Zaslepljenost 3

Treći tom monumentalnog romana „Zaslepljenost" Mirče Kartareskua – „Desno krilo" – predstavlja završni deo trilogije koja je zauvek promenila rumunsku književnost, ali i čitav prostor srednjoevropske prozne imaginacije. Ovaj sveobuhvatni, enciklopedijski roman objedinjuje sve tematske niti razvijane kroz prethodne tomove, ali donosi i najintimnije, najčovečnije stranice cele sage, one u kojima se monumentalno i mitsko spuštaju u konkretnost ljudskog bola, straha, nade i preobražaja.

Radnja se odvija tokom sudbonosne 1989. godine, u poslednjim danima komunističkog režima u Rumuniji – trenutku istorijskog sloma koji će promeniti ne samo zemlju već i sudbinu njenih stanovnika. Glavni junak Mirča, sada već tridesetrogodišnjak, živi u dubokom siromaštvu i gotovo potpunoj usamljenosti u zimskom Bukureštu, posvećen isključivo pisanju svog „nečitljivog rukopisa" – knjige koja teži da zameni svet, da postane svet, da apsorbuje stvarnost u svojoj beskonačnoj spiralnoj strukturi. Kartaresku majstorski prepliće nekoliko vremenskih ravni: sadašnjost revolucionarnih decembarskih dana, sećanja na detinjstvo u Silistri i vili Floreaski, kao i mitsko-fantastične slojeve koji se stalno prožimaju sa realnim, stvarajući jedinstvenu teksturu u kojoj se istorija i mit, stvarnost i halucinacija, dokumentarnost i poezija više ne mogu razdvojiti.

Centralna osa romana je odnos između Mirče i misterioznog Hermana, grbavog vizionara koji živi na poslednjem, osmom spratu zgrade – u prostoru koji simbolički predstavlja vrh, vrhunac, tačku gde se horizontalno i vertikalno dodiruju. Herman je filozofski i duhovni vodič, prorok i učitelj koji dečaku još iz ranog detinjstva otkriva tajne postojanja kroz nejasne, ali duboko uznemirujuće monologe o leptirovoj metamorfozi kao simbolu ljudske sudbine, o telomerazi kao spirali smrti upisanoj u naše ćelije, o leptiru kao živom simbolu besmrtnosti duše. Njihovi razgovori na stepeništu između sedmog i osmog sprata – u onom liminalnom prostoru prelaza, praga, transformacije – predstavljaju najmeditativnije i najdublje stranice romana, trenutke kada se proza pretvara u filozofsku poeziju, kada jezik dostiže granice izrecivog.

Kroz Mirčine oči vidimo raspad jednog sveta – i lični i društveni, intimni i istorijski. Svakodnevica je surova do granica podnošljivog: beskrajni redovi za hleb i mleko, hladne kuće bez struje i grejanja usred zimske studeni, glad koja grize stomak, strah od tajne policije, sveprisutnost Sekuritate koja je pretvorila svakoga u potencijalnog izdajnika. Majka Marioara, umorna žena koja se žrtvuje za porodicu, postaje simbol cele generacije – onih koji su verovali u komunističke ideale mladosti, a sada proživljavaju gorčinu razočaranja i svakodnevnog poniženja.

Ali „Desno krilo" nije samo socijalno-politička hronika propalog režima. Kartaresku stvara fascinantnu, gotovo arhitektonsku geometriju sećanja, gde se dečje iskustvo prostora – vila u Floreaski pod staklenom kupolom večitog leta, zgrada sa Hermanovom garsonjerom na vrhu koja se popinje ka nebu, lavirint ulica oko mlina Dambovica – pretvara u metafizičku geografiju duše. Svaki prostor postaje simbolički, višeznačan: soba u kojoj dete nikada nije spavalo ali koja egzistira u sećanju kao prostor mogućnosti, podrum sa mašinama koje navodno tkaju stvarnost, podzemni bazeni gde čekaju unakaženi muškarci kao groteskne straže nesvesnog.

Revolucionarni dani krajem decembra 1989. prikazani su sa neverovatnom neposrednošću, sa onom vrstom detaljnosti koja dolazi samo iz neposrednog svedočenja. Mirča se pridružuje demonstracijama, prolazi kroz noć hapšenja i mučenja u podrumima Sekuritate, svedoči smrti na ulicama, oseća miris krvi i baruta. Kartaresku briljantno hvata apsurdnost, haos i krvavu stvarnost – ali istovremeno i ekstazu kolektivnog oslobođenja, trenutak kada narod shvata da može skinuti masku straha. Pisac ne idealizuje revoluciju – pokazuje je u svoj njenoj složenosti, sa heroizmom i strahom, sa žrtvama i oportunistima, sa iskrenim žarom i kalkulacijama onih koji su osetili da se vlast ljulja.

Stilski, ovo je možda najraznovrsniji i najambiciozniji tom trilogije. Kartaresku koristi tehniku „fraktala" – beskonačno ponavljajuće obrasce, gde se isti motivi javljaju na različitim nivoima stvarnosti. Rečenica se proteže, grana, uranja u digresije da bi se vratila na polaznu tačku obogaćena neuobičajenim perspektivama. Pisac pomera fokus od mikroskopskog nivoa ćelije do kosmičkih razmera galaktičkih spirala, od detaljnog opisa mozaika na podu vile do vizije čitavog grada iz vazduha.

Centralna metafora romana je leptir – simbol metamorfoze, vaskrsenja, prelaska iz horizontalne dimenzije vremena i istorije u vertikalnu dimenziju duha i besmrtnosti. Herman objašnjava mladom Mirči da smo kao gusenice potpuno slepe za dimenziju u koju ćemo se pretvoriti, da je lutka zapravo kovčeg, mesto privremene smrti iz koga ćemo izleteti potpuno preobraćeni, sa krilima koja nam omogućavaju novi vid egzistencije.

Roman se završava na dan Čaušeskovog bekstva helikopterom sa krova CK, ostavljajući osećanje otvorenosti – istorija se nastavlja, preobražaji traju, metamorfoza nije završena. „Desno krilo" (krilo budućnosti, nasuprot „Levom krilu" prošlosti i „Telu" sadašnjosti) nije konačno odredište već nastavak leta, nastavak transformacije.

Kartaresku je stvorio totalnu knjigu – enciklopedijsku, poetsku, filozofsku, autobiografsku, istorijsku, mitološku. „Zaslepljenost" je pokušaj da se život u potpunosti preslika na stranice, ali i istovremeno demonstracija kako je svaki pokušaj reprezentacije nužno nepotpun, kako jezik istovremeno otkriva i skriva stvarnost. „Desno krilo" potvrđuje Kartareskov status jednog od najznačajnijih evropskih pisaca druge polovine XX veka, pisca koji se može smestiti uz bok Prousta, Džojsa, Muzila, Nabokova. Ovo je književnost koja zahteva potpunu predanost čitaoca, ali ga nagrađuje retkim duhovnim iskustvom – susretom sa pravim umetničkim delom koje fundamentalno menja način na koji vidimo svet, sebe i mogućnosti književnosti.