Prelaz

„Prelaz" Kormaka Makartija, drugi tom monumentalne „Trilogije o granici", predstavlja jedno od najupečatljivijih dela savremene američke proze – roman koji snagom svog jezika i dubinom vizije premašuje granice žanra i vremena. Ovo nije samo priča o američkom Divljem zapadu; to je meditacija o nestajanju, o surovosti prirode i civilizacije, o granicama između svetova – geografskim, duhovnim, ontološkim. U svakoj rečenici ove knjige odjekuje svest o prolaznosti, o neminovnosti gubitka, o tome da je svaki pokušaj da se nešto sačuva ujedno i priznanje da je to već izgubljeno.

Radnja prati sestnaestogodišnjeg Bilija Parhama i njegovog mlađeg brata Bojda na ranču u Novom Meksiku, na samoj granici sa Meksikom, krajem tridesetih godina prošlog veka. Kada se u okolini pojavi vučica koja napada stoku, dečaci zajedno sa ocem kreću u lov koji će se pretvoriti u nešto mnogo više od obične potere – u iskušenje, inicijaciju, suočavanje sa sopstvenom smrtnošću i sa svetom koji nestaje pred njihovim očima. Makarti piše o poslednjim danima starog Zapada, o trenutku kada divljina ustupa mesto civilizaciji, kada vukovi nestaju, kada se granice zatvaraju, kada drevni red stvari nepovratno tone u prošlost. Ali on to čini bez nostalgije u uobičajenom smislu – nema idealizacije „dobrih starih dana", nema sentimentalnosti. Umesto toga, postoji nešto dublje: razumevanje da svaki istorijski trenutak nosi u sebi semena sopstvenog nestajanja.

Stilski, „Prelaz" je remek-delo. Makarti koristi svedenu interpunkciju, gotovo biblijski ritam rečenice, mešavinu engleskog i španskog bez prevoda – sve to stvara jedinstvenu muzikalnost proze, hipnotički kadens koji čitaoca uvlači u naizgled jednostavnu, a zapravo duboko složenu naraciju. Njegove rečenice su dugačke, vijugave, pune digresija i opisa koji kao da zaustavljaju vreme, ali nikada ne gube čitaočevu pažnju. Kada Makarti opisuje planinski predeo, kada se zadržava na detaljima sedla ili uzde, kada evocira boju neba u sumrak – to nikada nije puka dekoracija. Svaki detalj nosi težinu, svaki opis je deo šire vizije sveta u kome se materijalno i duhovno neprestano prožimaju.

Dečaci – Bili pre svega, ali i mladi Bojd – nisu obični junaci avanturističkog romana. Oni su svedoci nestajanja, posmatrači kraja jedne ere. Njihovo odrastanje nije triumfalno; ono je bolno, ispunjeno gubicima, neizvesnošću, suočavanjem sa onim što se ne može razumeti. Otac koji im pokazuje kako da ulove vučicu predaje im znanje koje će uskoro postati beskorisno. Ovi ljudi žive u svetu gde je svako znanje privremeno, gde je svaka veština osuđena da postane anakronizam, gde je sam način života koji poznaju u procesu nestajanja. I ipak, oni ne odustaju. Nastavljaju da žive, da rade, da prenose ono što znaju – ne zato što veruju da će to opstati, već zato što je to sve što imaju.

Vučica nije samo životinja koja napada stoku. Ona je simbol divljine koja se ne da ukrotiti, divljine koja mora nestati da bi napredak mogao da se nastavi. Njen lov je ritualno-inicijatički čin koji dečake uvodi u svet odraslih. Kada Bili konačno ulovi vučicu, suočava se sa dilemom koja definiše ceo roman: šta učiniti sa zarobljenom divljinom? Umesto da je ubije, on donosi odluku koja je istovremeno iracionalna i duboko ljudska – odlučuje da je vrati u meksičke planine, tamo gde pripada. Taj put, to putovanje kroz Meksiko sa zarobljenom vucicom, postaje srž romana – fizički i metaforički prelaz između svetova.

Motiv granice, prelaza (crossing), koji daje ime romanu, nije samo geografski – to je prelaz između svetova, između života i smrti, između detinjstva i odraslog doba, između prošlosti i sadašnjosti. Svaki put kada Bili pređe granicu u Meksiko, on prelazi i u drugi tip stvarnosti – u svet koji je istovremeno poznat i stran, u svet gde vrede druga pravila, gde se drugi jezici govore, gde se priče pričaju na drugačiji način. Meksiko u romanu nije egzotična destinacija; to je prostor u kome se američki mit o granici raspada, u kome se otkriva da su sve granice arbitrarne i propusne.

Makarti ne idealizuje Divlji zapad; on ga prikazuje u svoj njegovoj surovosti, lepoti i neminovnosti nestajanja. Njegovo pisanje je gotovo elegično – svaka stranica odiše svešću o prolaznosti, o tome da je sve što vidimo već osuđeno na zaborav. A iprav ta prolaznost čini svet koji opisuje toliko dragocenim, toliko dostojnim pažnje. „Prelaz" je roman o pamćenju, o tome kako pričama čuvamo ono što fizički više ne može opstati. Roman je ispunjen pričama – pričama koje likovi pričaju jedni drugima, pričama stranaca koje Bili sluša na svom putovanju, pričama koje objašnjavaju svet ili priznaju da se svet ne može objasniti.

Likovi su naslikani sa neupadljivom preciznošću – kroz postupke, dijaloge sveden na minimum, gestove. Makarti je majstor podteksta, atmosfere, nedorečenog. Emocionalni život njegovih likova nije predmet psihološke analize; on se otkriva kroz akciju, kroz to šta ljudi čine, a ne šta govore da osećaju. Kada Bili sedi pored zarobljene vučice, ne čitamo šta on misli – ali znamo, iz načina na koji Makarti opisuje scenu, iz ritma rečenica, iz samog kvaliteta tišine.

Prevod Igora Cvijaovića zaslužuje posebnu pažnju. Prevodilac je poštovao Makartijeve jezičke osobenosti – svedenu interpunkciju, mešavinu jezika, slobodu izraza koja podrazumeva „nepravilnosti". Tekst na srpskom diše istim ritmom kao original, čuva istu muzikalnost, istu hipnotičku moć. Španski izrazi ostaju neprevedeni, što čitaoca stavlja u poziciju onog ko pokušava da razume jezik koji nije sasvim njegov, svet koji nije sasvim poznat. To je deo iskustva romana, deo onoga što roman želi da nam kaže o granicama i njihovom prelasku.

„Prelaz" nije laka knjiga. Ne nudi brze odgovore, ne pruža utešne zaključke, ne poštuje žanrovske konvencije. Ali upravo u tome leži njena veličina – u odbijanju da priču svede na jednostavnu formulu, u insistiranju na složenosti života i sveta. Ovo je knjiga za one koji traže više od zabave; za one koji veruju da književnost može biti oblik spoznaje, način razumevanja sveta i nas samih. Makarti zahteva od čitaoca ono što i najbolja književnost uvek zahteva – pažnju, strpljenje, spremnost da se prepustimo ritmu koji nije naš, viziji koja ne nudi lako zadovoljstvo već duboko, trajno iskustvo.

Roman se može čitati kao vestern, kao roman odrastanja, kao istorijska fikcija, kao filozofska meditacija – sve to on jeste, i više od toga. Makartijeva proza ima kvalitet ritualnog govora, kvalitet molitve ili žalbe – postoji u njoj svečanost koja nije pretenciozna već prirodna, koja proizlazi iz samog odnosa prema materiji. Kada piše o konju, o sedlu, o načinu na koji čovek jaše kroz noć – on to radi sa pažnjom koja ta obična iskustva uzdiže do nivoa epskog.

Struktura romana je složena – ima više prelaza, više putovanja, više povrataka. Svaki put kada Bili pređe granicu, nešto se promeni. Prvo putovanje, sa vucicom, završava se gubitkom i povratkom. Drugo putovanje, potraga za ukradenim konjima, uvodi Bojda kao aktivnog učesnika. Treće putovanje, najdublje i najtraumatičnije, donosi suočavanje sa sirovom stvarnošću nasilja, rata, smrti. To je struktura koja odgovara temama romana – prolaznost vremena, nemoguć povratak, način na koji svako iskustvo menja ono što smo bili.

Ovo je knjiga koja će vam ostati u sećanju dugo nakon što okrenete poslednju stranicu – kao san, kao vizija, kao opomena o tome koliko je krhko sve što volimo i što mislimo da je večno. U vremenu u kome smo okruženi brzinom, lakoćom, površnošću, „Prelaz" podseća na drugačiju mogućnost – na književnost koja ne pomaže da zaboravimo svet već da ga dublje vidimo, razumemo i zapamtimo.