Akcija - za život koji imitira umetnost (40% popusta)
Paketi knjiga
Orvelov totalitarizam, Kristofina raspleta istina, Kamijeva kuga i Makartijev apokaliptični put – četiri vizije koje su prerasle fikciju i postale jezici kojima tumačimo stvarnost. Od Velikog Brata do sveta pepela, ova dela nisu samo romani već mape terena kroz koji prolazimo. U vreme algoritama, "alternativnih činjenica" i krize smisla, ovo je komplet neophodan za razumevanje šta znači ostati čovek kada sve drugo propadne.
Postoje knjige koje zabavljaju, knjige koje poučavaju – i retke knjige koje menjaju način na koji vidimo svet. Ovaj paket okuplja četiri takva dela: romani koji su prerasli svoje korice i postali deo naše kolektivne svesti, metafore kroz koje tumačimo stvarnost. Orvel, Kristof, Kami i Makarti – četiri glasa koji govore o totalitarizmu, istini, apsurdu i preživljavanju, četiri vizije koje su proročke koliko i večne. Ovo nije slučajan izbor – ovo je komplet za razumevanje sveta u kome živimo, ali i sveta koji dolazi.
Džordža Orvela "1984" ne čitamo kao istorijski dokument, već kao upozorenje koje se ostvaruje pred našim očima. Velikog Brata danas zovemo algoritam, telekran je telefon u našem džepu, a novogovor živi u "alternativnim činjenicama". Ono što čini ovaj roman večnim jeste Orvelovo razumevanje da totalitarizam ne pokorava samo tela već i umove – da je najstrašnija pobeda sistema ona u kojoj žrtva zavoli tlačitelja. Vinston Smit ne umire kao heroj već kao preobražen čovek koji "voli Velikog Brata". To je poraz koji je jeziviji od bilo koje smrti.
Blizanačka trilogija Agote Kristof donosi drugu vrstu užasa – onaj koji dolazi iz nemogućnosti da se zna istina. Dvoje blizanaca u apokalipsi rata vežba otupljivanje emocija kako bi preživeli, ali trilogija ne staje tu: svaki sledeći roman negira prethodni, identiteti se rasplinjuju, sveska postaje laž. Kristof, koja je pisala na francuskom koji nikada nije u potpunosti savladala, stvara jezik oskudan kao dečji, ali po emotivnom naboju zastrašujuće moćan. Ovo je priča o tome kako trauma uništava ne samo život već i mogućnost da se taj život iskreno ispriča.
Alber Kami u "Kugi" daje alegorijsku hroniku grada zatvorenog u karantin – metaforu nacizma, totalitarizma, svakog zla koje se gnojči u civilizaciji. Kroz doktora Rijua koji se bori znajući da je borba izgubljena, Kami definiše svoj odgovor na apsurd: pobuna ne kroz nadu u pobedu već kroz sâm čin otpora. Kuga nikad ne umire, bacil se samo povlači da bi se vratio – ali dok se ljudi bore, ljubav i solidarnost ostaju mogući. Napisana sa kliničkom suzdržanošću koja pojačava horor, ova knjiga pokazuje kako se navikavamo na nenormalno, kako smrt postaje statistika.
Kormak Makarti u "Putu" završava ovu priču o kraju svetova. Postapokaliptični pejzaž pepela i tame, bezimeni Otac i Sin koji nose "vatru" – simbole ljudskosti u svetu svedenom na kanibalistički užas. Makartijev stil je ogoljen do srži, svaka reč teško odabrana, svaka rečenica kao udarac. Ali kroz brutalni realizam probija se nešto neuništivo: bezuslovna ljubav. "Ako ono nije reč Božja, onda Bog nikad nije progovorio" – Sin je smisao, jedini preostali razlog da se nastavi.
Ova četiri romana dele istu suštinu: svet je okrutan, sistemi su nemilosrdni, istina je nedostižna, budućnost neizvesna – ali čovek i dalje ima izbor. Može da voli Velikog Brata ili da se opire. Može da slaže ili da zapisuje istinu u svesku. Može da se preda kugi ili da se bori znajući da je borba izgubljena. Može da se odrekne vatre ili da je prenese sinu. Uzmite ovaj paket kao celinu – to je mapa terena kroz koji prolazimo, kompas za vreme u kome je lako izgubiti sever.
Džordž Orvel
Džordž Orvel (1903-1950) rođen je u Motihariju, Indija, a pravo ime bilo mu je Erik Bler. Jedna od anegdota u vezi sa njegovim odrastanjem govori da je Orvelova prva izgovorena reč u životu bila zverski (beastly).
Školovao se na Itonu, prestižnom koledžu, gde je pokupio tzv. "itonški akcenat", kojeg je pokušavao da se oslobodi celog života. Tokom jednog semestra, francuski mu je predavao Oldos Haksli, koji će napisati Vrli novi svet, još jednu prekretnicu u poetici antiutopije.
Nakon toga je odlučio da se zaposli kao policajac na Burmi, a kasnije i kao lučki radnik. Nakon povratka u Englesku i iskazanim simpatijama za socijalizam, 1928. se seli u Pariz, gde je živeo kao beskućnik. To isto je radio i u Londonu, pa je svoja beskućnička iskustva kasnije uobličio u roman "Niko i ništa u Londonu i Parizu". U francuskoj prestonici će upoznati i Henrija Barbusa, čoveka koji će objaviti prvi tekst koji je Orvelu bio plaćen, 1929.
Učestvovao je u Španskom građanskom ratu, na strani republikanaca, tokom kojeg je ispunio svoju veliku želju da upozna Ernesta Hemingveja. Nije se dugo borio, ali to iskustvo mu je promenilo život; postao je neprijatelj komunizma i favorizovao je socijalizam (ali je ukazivao i na njegovo licemerje). Priča o propaloj revoluciji postaće tema Životinjske farme i Hiljadu devetsto osamdeset četvrte. Mnogo direktnije o Španiji govori u delu Kataloniji u čast. Pre odlaska iz nje, desio se napad na hotelsku sobu u kojoj su boravili on i Ejlin i ispostavilo se da su ljudi, za koje je Orvel mislio da su mu dobri prijatelji, zapravo bili komunistički špijuni.
Tokom II svetskog rata, uprkos želji da ode na front, proglašen je nesposobnim za služenje vojnog roka, pa je radio kao novinar BBC-a. Vreme provedeno u ovoj medijskoj kući smatrao je dvema protraćenim godinama, ali ipak za to vreme je pisao dosta kratke drame, držao je lektorska predavanja i razvio je saradnju sa T. S. Eliotom i Dilanom Tomasom. Lik Vinstona Smita i opis njegovog rada u Ministarstvu istine je uzet iz Orvelovog perioda zaposlenja u BBC-u.
Godine 1949. objavljen je njegov najpoznatiji i najznačajniji roman 1984, koji će ga proslaviti i učiniti jednim od najpoznatijih pisaca na svetu. Pored ovog, značajni su i sledeći njegovi romani: Životinjska farma (1945), Samo nek aspidistre lete (1936),Burmanski dani (1934) i Niko i ništa u Londonu i Parizu (1933).
Imao je nekoliko književnih pseudonima, ali je na kraju izabrao „Džordž Orvel“, jer je, kako je sam govorio, to „dobro, puno englesko ime“. Za korišćenje pseudonima se olučio, jer mu se nije sviđalo ime ime Erik Bler, ali i jer se bojao da će osramotiti porodicu. Tokom života se trudio da pisac Orvel i građanin Bler vode odvojene, zasebne živote, uključujući i prijatelje, koje je delio u dve grupe.
Orvel je pred kraj života, sredinom četrdesetih, napisao listu svih značajnih pisaca i zabavljača koji, kako je mislio, nisu doprinosili razvoju antikomunističke propagande, odnosno, onih koje je smatrao pristalicama komunizma. Na spisku su bili: Čarli Čaplin, Majkla Redgrejva, Ketrin Hepbern, Sesil Dej-Luis (otac Danijela Dej-Luisa), Dž. B. Šo, Džon Stajnbek i Orson Vels. Jedna verzija spiska je i dalje britanska državna tajna.
Kormak Makarti
Kormak Makarti (1933-2023) rođen je u Roud Ajlendu kao Čarls, a odgajan u Noksvilu, u saveznoj američkoj državi Tenesi. Napisao je deset romana, za koje je dobio preko petnaest američkih i međunarodnih nagrada, uključujući Nacionalnu književnu nagradu (1992) i Pulicerovu nagradu za književnost (2006). U svojim delima po pravilu se bavi najvažnijim egzistencijalnim i književnim temama, a njegov stil, postavljen u postapokaliptične i modele južnjačke gotike, jedan je od prepoznatljivijih u američkoj književnosti. Prvi roman, Čuvar voćnjaka, objavio je 1965, a neka od njegovih najpoznatijih dela su Svi ti lepi konji, Krvavi meridijan, Ovo nije zemlja za starce i Put.
Alber Kami
Albert Kami (7. novembar 1913, Drean, Alžir – 4. april 1960, Vilbleven, Francuska) bio je jedan od najuticajnijih filozofa, pisaca i novinara 20. veka. Njegova filozofija apsurda, kao i ideje o pobuni, pravdi i solidarnosti, oblikovale su mnoge intelektualne tokove u posleratnoj Evropi. Godine 1957. dobio je Nobelovu nagradu za svoj literarni rad.
Odrastao je u siromašnoj radničkoj porodici u Alžiru. Otac mu je poginuo u Prvom svetskom ratu, dok je majka, koja je bila delimično gluva, radila kao čistačica. Zahvaljujući podršci svog učitelja, Luja Žermena, Kami je uspeo da se obrazuje i upiše Univerzitet u Alžiru. Tamo je započeo studije filozofije, ali ga je tuberkuloza, bolest s kojom se borio tokom celog života, sprečila da u potpunosti ostvari akademsku karijeru. To ga je navelo da se usmeri ka književnosti i novinarstvu, gde će ostvariti najveći uticaj.
Godine 1934, Kami se venčao sa Simonom Ije, ali je ovaj brak brzo propao zbog njenih problema sa zavisnošću i preljube. Godine 1940, Kami se oženio Francinom For, s kojom je imao blizance, Katarinu i Žana, rođene 1945. godine. Njegova ćerka, Katarina Kami, kasnije je izjavila da su se njeni roditelji voleli tokom celog života, uprkos njegovim poznatim vanbračnim vezama. Kamijeva najpoznatija afera bila je sa Marijom Kaseres, koju je upoznao 1944. godine.
Kami je tokom Drugog svetskog rata bio aktivan član francuskog Pokreta otpora kao urednik lista Combat, glasila protiv nacističke okupacije. Njegovi članci iz tog perioda oštro kritikuju totalitarne režime, posebno frankizam u Španiji i staljinizam u Sovjetskom Savezu. Godine 1957. bio je jedan od retkih zapadnih intelektualaca koji je osudio upotrebu atomske bombe, izražavajući zabrinutost zbog etičkih dilema koje su proizašle iz naučnih dostignuća.
Njegova prva značajna dela, Stranac (1942) i Mit o Sizifu (1942), postavila su temelje filozofije apsurda. Apsurd, prema Kamiju, proizlazi iz sukoba između ljudske želje da pronađe smisao u svetu i haosa koji taj svet karakteriše. U Strancu, protagonist Merso je oličenje apsurdnog čoveka koji, suočen s besmislom života, odbija da se povinuje društvenim normama i prihvata svoju sudbinu s potpunom ravnodušnošću. Ove ideje Kami je dodatno razvio u Mitu o Sizifu, filozofskom eseju koji istražuje odnos između apsurda i ljudske egzistencije, koristeći kao podlogu antički mit o Sizifu, osuđenom da zauvek gura kamen uz brdo. Iako je delio mnoge teme s egzistencijalistima poput Sartra, Kami je uvek odbijao ovu etiketu, insistirajući na svojoj jedinstvenoj perspektivi koja se fokusirala na apsurd i pobunu, a ne na egzistencijalistički fokus na slobodu izbora i autentičnost.
Kamijevo delo Kuga (1947) često se tumači kao alegorija o otporu nacizmu, ali i šire, o ljudskoj borbi protiv zla i nepravde. Kroz priču o lekaru koji se bori protiv neizbežnog širenja bolesti, Kami istražuje teme solidarnosti, humanizma i ljudske odgovornosti. Njegovo sledeće delo, Pad (1956), predstavlja introspektivan roman u kojem se glavni lik suočava s vlastitim moralnim padom, i produžava Kamijevu kritiku društvenih normi i licemerja.
U Kamijevim pismima i tekstovima može se uočiti i njegov dug prema španskoj tradiciji, književnosti i kulturi. Ove veze dolaze do izražaja u njegovim adaptacijama dela španskih pisaca poput Kalderona de la Barke i Lopea de Vege, kao i u njegovom stalnom angažmanu protiv frankizma. Kami je često isticao svoju povezanost sa Španijom, napisavši: „Prijatelji Španci, delimo isti deo krvi, i dugujem vašoj domovini, njenoj literaturi i narodu, njenoj tradiciji, dug koji se nikada neće ugasiti.“
Kamijeva filozofska misao, naročito u vezi sa apsurdom i pobunom, i dalje je relevantna i snažno utiče na savremene intelektualne tokove. Njegova dela su prevođena i priznata širom sveta. Filozofija o besmislenosti života, ali i potrebi da se uprkos tome nastavi borba za pravdu i slobodu, nastavila je da inspiriše pokrete za ljudska prava i socijalnu pravdu.
Nakon što je 1957. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, Kami je postao međunarodno priznat autor, iako ga je ova nagrada zatekla nepripremljenog i iznenađenog. Govor koji je održao prilikom primanja nagrade odražavao je njegovu posvećenost istini i pravdi, kao i njegov osećaj odgovornosti kao pisca. Nažalost, tri godine kasnije, 4. januara 1960. godine, Kami je tragično poginuo u saobraćajnoj nesreći u blizini Vilblevena u Francuskoj. Rukopis nedovršenog dela Prvi čovek pronađen je među njegovim stvarima nakon nesreće. Ovo delo, autobiografsko u prirodi, bavi se autorovim detinjstvom u Alžiru i odnosom sa porodicom.
Kamijev uticaj na savremenu kulturu i filozofiju i dalje je snažan. Njegova dela, posebno Stranac, Kuga i Mit o Sizifu, proučavaju se u školama i univerzitetima širom sveta. Filozofija apsurda, pobune i humanizma prepoznata je i u savremenim diskursima o pravdi, slobodi i ljudskoj odgovornosti.
Dela
Eseji
1937: Naličje i lice (L'envers et l'endroit)
1948: Mit o Sizifu (Le Mythe de Sisyphe)
1951: Pobunjeni čovek (L'homme révolté)
Romani
1971: Srećna smrt (La Mort heureuse; napisano između 1936. i 1938, posthumno objavljeno)
1942: Stranac (L'Étranger)
1947: Kuga (La Peste)
1956: Pad (La Chute)
1995: Prvi čovek (Le Premier Homme, nedovršeni roman, posthumno objavljen)
Drame
1944: Nesporazum (Le Malentendu)
1944: Kaligula (Caligula)
1948: Opsadno stanje (L'État de siège)
Agota Kristof
Agota Kristof rođena je 30. oktobra 1935. u Mađarskoj, a preminula je 27. jula 2011. u Švajcarskoj. Bila je švajcarska književnica mađarskog porekla, a pisala je na francuskom jeziku.
Detinjstvo je provela sa dvojicom braće, Atilom i Jeneom. Njen otac, Kristof Kalman, bio je seoski učitelj, koji je u mladosti pisao poeziju. Godine 1948. osuđen je na višegodišnju zatvorsku kaznu zbog seksualnog zlostavljanja dece.
Agota je tokom školskih dana, sa 14 godina, napisala svoje prve pesme. Gimnaziju je upisala u obližnjem gradu, a vrlo brzo nakon maturiranja, godine 1954, udala se za svog bivšeg profesora istorije. Dve godine nakon venčanja, sa mužem i malom ćerkom emigrirala je u Švajcarsku u Nojšatel. Tamo je najpre radila u fabrici satova, kasnije kao prodavačica, a potom kao stomatološka sestra. U početku je pisala na mađarskom jeziku, uglavnom za sebe. Njene pesme objavljivali su pariski Irodalmi Újság i Magyar Műhely. Nakon što je naučila francuski jezik, počela je da piše na njemu, najpre radio-drame i pozorišne komade, a potom i prozne radove. U međuvremenu se razvela od prvog supruga i ponovo udala. Iz drugog braka ima jednu ćerku i sina.
Godine 1986. objavila je svoj prvi roman, Velika sveska (Le Grand Cahier). Filmska adaptacija romana osvojila je Kristalni globus na 48. Međunarodnom filmskom festivalu u Karlovim Varima u julu 2013. Film je režirao Janoš Šas.
Blizanačka trilogija predstavlja njeno najpoznatije delo, koje kroz metaforu govori o ratnoj i posleratnoj Evropi. Tri romana obuhvaćena ovom knjigom ostavila su veliki trag u savremenoj evropskoj književnosti.
Pravi uspeh Agoti Kristof doneli su ovi francuski romani. Njena dela su prevedena na više od četrdeset jezika. Više njenih drama je izvedeno na sceni.
U sećanju na nju, Olbei Livija je u dnevnom listu Vas Népe pisala o njihovom susretu u Gradskoj biblioteci u Kešegu 1997. godine, gde je Agota Kristof izjavila: “Ne volim da izlazim na ulicu. Bojim se da me prepoznaju u mom gradu. Želela bih da niko ne zna šta radim. U stranim zemljama mi ne smeta, ali u poznatom okruženju me to uznemirava…”, i dodala: “Rekla je i da bi se vratila u Kešeg, da nije toliko teško pristupačan.”
Njeni ostaci su sahranjeni na groblju u Kešegu. U decembru 2011. godine, u njenom rodnom gradu osnovana je književna istraživačka radionica nazvana po njoj.
Dela:
1986: Velika sveska (Le grand cahier)
1988: Dokaz (La Preuve)
1991: Treća laž (Le troisième mensonge)
1995: Juče (Hier)
1998: L'Heure grise et autres pièces
2004: Nepismeni (L'analphabète)
2005: C'est égal
2005: Où es-tu Mathias?
2007: Le Monstre et autres pièces
Nagrade:
1988: italijansko priznanje „Alberto Moravia“
2001: švajcarska nagrada „Gottfried Keller“
2005: švajcarska nagrada „Friedrich Schiller“
2008: austrijska nagrada za evropsku književnost
2011: mađarska državna nagrada Kosut
