Govor

U svetu savremene nemačke poezije, glas Kerstin Prajvus je jedinstvena pojava – sirova, visceralna, nepokolebljivo telesna. Njena zbirka „Govor", u izvrsnom prevodu Verice Tričković, donosi čitaocu iskustvo koje se teško može nazvati čitanjem u uobičajenom smislu. Ovo je pre svega suočavanje, fizičko nadgledanje granica između jezika i tela, između reči i daha, između izgovorenog i ćutanja. Otvarajući ovu knjigu, čitalac ne ulazi u prostor estetske kontemplacije nego u zonu rizika gde se jezik raspada i ponovo sastavlja pred našim očima, gde svaka reč nosi trag napora koji je bio potreban da se ona izvuče iz tišine.

Prajvus gradi poetiku koja polazi od osnovne materije jezičkog izraza: daha, zvuka, pukotine koja razdvaja misao od njenog izgovora. Njena pesma ne teče – ona se otima, proždire samu sebe, proždire čitaoca. Stihovi poput „jezik dah / reče čist dah / govoraše o disanju o čistom dahu" uspostavljaju osnovno pitanje ove knjige: šta je to što govorimo kad govorimo, i da li je govor uopšte moguć bez fizičkog bola koji donosi rađanje reči? Poetski jezik ovde nije prozirni medijum kroz koji se prenosi značenje, već otporna materija koja se mora savladati, prožvakati, progurati kroz grlo. Pesnikinja se bavi samim aktom artikulacije pre nego sadržajem poruke – zanima je kako se zvuk izdvaja iz tela, kako vazduh postaje govor, kako tišina pukne i ispusti reč.

Kroz trinaest numerisanih celina, „Govor" gradi arhitekturu koja podseća na anatomski atlas jednog nemogućeg tela – tela koje se istovremeno raspada i rađa, koje je istovremeno krpelj urivajući se u meso i lobanja koja se pukotinama rastvara. Prajvus se ne libi da koristi najradikalnije figure telesnosti: od menstrualne krvi preko porođajnih bolova do slike žene koja u sebi nosi „čudovišta" što „srču koštanu srž". Njena je metaforika zastrašujuća u svojoj doslovnosti – ovde nema lepe književne distance, nema utešne simbolike. Telo nije samo tema ili motiv, već epistemološko polazište: sve što znamo, znamo kroz telo; sve što govorimo, govorimo telesnim organima; svaka metafizička težnja prolazi kroz materiju krvi, kostiju i tkiva.

Posebno fascinantna je autorkinina upotreba prirodnih i mitoloških motiva. Krpelj, puž golać, mravi, krtica, zmije, kornjača – sva ova bića nisu lirske ukrašavanje nego egzistencijalni sagovornici, oblici u kojima se manifestuje nagon za govorom. Kada Prajvus piše o krtici koja je „slepa / kô mlečno staklo tolko slepa il᾿ kô snežni pokrivač slepa", ona ne personifikuje životinju – ona se, naprotiv, poživotinjuje, traži u njoj paradigmu svog odnosa prema svetlu, tami, zemlji. Životinjski svet u ovoj poeziji nije metafora ljudskog; pre bi se moglo reći da je ljudsko samo jedna od varijanti životinjskog, možda čak i manje autentična jer opterećena jezikom i kulturom.

Odnos prema očinskoj figuri, koji se razvija kroz celinu „šest", donosi dodatnu dimenziju nasilja i oslobađanja. „Otac Gospodine Oče / izazivam te" – ovaj stih otvara niz polemičkih figura u kojima se lirika sukobljava sa patrijarhalnim autoritetom jezika, sa „monstrancam" i „vaspitnim nadmetanjem". Pesnikinja se izjašnjava kao „divljak / utom poživotinjen", odbijajući kulturu kao instrument potčinjavanja. Njen jezik traži divljinu, anarhiju pred-kulturnog izraza. Otac ovde nije samo biografska figura; on je simbol sveg onog što jezik čini послушnim, normativnim, ukroćenim.

Mitološke figure – Kali, Jozefina, Ahil, kornjača iz Zenonovih paradoksa, Sofija – pojavljuju se kao polomljeni fragmenti tradicije koja više ne može da ponudi utočište. U celini „tri", pozivanje hindu boginje razaranja Kali postaje ritualni čin samo-razaranja: „Kali joj otvara oči. Kali je tu / Jozefina, životinjo / gurni tu tvoju papagajsku glavu u krpe". Ovo je poezija koja ne želi spasenje – ona želi sučeljavanje sa svim onim što u nama ostaje neizgovoreno jer je preteško, prestrašno, previše naše.

Istorijske i savremene reference – od potonule ruske podmornice Kursk preko Lejdi Di u minskom polju do zatvorenika iz Gvantanama – upozoravaju da ova poetska anatomija nije samo lični projekat. Prajvus u svom „govoru" registruje nasilje koje jezik nanosi stvarnosti, i nasilje koje stvarnost nanosi jeziku. Njena knjiga je hronika ovog dvostrukog krvavljenja. Pesnikinja odbija da pravi estetsku distancu prema bolu sveta – njen jezik hoće da bude jednako ranjen kao i stvarnost o kojoj govori.

Formalni eksperimenti sa zapisom – upotreba skraćenica („kô", „᾿"), fonički zapisi („ojhaha tralala"), tipografski lomovi – dodatno naglašavaju da je ovo tekst koji se opire kanonskim pravilima lepog pisanja. Prajvus piše iz „fontanele lobanje", iz mesta gde kost još nije srasla, gde je moždana ovojnica najranjivija. Njen jezik je neprekidno u procesu postajanja, nikada konačan, nikada siguran u svoje granice. Ova formalna subverzija nije igra radi igre – ona je nužna posledica osnovnog impulsa: kada jezik više ne može da imenuje svet, on mora da promeni sebe.

Verica Tričković, sama pesnikinja i poznavaoc nemačkog književnog prostora, sa izuzetnom senzibilnošću prenosi ovaj radikalni glas na srpski jezik. Njen prevod ne zaobilazi Prajvusinu surovost, ne ublažava je pesničkim kanonima naše tradicije – on je prati u njenom srljanju ka granicama izrecivog. To je podvig koji zahteva ne samo poznavanje jezika nego i spremnost da se u njega uroni sa svom fizičkom odlučnošću koju zahteva original. Njen prevod ne zvuči kao prevod; on zvuči kao originalni glas koji direktno progovara na srpskom.

Značaj „Govora" prevazilazi okvire jedne poetske zbirke. Ova knjiga predstavlja intervenciju u sam koncept poezije, u pitanje šta poezija može i sme da bude u XXI veku. U vremenu kada se poezija često povlači u privatnost, u elegantne minijature ili akademske eksperimente, Prajvus insistira na njenoj brutalnoj, šamanskoj moći. Njena poezija nije izraz već performans, nije predstavljanje već stvaranje stvarnosti. Ona pripada tradiciji koja seže od Antonena Artoa i Paula Celana preko Ingeborg Bachmann do savremenih radikalnih glasova – tradiciji koja razume poeziju kao egzistencijalni rizik, kao stavljanje na kocku ne samo estetskih nego i psihičkih i fizičkih integriteta.

„Govor" Kerstin Prajvus nije knjiga za uživanje u lepoti stila. Ovo je knjiga o rađanju jezika u bolu, o govoru kao nužnosti koja se otima našoj kontroli. Ovo je poezija koja traži od čitaoca da bude prisutan celim telom – da diše njene stihove, da oseća njihove pukotine na sopstvenoj koži. U vremenu kada poezija često postaje akademska vežba ili terapeutska površnost, Prajvus nas podseća na njenu prvobitnu, šamansku moć: da imenuje ono što nas uništava i time nam, možda, podari milimetar vazduha za preživljavanje.