Kataloniji u čast

Jedno je ratovati, sasvim drugo biti svesnim da ratuješ. Kada Džordž Orvel, počev od decembra 1936, provodi šest meseci kao dobrovoljac u miliciji POUM-a na Aragonskom frontu u Španskom građanskom ratu, svakodnevno se suočava upravo s tom podvojenom stvarnošću: s jedne strane fizički haos rata – hladnoća, glad, neprijatnost, smrt – a s druge sve gušća paučina politike, ideologije, laži, mržnje i izdaje. „Kataloniji u čast" nije klasična ratna reportaža; nije to ni revolucionarni manifest; pre svega, reč je o strašno iskrenoj, inteligentnoj i ljudskoj knjizi, o nepogrešivom svedočanstvu koje razotkriva kako se revolucionarne nade raspadaju usred kaljave, haotične stvarnosti – kako se stavljaju pečati na sudbine običnih ljudi daleko izvan njihove kontrole.

Kratko vreme između Orvelovog pristizanja u Barselonu početkom januara 1937. i njegovog bekstva preko granice u Francusku krajem juna neobično je zbijeno, ispunjeno sukobljavanjem ideala i realnosti. U zimskoj Kataloniji, na usplahirenoj atmosferi revolucionarnog bunta, sve deluje neobično: nestala je klasna podela, radnici nose oružje i upravljaju fabrikama, sveštenik ne postoji, a buržoazija se preoblači u proletere. Orvel, došavši da se „bori protiv fašizma" u veoma meglenoj ideji demokratije, ne sluteći pravu prirodu borbe, dospeva u miliciju POUM-a – ne iz političke pripadnosti, već slučajno, jer je doneo preporuku engleskog ILP-a. Ta „slučajnost" biće presudna. Tri i po meseca provodi na liniji, uglavnom u besmislenom statičnom ratu gde se neprijatelj, udaljen po nekoliko stotina metara, gotovo ne vidi. Vladaju hladnoća i glad, mališani od petnaest godina služe u rovovima, municije jedva ima, a Orvel, koji „prvi put u životu puca na ljudsko biće", shvata da se rat odvija sporije i apsurdnije nego što su heroji o njemu sanjarili. Opisuje mrake, pacove, vaši, ogrев, neuspehe – jednom rečju, nepodnošljivu dosadu i nedelatnost koje formiraju bezmalo većinu vojničkog iskustva, daleko od junačkih slika koje služe propagandi u pozadini.

Tek tokom prvog odsustva, po povratku u Barselonu u aprilu, Orvel počinje svesnije posmatrati političku pozadinu. Ovde preobražaj postaje suptilniji i mračniji. Grad se promenio: revolucionarna atmosfera bleknula je, klasne razlike ponovo se otkrivaju, a Orvel vidi sve veću moć Komunističke partije, koja – podržana snabdevanjem oružjem iz SSSR-a – postepeno istiskuje anarhiste i „trockiste" iz pozicija uticaja. Knjigu obilježava majski ustanak (maj 1937. godine), kada u Barseloni izbijaju kratki ali krvavi sukobi između anarhista i POUM-a s jedne, i komunističke partije i policije s druge strane – borbe koje nalikuju građanskom ratu unutar građanskog rata. Orvel, tek sišao s linije, provodi dane i noći na krovovima držeći stražu, ne znajući ko puca na koga niti zašto, dok se Barselona pretvara u grad pucanjske vatre, podignute barikade i političke paranoje.

Knjigu definitivno određuje opasnost i progon. U junu, vlada zabranjuje POUM kao fašističko-špijunsku organizaciju; Orvelov prijatelj Kop završava u zatvoru, bez suđenja i optužbe, slično stotinama drugih. Orvelov boravak u Barseloni postaje noćna mora bekstva: spava u ruševinama crkava, krije se da ne bude zarobljen, priseća se svake detalja da izbegne pogibiju. Razočaran lažima koje se lako šire sa bezbedne udaljenosti, neverovanjem u istorijsku istinu, on ponavlja – oprezno ali upornije – da je istorija bivanja, onakvu kakvu su oni koji su u njoj učestvovali doživeli, naprosto izbrisana od istorije kakvu kasnije sačinjavaju novinari i propagandisti.

Centralni etički problem „Katalonije" nije kome priskočiti u pomoć – Orvel zna da se zajednička borba protiv fašizma mora nastaviti – već kakva će biti priroda te borbe i šta će, ukoliko pobedi, zapravo pobediti. Orvel zaključuje, iz vlastitog iskustva i iz događaja oko sebe, da formula „prvo pobediti u ratu, pa onda revolucija" zapravo znači: „Osigurajmo da se revolucija nikada ne dogodi." Revolucionarni zamah iz jula 1936. polako gase buržoaski pritisak, sovjetski utjecaj, policijske racije i cenzura; svaki protest naziva se „trockizmom", a svaki idealistički mladić na frontu sumnjiv je „fašistički špijun". Orvel pokazuje ne samo što se dogodilo u činjeničnom smislu – uhapšenja, zabrane, cenzuru, laž – nego i kako se ideološki jezik zloupotrebljava da prikrije stvarnost.

Orvelov opis rata ne izmiče fizičkim detaljima: opisuje hladan prodor metka kroz vrat, komplikovan postupak vraćanja zaplenjenoga pisma iz policijskih kancelarija za prijatelja u zatvoru, mučninu od lošeg maslinovog ulja, osećaj straha i bezvoljnosti. No, uprkos svemu, Orvelov ton nije cinični, niti otrovan. Ostaje iznenađujuće topao i pun naklonosti prema španskim ljudima – njihova spontana dobrota, neustrašivost, gostoljubivost pojavljuju se kao crte koje Orvel gotovo milenice opisuje. Upravo ta „velikodušnost" i „pristojanstvo" – koje Orvel primećuje u liku italijanskog miličara kojeg vidi prvi dan u Barseloni, u iscrpljenim dečacima koji mu poklanjaju duvan iako ga nemaju – spasava knjigu od mržnje. Orvel zna da ideologija može biti pokvarena, ali ljudi često nisu.

Knjiga ne završava pobedničkim marševima ili junačkim geslom. Završava bekstvom – Orvel i njegova supruga uspevaju napustiti Španiju, stižu natrag u Englesku – u zemlju zelenih dolina, mirnih kafea i sporih vijesti – i osećaju se čudno otuđeni. Španija ih opseda; prijatelji zaostali u zatvorima progonjaju ih. Orvel zaključuje da iskustvo nije umanjilo njegovo poverenje u dobrotu ljudskih bića, već ga pojačalo. Posvećuje pisanje knjige pravednosti za one koji „nisu ovde da ispričaju svoju stranu priče", jer ga je upravo iskrivljivanje istine, kojeg je bio svedok, podstaklo na oštar uvid: istoriju pišu pobednici i oni u pozadini, a ne oni koji su se borili i patili.

„Kataloniji u čast" spada među najvažnije Orvelove knjige, ne samo zato što predočava neposredno iskustvo, već i zato što jasno postavlja pitanja koja će ga mučiti do „1984." – pitanje kako moćnici iskazuju kontrolu manipuliranjem jezika i istorijskim lažima, kako revolucionarne stranke izdaju same sebe, te kako običan, pošten čovek opstoji kada ideologija traži da svi budu kategorisani, označeni, očišćeni. Orvelov duboko ljudski glas, lišen sentimentalnosti ali pun empatije, čini „Kataloniju" memoarom koji je istovremeno politička analiza, ratna reportaža i etička ispovest. Danima kada laž i propaganda prožimaju svaki sukob, Orvelov uporan zahtev za istinitošću i poštenjem zrači temeljnom moralnom snagom. „Kataloniji u čast" nije knjiga o tome kako se rat dobija, već o tome kako se čovečnost sačuva usred rata – što je možda teži, važniji zadatak.