pobunjeni čovek

Pobunjeni čovek

Alber Kami

Uskoro, Klasici

Pobuna je deo čoveka: čovek se buni protiv mesta koje mu je dodeljeno u društvu, protiv pripisanog statusa, protiv načina na koji ga percipiraju. Čovek se buni i protiv svoje konačnosti, i protiv ideje postojanja boga; buni se protiv sebe, protiv drugih, protiv nevidljivog, nestvarnog, protiv sistema u kojem teško živi. Kami u svom eseju iz 1951. godine, svojevrsnom „nastavku” Mita o Sizifu, ilustruje različite vidove pobune brojnim primerima iz istorije i književnosti, uključujući Marksa, Ničea, De Sada, Lenjina, Hitlera, Dostojevskog itd. Analizirajući različite reflekse pobune – od kraljeubistava, preko levih revolucija do samoubistva – u odnosu na istoričnost, geopolitička i filozofska pitanja, Pobunjeni čovek i u savremenim prilikama predstavlja relevantnu i podsticajnu literaturu o putu koji pojedinac preduzima ka svojoj i tuđoj slobodi jer „čovek je jedino stvorenje koje odbija da bude ono što jeste”.

Pobuna je deo čoveka: čovek se buni protiv mesta koje mu je dodeljeno u društvu, protiv pripisanog statusa, protiv načina na koji ga percipiraju. Čovek se buni i protiv svoje konačnosti, i protiv ideje postojanja boga; buni se protiv sebe, protiv drugih, protiv nevidljivog, nestvarnog, protiv sistema u kojem teško živi.

Kami u svom eseju iz 1951. godine, svojevrsnom „nastavku” Mita o Sizifu, ilustruje različite vidove pobune brojnim primerima iz istorije i književnosti, uključujući Marksa, Ničea, De Sada, Lenjina, Hitlera, Dostojevskog itd. Analizirajući različite reflekse pobune – od kraljeubistava, preko levih revolucija do samoubistva – u odnosu na istoričnost, geopolitička i filozofska pitanja, Pobunjeni čovek i u savremenim prilikama predstavlja relevantnu i podsticajnu literaturu o putu koji pojedinac preduzima ka svojoj i tuđoj slobodi jer „čovek je jedino stvorenje koje odbija da bude ono što jeste”.

Alber Kami
Alber Kami je rođen u Alžiru 1913. godine, u porodici siromašnih zemljoradnika. Završio je studije filozofije na alžirskom Univerzitetu, sve vreme paralelno radeći, kako bi preživeo. U mladosti počinje da se interesuje za književnost i pozorište, pa će jedno vreme predvoditi sopstvenu pozorišnu trupu. Bio je član Alžirske komunističke partije, a 1940. osniva i uređuje časopis „Borba“ u Parizu, koji se uključuje u podršku francuskom otporu nacizmu. Kao esejista, publicista i književnik, proslavio se svojim romanima "Stranac" (1942), "Kuga" (1947), "Pobunjeni čovek" (1951) i "Pad" (1956), kao i esejom "Mit o Sizifu". Godine 1957. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Poginuo je 1960. u saobraćajnoj nesreći, nadomak francuskog gradića Sans, kada je život izgubio i njegov veliki prijatelj i poznati francuski izdavač Mišel Galimar.