Izabrane pesme Aleksandra Bloka

Aleksandar Blok, velikan ruskog simbolizma i jedan od najznačajnijih pesnika dvadesetog veka, otvara pred čitaocem čitavu jednu duhovnu kartografiju: od mistične lirike mladosti do proročke vizije revolucije. Ovo izdanje "Izabranih pesama" u prevodu Miodraga Sibinovića predstavlja izuzetno pažljivo komponovan izbor koji čitaocu omogućava da prati Blokov celokupni stvaralački i duhovni put od kraja devetnaestog veka do njegovih poslednjih, revolucionarnih dana. Reč je o pesničkom opusu koji je obeležio ne samo rusku književnost, već i čitavo evropsko pesništvo modernističke ere – poeziji koja je istovremeno intimna i istorijska, lirska i vizionarska, nežna i apokaliptična.

Blokova rana poezija obiluje mističnom atmosferom koja izaziva poređenja sa velikim romantikarima, ali i sa simbolističkim savremencima. Pesnik gradi sopstvenu mitologiju, obraćajući se Večnoj Ženstvenosti, Lepoj Dami, koja je za njega istovremeno metafizička i duboko lična slika. Ova figura – inspirisana filosofijom Vladimira Solovjova o Sofiji, Božanskoj Mudrosti – prožima njegove rane stihove kao prisustvo koje nije od ovog sveta. Lepa Dama je istovremeno muza, ljubavnica, svetica i nedostižna vizija – ona je ono što pesnika izdvaja iz trivijalnosti svakodnevice i upućuje ka višim sferama postojanja.

Ciklus posvećen Nepoznatoj, Neznanci, donosi slike gradskog života, dekadencije i maglovitih priviđenja. Ove pesme kombinuju simbolističku nejasnost sa oštrim senzibilitetom za konkretnu stvarnost – prostor između sna i jave, u kome se svakodnevica pretvara u mistični obred. Blok koristi gradski pejzaž kao platformu za prikazivanje dubljih strujanja duha, gde kafanske scene i gradski sumrak postaju scena za viđenja i priviđenja. Njegova "Neznanka" – možda najpoznatija od svih Blokovih pesama – je remek-delo simbolističke imaginacije: devojka koja dolazi u prljavi prigradski restoran postaje vizija iz drugog sveta, priviđenje koje donosi prisustvo nečeg nedokučivog i svetog.

U drugom periodu svog stvaralaštva, Blok se sve više okreće tradicionalnim i mitološkim motivima ruske kulture. Ciklus "Na polju Kulikovom" spada u najznačajnije Blokove ostvaraje – pesnik tu prikazuje Rusiju kao večitog tragača, ženu i sudbonosnu silu koja prolazi kroz neprestane borbe i patnje. Kulikovo polje postaje za Bloka simbol večite borbe Rusije, ali i njen večiti krst. Pesnik sebe vidi kao ratnika koji jaše kroz vekove, koji se uvek iznova vraća na isto bojno polje, koji nosi u sebi pamćenje svih prošlih bitaka. Ovde Blok pokazuje svoju sposobnost da istoriju učini ličnom, da kolektivnu sudbinu naroda pretvori u intimnu, skoro erotsku vezu pesnika sa zemljom.

Posebno su značajne pesme o Rusiji – tu se Blok obraća svojoj zemlji sa mešavinom bola, ljubavi, straha i posvećenosti. Rusija je siromašna, ali istovremeno nepokorna, slobodna i opasna. Blok je vidi kao stepu, kao put bez kraja, kao večitu borbu. Ove pesme imaju proročansku snagu – napisane pre revolucije, one naslućuju veliki lomljenje i preobražaj koji dolazi. Rusija za Bloka nije samo zemlja, već sudbina, misterija, večno pitanje koje nema konačan odgovor.

Period od 1909. do 1916. godine donosi dramatične pesme o umetnosti, smrti, strasti i razočaranju. Blok govori o smrti koja se šeta gradom, o mrtvima koji se pretvaraju da su živi, o fantomskim prisustvima koja hode ulicama Petrograda. Ove pesme odišu nelagodom i jezom, ali i oštrim, gorkim humorom. Pesnik ovde nije više mistik svetog vizionarstva, već traumatizovana svest koja gleda kako se raspada stari svet. Blok u ovim pesmama razvija i svoju poetičku refleksiju – pesme o pesništvu postaju pesme o nemogućnosti pesništva, o iscrpljenosti forme, o sumnji u moć reči.

Vrhunac ovog izbora je poema "Dvanaestorica" (1918), jedno od najkontroverznijih i najsnažnijih ostvarenja Blokove, ali i celokupne ruske književnosti. Napisana neposredno posle Oktobarske revolucije, ova poema prikazuje grupu od dvanaest crvenih gvardista koji koračaju kroz zasneženi, haotični Petrograd. Blok koristi narodski jezik, grubi žargon, leksiku ulice, muzički ritam marseva i pesama. Dvanaestorica su istovremeno razoritelji starog sveta i apostoli novog, oni ubijaju i pevaju, klevetaju i mole se. Na kraju poeme, ispred odreda – u snežnoj vijavici – hoda Isus Hrist sa vencem od belih ruža. Ova slika je šokirala i revolucionare i kontrarevolucionare, ali upravo u tome leži genij poeme – u njenoj sposobnosti da pokaže revoluciju kao apokaliptičku, duhovnu, tragičnu i misterioznu pojavu.

"Dvanaestorica" je poema koja se ne može jednoznačno tumačiti – ona je istovremeno revolucionarna i religiozna, afirmativna i tragična, brutalna i lirizovana. Marš dvanaestorice je marš u nepoznato, u budućnost koja se ne može predvideti, u prostor gde se stari kodovi ponašanja i morala raspadaju, ali novi još nisu ustanovljeni. To je poezija koja hvata istoriju u trenutku njenog lomljenja, u trenutku kada se svet pretvara u materiju koja još nema oblik.

Stih Bloka je muzikalan, ponekad hipnotičan, bogat ponavljanjima, asonancama, ritmičkim varijacijama. Prevod Miodraga Sibinovića uspeva da zadrži veliki deo te muzikalnosti, prilagođavajući je srpskom jeziku na način da ritmovi dišu prirodno, a simboli ostaju čitljivi. Sibinović ne forsira prevod ka modernističkoj artificijelnosti, niti ga svodi na jednostavnu transmisiju značenja – on pokušava da prenese i zvuk, i atmosferu, i slojevitost Blokovog pesničkog sveta.

"Izabrane pesme" predstavljaju uvid u jednu od najdubljih pesničkih svesti epohe. Blok je pesnik koji je osetio kraj jednog sveta i početak drugog, koji je umeo da slika vizionarsku lepotu i grozničave sumrake gradske dekadencije, koji je govorio o Rusiji kao o večnoj zagonetki, koji je revoluciju video kao mističku dramu. Njegova poezija je istovremeno lična i kolektivna, metafizička i istorijska, nežna i brutalna. Čitati Bloka znači suočiti se sa pitanjima o smislu istorije, o prirodi lepote, o sudbini individue u vremenu sloma i transformacije.

Za svakog ljubitelja poezije, ruske kulture ili jednostavno velikih tekstova dvadesetog veka, ovo izdanje je obavezno štivo. Kroz Blokove stihove govori jedna epoha – sa svim svojim nadama, strahovima, groznicama i snovima. To je poezija koja zahteva od čitaoca angažovanost, spremnost da se suoči sa nejasnoćama i paradoksima, da prihvati misteriju umesto objašnjenja. Blokov svet je svet u kome se granice brišu – između sna i jave, između ličnog i istorijskog, između svetog i profanog.