dva sveta: svet čulnih pojava koji opažamo i svet večnih, nepromenljivih ideja koji možemo spoznati samo umom. U Državi je razvio viziju idealne države kojom upravljaju filozofi-vladari, dok u Gozbi, kroz niz govora o prirodi ljubavi, demonstrira vrhunac svog literarnog umeća. U kasnijim dijalozima poput Parmenida, Sofista i Timaja više se bavio logičkim i ontološkim problemima.
Platon je umro 347. godine p.n.e. u Atini, u 80. godini života. Njegov uticaj na razvoj zapadne misli teško je preceniti. Neoplatonisti su razvili mistički aspekt njegovog učenja, rani hrišćanski mislioci, posebno Avgustin, koristili su platonističke ideje da artikulišu hrišćansku teologiju, a njegovo učenje o matematičkim strukturama kao temelju stvarnosti uticalo je na razvoj moderne nauke. Akademija je nastavila da radi sve do 529. godine nove ere, kada ju je zatvorio vizantijski car Justinijan. Ipak, model univerzitetskog obrazovanja koji je Platon postavio, kao i njegova filozofska misao, živi su i danas – proučavaju se na univerzitetima širom sveta, a njegove ideje o pravdi, istini, lepoti i dobru i dalje inspirišu nove generacije mislilaca.
