Adolfove uši

„Adolfove uši: Berlinski dnevnik" Marka Pogačara predstavlja izuzetno književno svedočanstvo o godini provedenoj u Berlinu tokom pandemije COVID-19, ali i mnogo više od toga – to je intiman, fragmentaran i duboko refleksivan portret grada, memorije, prolaznosti i identiteta. Pogačar se ovde pojavljuje kao flâneur savremenog doba, šetač koji ne beleži samo spoljašnje prizore već prodire u slojeve ličnog i kolektivnog pamćenja, rastavljajući vreme na dnevničke celine koje su istovremeno hronološke i tematske, linearne i spiralne.

Struktura knjige prati sedamdeset pet dana – broj koji sam po sebi nosi simboličku težinu – ali svaki dan je samostalna celina, ponekad meditacija, ponekad anegdota, ponekad lirski esej. Pogačar maestralno balansira između konkretnog (ulice Berlina, groblja, kafići, metro) i apstraktnog (smrt, zaborav, ljubav, identitet, vreme). Berlin je ovde više od kulise: to je palimpsest istorije, grad-utvara u kojem se prošlost stalno vraća, grad koji je sâm sebi spomenik i ruševina. Autor ne idealizuje Berlin niti ga romantizuje; naprotiv, njegov pogled je trpak, ponekad melanholičan, često ironičan, ali uvek precizan.

Posebna snaga knjige leži u Pogačarovom jeziku. Rečenica je gusta, barokna, često dugačka do granice čitljivosti, ali nikada dekorativna radi sebe same – svaki opis nosi značenje, svaka metafora je funkcionalna. Njegov stil podseća na middle-european tradiciju intelektualnog dnevnika (Kafka, Canetti, Bernhard), ali sa specifičnim postjugoslovenskim senzibilitetom – osećanjem rasapa, nomadskog identiteta, večite privremene adrese. To je jezik koji istovremeno arhivira i brише, koji pokušava zaustaviti zaborav znajući da je taj pokušaj unapred osuđen na neuspeh.

Tematski, knjiga kruži oko nekoliko ključnih motiva. Smrt je sveprisutna – smrt dedova, prijatelja, pisaca, životinja, ali i smrt grada, jezika, ideologija. Pogačar piše o smrti sa poštovanjem i bez sentimentalnosti, kao o nečemu što stalno prisustvuje životu. Groblja su česta mesta u knjizi – ne kao morbidni dekor već kao specifične urbane zone, mesta gde se grad seća ali i zaboravlja. Sećanje i zaborav su druga velika tema: autor eksplicitno govori o svojoj borbi protiv zaborava, ali istovremeno priznaje da je zaborav neophodan, da je pamćenje selektivno i konstruisano.

Politička dimenzija teksta je diskretna ali stalno prisutna. Pogačar ne piše direktno o politici, ali njegov Berlin je grad pun istorijskih slojeva – nacizam, podela, Zid, ujedinjenje, gentrifikacija, migracije, pandemija. Kroz usputne reference, kroz prikaze suseda, beskućnika, imigranata, kroz opise ekonomskih nejednakosti, autor crta sliku društva u trajnoj tranziciji. Postoji tu i jedan melanholični leftism, politička pozicija koja ne veruje više u revoluciju ali ne može da se pomiri sa kapitalizmom.

Autobiografski sloj knjige je složen. Pogačar ne piše klasičnu autobiografiju, ali kroz fragmente – detinjstvo u Splitu, porodica, ljubavi, prijateljstva, prethodne adrese, Zagreb, Budimpešta, London – postepeno se sastavlja portret jednog pisca, čoveka u tridesetim godinama, nekoga ko je prešao mnogo kilometara ali nije siguran da je bilo gde stigao. To je i generacijski portret: generacija koja je odrasla u raspadu Jugoslavije, u ratovima devedesetih, koja je morala biti nomadska da bi preživela, koja nema „pravi" dom jer su svi domovi bili privremeni.

Fascinantan je i intertekstualni sloj knjige. Pogačar neprestano poziva druge pisce – Kafku, Benjamina, Bernharda, Celana, Ingeborg Bachmann, Borbélya, Ćosića, Krležu – ali ne na akademski način, već kao sugovornike, kao duhove koji naseljavaju isti prostor pisanja. Literatura nije ovde eskapizam već metod razumevanja sveta, forma sećanja, arhiva osećanja. Knjige su za Pogačara živi organizmi, sagovornici, svedoci, ponekad jedina veza sa prošlošću.

Prostori u knjizi imaju poseban status. Balkon je centralno mesto – mali privatan teatar sa kojeg autor posmatra svet. Metro je podzemna mreža koja povezuje delove grada ali i metafora za nesvesno. Kafići su mesta privremenog prisustva, anonimnih susreta. Groblja su specifični urbani parkovi, zone tišine i arhiviranja. Svaki od tih prostora Pogačar opisuje sa pažnjom etnografa i okom pesnika.

Pandemija, iako prisutna kao okvir, nije centralna tema. Virus je pre kontekst nego sadržaj, jedan sloj stvarnosti koji se dodaje na postojeće slojeve. Pandemija pojačava već prisutne tendencije – usamljenost, strah, osećanje kraja – ali ne uvodi ništa fundamentalno novo. U tom smislu, Pogačareva knjiga nije dokumentarni zapis izuzetnog vremena već meditacija o uobičajenom stanju egzistencije.

Temporalnost je još jedan ključni aspekt. Pogačarov dnevnik, iako prati sedamdeset pet dana, nije linearan; vreme se ovde savija, vraća, prekida. Prošlost upada u sadašnjost, sećanja prekidaju opise trenutka. Taj metod odgovara iskustvu emigracije i egzila – za onoga ko živi u stranom gradu, vreme nije kontinuirano; ono je uvek isprekidano, uvek podeljeno između ovde i tamo, sada i tada.

Humor i ironija su prisutni kao kontrabalans melanholiji. Pogačar nije samo tužan; on je često i duhovit, samokritičan, svestan apsurda svoje pozicije. Balkanac u Berlinu, intelektualac bez publike, pisac koji piše dnevnik u vreme kada dnevnici više nisu čitani – sve su to pozicije koje autor ne uzima tragično već sa izvesnom distancom, sa ironijom koja nije cinična već saosećajna.

„Adolfove uši" su, konačno, knjiga o pisanju. O nemogućnosti pisanja, o potrebi za pisanjem, o pisanju kao formi otpora zaboravu, ali i kao iluziji kontrole. Dnevnik je forma koja omogućava fragmentarnost, otvorenost, nedovršenost – i Pogačar to u potpunosti iskorišćava. Njegov tekst nije zatvoren, već proces, putovanje bez jasnog odredišta, arhiva koja se gradi svakodnevno znajući da će jednog dana biti napuštena.

Ova knjiga je vredna čitanja jer nudi autentično, intelektualno pošteno i stilski raskošno svedočanstvo o jednom vremenu i jednom životu, ali i jer nas podseća na moć literature da imenuje, da sačuva, da pruži otpor entropiji. U vremenu kada sve brzo prolazi, „Adolfove uši" su poziv na usporavanje, na čitanje, na pamćenje, na ozbiljnost. To je knjiga za čitaoce koji veruju da literatura nije zabava već nužnost, da je čitanje oblik egzistencije, da su reči poslednja linija odbrane od potpunog nestajanja.