Adolfove uši

Adolfove uši su putopis o mirovanju, u kojem se putnik, više nego onim što je usput susreo, bavi svojim prtljagom. U ovoj berlinskoj svaštari prvi put nesuzdržano izbija Pogačareva pripovedačka strana. Ako ju je dosad gušila autorova potreba da književnosti drži lekciju, ovde joj se odao nesputanije, ujedno ispisavši svoje dosad najintimnije stranice. Bez obzira što će se ovde sresti poznati autorovi avatari – pesnik Predmeta, osvedočeni globetrotter, pa i kolumnista iz Jugoton gori – čini mi se da je Pogačar prvi put napisao knjigu koja bi mogla biti uvod u njegov vlastiti opus (ili u neki drugi život). U njoj pokazuje da je putovanje u tuđe predele, koliko god oni sami bili puni istorije, savršena podloga za sećanje, tu najpošteniju od svih fikcija: prilika za obilazak bivših adresa, tumačenje sivih zona u porodičnoj povesti i razgovor sa svojim mrtvima – pa makar mu za vreme tog defilea u ušima svirao Bajaga.

Bojan Savić Ostojić

Jednom je Boris Buden rekao: Viđam Marka Pogačara u Berlinu, on prirodno ide uz taj grad. I zaista se to u knjizi potvrđuje. Nije ovo rukopis koji je pisao oduševljeni posjetilac Berlina, Pogačar je ovdje domaći. On opisuje grad kao izabrano mjesto, za koje ipak ne vezuje osjećaj doma, zato što je izmještenost i bezdomnost njegovo jedino prirodno stanje. Ovo je rukopis prije svega o sebi, o vlastitoj povezanosti s gradom, ali i o sadašnjosti i prošlosti Berlina, a to onda znači o smrti koja se upisuje u historiju grada koji je više od drugih srastao s imenima svojih mrtvih.

Semezdin Mehmedinović