Akcija - za život koji imitira umetnost (30% popusta)

Kormak Makarti
Kormak Makarti (1933-2023) rođen je u Roud Ajlendu kao Čarls, a odgajan u Noksvilu, u saveznoj američkoj državi Tenesi. Napisao je deset romana, za koje je dobio preko petnaest američkih i međunarodnih nagrada, uključujući Nacionalnu književnu nagradu (1992) i Pulicerovu nagradu za književnost (2006). U svojim delima po pravilu se bavi najvažnijim egzistencijalnim i književnim temama, a njegov stil, postavljen u postapokaliptične i modele južnjačke gotike, jedan je od prepoznatljivijih u američkoj književnosti. Prvi roman, Čuvar voćnjaka, objavio je 1965, a neka od njegovih najpoznatijih dela su Svi ti lepi konji, Krvavi meridijan, Ovo nije zemlja za starce i Put.

Džordž Orvel
Džordž Orvel (1903-1950) rođen je u Motihariju, Indija, a pravo ime bilo mu je Erik Bler. Jedna od anegdota u vezi sa njegovim odrastanjem govori da je Orvelova prva izgovorena reč u životu bila zverski (beastly). Školovao se na Itonu, prestižnom koledžu, gde je pokupio tzv. "itonški akcenat", kojeg je pokušavao da se oslobodi celog života. Tokom jednog semestra, francuski mu je predavao Oldos Haksli, koji će napisati Vrli novi svet, još jednu prekretnicu u poetici antiutopije. Nakon toga je odlučio da se zaposli kao policajac na Burmi, a kasnije i kao lučki radnik. Nakon povratka u Englesku i iskazanim simpatijama za socijalizam, 1928. se seli u Pariz, gde je živeo kao beskućnik. To isto je radio i u Londonu, pa je svoja beskućnička iskustva kasnije uobličio u roman "Niko i ništa u Londonu i Parizu". U francuskoj prestonici će upoznati i Henrija Barbusa, čoveka koji će objaviti prvi tekst koji je Orvelu bio plaćen, 1929. Učestvovao je u Španskom građanskom ratu, na strani republikanaca, tokom kojeg je ispunio svoju veliku želju da upozna Ernesta Hemingveja. Nije se dugo borio, ali to iskustvo mu je promenilo život; postao je neprijatelj komunizma i favorizovao je socijalizam (ali je ukazivao i na njegovo licemerje). Priča o propaloj revoluciji postaće tema Životinjske farme i Hiljadu devetsto osamdeset četvrte. Mnogo direktnije o Španiji govori u delu Kataloniji u čast. Pre odlaska iz nje, desio se napad na hotelsku sobu u kojoj su boravili on i Ejlin i ispostavilo se da su ljudi, za koje je Orvel mislio da su mu dobri prijatelji, zapravo bili komunistički špijuni. Tokom II svetskog rata, uprkos želji da ode na front, proglašen je nesposobnim za služenje vojnog roka, pa je radio kao novinar BBC-a. Vreme provedeno u ovoj medijskoj kući smatrao je dvema protraćenim godinama, ali ipak za to vreme je pisao dosta kratke drame, držao je lektorska predavanja i razvio je saradnju sa T. S. Eliotom i Dilanom Tomasom. Lik Vinstona Smita i opis njegovog rada u Ministarstvu istine je uzet iz Orvelovog perioda zaposlenja u BBC-u. Godine 1949. objavljen je njegov najpoznatiji i najznačajniji roman 1984, koji će ga proslaviti i učiniti jednim od najpoznatijih pisaca na svetu. Pored ovog, značajni su i sledeći njegovi romani: Životinjska farma (1945), Samo nek aspidistre lete (1936),Burmanski dani (1934) i Niko i ništa u Londonu i Parizu (1933). Imao je nekoliko književnih pseudonima, ali je na kraju izabrao „Džordž Orvel“, jer je, kako je sam govorio, to „dobro, puno englesko ime“. Za korišćenje pseudonima se olučio, jer mu se nije sviđalo ime ime Erik Bler, ali i jer se bojao da će osramotiti porodicu. Tokom života se trudio da pisac Orvel i građanin Bler vode odvojene, zasebne živote, uključujući i prijatelje, koje je delio u dve grupe. Orvel je pred kraj života, sredinom četrdesetih, napisao listu svih značajnih pisaca i zabavljača koji, kako je mislio, nisu doprinosili razvoju antikomunističke propagande, odnosno, onih koje je smatrao pristalicama komunizma. Na spisku su bili: Čarli Čaplin, Majkla Redgrejva, Ketrin Hepbern, Sesil Dej-Luis (otac Danijela Dej-Luisa), Dž. B. Šo, Džon Stajnbek i Orson Vels. Jedna verzija spiska je i dalje britanska državna tajna.

Alber Kami
Alber Kami (1913-1960) bio je francuski pisac, filozof i novinar, rođen u Alžiru u porodici siromašnih zemljoradnika. Završio je studije filozofije na Univerzitetu u Alžiru, sve vreme paralelno radeći, kako bi preživeo. Rano dijagnostifikovana tuberkuloza sprečila ga je da se profesionalno bavi fudbalom, iako je bio član univerzitetske fudbalske ekipe. U mladosti počinje da se interesuje za književnost i pozorište, pa će jedno vreme predvoditi sopstvenu pozorišnu trupu. Bio je član Francuske komunističke partije (PCF), a 1940. osniva i uređuje časopis „Borba“ u Parizu, koji se uključuje u podršku francuskom otporu nacizmu. Kao esejista, publicista, dramaturg i prozaista, proslavio se svojim romanima "Stranac" (1942), "Kuga" (1947) i "Pad" (1956), zbirkom priča "Izgnanstvo i kraljevstvo" (1957), dramom "Kaligula" (1944), kao i esejima "Mit o Sizifu" (1948) i "Pobunjeni čovek" (1951). Godine 1957. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Poginuo je 1960. u saobraćajnoj nesreći, nadomak francuskog gradića Sans, kada je život izgubio i njegov veliki prijatelj i poznati francuski izdavač Mišel Galimar.

Agota Kristof

Agota Kristof rođena je 30. oktobra 1935. u Mađarskoj, a preminula je 27. jula 2011. u Švajcarskoj. Bila je švajcarska književnica mađarskog porekla, a pisala je na francuskom jeziku.

Detinjstvo je provela sa dvojicom braće, Atilom i Jeneom. Njen otac, Kristof Kalman, bio je seoski učitelj, koji je u mladosti pisao poeziju. Godine 1948. osuđen je na višegodišnju zatvorsku kaznu zbog seksualnog zlostavljanja dece.

Agota je tokom školskih dana, sa 14 godina, napisala svoje prve pesme. Gimnaziju je upisala u obližnjem gradu, a vrlo brzo nakon maturiranja, godine 1954, udala se za svog bivšeg profesora istorije. Dve godine nakon venčanja, sa mužem i malom ćerkom emigrirala je u Švajcarsku u Nojšatel. Tamo je najpre radila u fabrici satova, kasnije kao prodavačica, a potom kao stomatološka sestra. U početku je pisala na mađarskom jeziku, uglavnom za sebe. Njene pesme objavljivali su pariski Irodalmi Újság i Magyar Műhely. Nakon što je naučila francuski jezik, počela je da piše na njemu, najpre radio-drame i pozorišne komade, a potom i prozne radove. U međuvremenu se razvela od prvog supruga i ponovo udala. Iz drugog braka ima jednu ćerku i sina.

Godine 1986. objavila je svoj prvi roman, Velika sveska (Le Grand Cahier). Filmska adaptacija romana osvojila je Kristalni globus na 48. Međunarodnom filmskom festivalu u Karlovim Varima u julu 2013. Film je režirao Janoš Šas.

Blizanačka trilogija predstavlja njeno najpoznatije delo, koje kroz metaforu govori o ratnoj i posleratnoj Evropi. Tri romana obuhvaćena ovom knjigom ostavila su veliki trag u savremenoj evropskoj književnosti.

Pravi uspeh Agoti Kristof doneli su ovi francuski romani. Njena dela su prevedena na više od četrdeset jezika. Više njenih drama je izvedeno na sceni.

U sećanju na nju, Olbei Livija je u dnevnom listu Vas Népe pisala o njihovom susretu u Gradskoj biblioteci u Kešegu 1997. godine, gde je Agota Kristof izjavila: “Ne volim da izlazim na ulicu. Bojim se da me prepoznaju u mom gradu. Želela bih da niko ne zna šta radim. U stranim zemljama mi ne smeta, ali u poznatom okruženju me to uznemirava…”, i dodala: “Rekla je i da bi se vratila u Kešeg, da nije toliko teško pristupačan.”

Njeni ostaci su sahranjeni na groblju u Kešegu. U decembru 2011. godine, u njenom rodnom gradu osnovana je književna istraživačka radionica nazvana po njoj.

Dela:
1986: Velika sveska (Le grand cahier)
1988: Dokaz (La Preuve)
1991: Treća laž (Le troisième mensonge)
1995: Juče (Hier)
1998: L'Heure grise et autres pièces
2004: Nepismeni (L'analphabète)
2005: C'est égal
2005: Où es-tu Mathias?
2007: Le Monstre et autres pièces

Nagrade:
1988: italijansko priznanje „Alberto Moravia“
2001: švajcarska nagrada „Gottfried Keller“
2005: švajcarska nagrada „Friedrich Schiller“
2008: austrijska nagrada za evropsku književnost
2011: mađarska državna nagrada Kosut