Niko i ništa u Parizu i Londonu

Džordž Orvel i prosto pamfletistički naboj „Životinjske farme" ili alegorijski svet „1984." ovde ustupa mesto gotovo dokumentarnoj iskrenosti prve ruke. „Niko i ništa u Parizu i Londonu" – Orvelovo književno prvorođenče, objavljivano 1933. pod tek ustolićenim pseudonimom – svedočanstvo je o bedi koja je istovremeno intimna i razorna. Ovo nije roman koji traži političku pouku: ovo je izveštaj o tome šta znači biti sveden na ivicu egzistencije, na gladovanje koje čoveka svodi na samo jedan poziv – opstanak.

U prvom delu knjige, smeštenom u Pariz, dvadesetčetvorogodišnji Erik Bler (koji će tek kroz ovu knjigu postati „Orvel") ostaje bez novca usred čitavog lavirinta prevarenih očekivanja. Najpre gubi škrte rezerve nakon krađe u hotelu; zatim dva meseca živi o šest franaka dnevno, pa i manje – što znači hleb, margarin, suvi obroci koji zamagljuju um i koče duh. Orvel piše hladnim okom hroničara, okom čoveka koji posmatra kako se gladovanje utiskuje u telo ne kroz nagle napade slabosti, već kroz laganu koroziju volje, dosadu nepromenjivu kao železnička pruga, stalnu preokupaciju sa hranom koja čoveka ispražnjava od svih drugih misli.

Beskućništvo ovde nije samo materijalna nemaština – to je sistem koji čoveka melje. Orvel u Parizu postaje „plongeur", perač sudova u mraku podzemnih hotelskih kuhinja. Dvanaest, sedamnaest sati dnevno u zagušljivoj vrućini, među kuvarima koji psuju i galame, uz poslove podeljene po kastinskom sistemu jače izraženom nego u fabrici: kuvari su vrh, konobari sredina, a perači sudova – „šljam", kako kaže. Orvel pokazuje kako taj sistem nema ničega racionalnog. Nije to produktivnost – to je ritualizovano ropstvo: hrana se baca da ne bi bila podeljena sa sirotinjom, rad se udvostručuje zbog gnjavaže i glupih procedura, a gosti plaćaju ogromne sume za imitaciju luksuza nastalu na hrpi lažnog sjaja i prikrivene prljavštine.

Orvel metodično razara mit o „otmenosti" velikih hotela. Kuvar će prste gurnuti u sos; tanjir će obrisati o pantalone; konobar neće biti inteligentniji od plongera – samo je snobniji, jer se poistovećuje sa bogatašima čije užitke vikarijantski doživi dok servira. A plongeur? On je rob čije se postojanje svodi na jedno: „boulot" – „unakaziti se za posao". Orvel opisuje ljude koji rade do osamdeset četiri sata nedeljno ne zato što je to neophodno za život grada, već zato što ih društvo ne doživljava kao ljude.

Pariski deo knjige uznemiruje svojom lucidnom energijom – Orvel pokreće galeriju čudnih likova, ljudi izbačenih iz klase i odbacivih na dno: Rus Boris koji se priseća rata kao najsrećnijeg perioda života; kuvarica koja je studirala muziku u Beču, a sada zapomaže histerično nad šporetom; irska skitnica; konobari opijeni nadom da će se obogatiti. Orvel ne romansira nemaštinu: ne izmišlja njenu plemenitost. On pokazuje kako siromaštvo pretvara ljude u karikature samih sebe, u malodušne, zavidljive, frustrirane stvore koja iscrpljuje samoponižavanje.

Zatim dolazi London, i London je druga stvar. Tu nemaština poprima drugu teksturu: hladniju, institutivniju, prokišnjenu engleskom klasom i licemernijim tipom nasilja. Orvel u Londonu ne radi – skita. Uči pravila prihvatilišta, spoznaje zakone koji regulišu bedu: smeš ostati samo jednu noć, moraš pešačiti do sledećeg prihvatilišta, ne smeš pušiti, moraš biti pregledan ali ne i nahranjen, spavaćeš na podu ili u ćeliji bez pokrivača. Ovde Orvel sreće beskućnike – prave skitnice Velike Britanije. Tu je prosjak Bill; Bozo, ulični crtač i vrsta filozofa – paraplegičar koji gleda zvezde; beskućnik-imbecil; šepavi majstor varka.

To su ljudi odbačeni u sistem koji nema logike: sistem ih tera da hodaju drumom, ali ih istovremeno tretira kao kriminalce ako sede noću na ulici. Ovaj kafkijanski apsurd Orvel cizelira oštrom jasnoćom: u Londonu ne umireš od gladi, ali živiš tako da svaki dah iznova potvrđuje da si predmet prezira. Londonski sistem nije okrutan iz nemarnosti – okrutan je dizajnom. On želi da skitnice budu dosadne, ponižene i beskorisne. To je kazna za siromaštvo.

Orvel-hroničar postaje Orvel-analitičar. Knjiga prelazi iz reportaže u sociološki esej. Postavlja pitanje: zašto skitnice uopšte postoje? Ne zato što žele da skitaju, već zato što ih zakon prisiljava da se neprestano kreću. Zašto ih društvo prezire? Ne zato što su kriminalci ili paraziti, već zato što ne uspeju da se obogate – novac je merilo vrline, a oni ga nemaju. Orvel pokazuje da je beskućništvo politički konstrukt.

Knjiga se ne završava revolucijom niti katarzom. Završava se time što Orvel dobija posao – ironična nota. On izlazi iz pakla, ali pakleni sistem ostaje.

„Niko i ništa u Parisu i Londonu" nije knjiga rešenja. Orvel ne plaši se da prizna da ni sam ne zna kako da popravi ono što opisuje. Ali on odbija sažaljenje ili egzotizaciju bede. Odbija da pretvara beskućnike u svece ili demone. Oni su obični ljudi, izmučeni neobičnim okolnostima, i Orvel insistira da čitalac to prepozna.

Stil je nepogrešiv: precizan, oštar, obilan detaljima, ali bez pretencioznosti. Orvel piše jednostavno ne iz lenjosti, već iz poštovanja prema istini. Njegova najveća književna odluka u ovoj knjizi je – ne slagati. Ne preobličavati. Istina je često dosadna, smrdljiva, jeftina – i Orvel je neumoljivo beleži.

Ova knjiga je putni vodič kroz regione infernala moderne nemaštine, i istovremeno prozor u Orvelovu evoluciju. Ovde tek počinje njegov instinkt za otkrivanje struktura moći. U pločama hotela, u prljavštini prihvatilišta, u rigidnosti pravila koja nemaju smisla već samo disciplinuju, on nazire totalitarizam svakodnevlja. Ako „1984" pokazuje kako vladavina može krenuti po zlu, „Niko i ništa" pokazuje kako već jeste krenula – tiho, birokratski, bez svrhe.

Ovu knjigu čitamo ne kao muzejski komad, već kao opomenu. Jer sve strukture koje Orvel opisuje i danas rade – drugačije, modernizovanije, no sa istom jezgrom: poniženje siromaha, fetišizacija rada bez smisla, klasni prezir maskiran humanitarizmom. „Niko i ništa u Parisu i Londonu" je knjiga koja ne stari, jer njeni likovi – beskućnik, radnik, čovek bez nade – uvek su tu, vrtoglavo blizu, jedan posao ili jedno nesrećno sticaje okolnosti udaljeni od svakog od nas. Orvel nas uči da je linija između sigurnosti i ponora tananja nego što mislimo.

To je knjiga koja, uprkos svom sumornom predmetu, zrači energijom: bes, ali i radoznalost; gnušanje, ali i solidarnost. Na kraju se ne diči moralnom lekcijom, samo ostavlja čitaoca da gleda jasnije.