Izabrane pesme Mahmuda Derviša

Mahmud Derviš, najznačajniji palestinski pesnik savremenog doba i jedan od najuticajnijih glasova svetske poezije druge polovine dvadesetog veka, kroz ovu zbirku izabranih pesama otkriva dubinu i širinu svog stvaralačkog puta od ranih šezdesetih godina do poslednjih stihova napisanih pred smrt 2008. godine. Rođen u Galileji 1942, Derviš je doživeo rušilačko iskustvo progonstva već kao šestogodišnji dečak kada mu je porodica morala da beži pred izraelskom vojskom tokom rata 1948. godine, da bi se kasnije vratila kao ilegalni izbeglice i pronašla na mestu svog doma tek podignute višespratnice za nove naseljenike. Ta noć izgnanstva, taj prekinuti kontinuitet detinjstva, ostaće centralno mesto u njegovoj poeziji – neizlečiva rana koja pulzira kroz svaki stih, kroz svaku metaforu, kroz svaku sliku koju je stvorio tokom svog dugog i plodnog stvaralačkog života.

Rana poezija Mahmuda Derviša je poezija otpora – gnevna, romantična, prožeta revolucionarnim élanom mladog čoveka koji veruje da reč može promeniti svet. Pesme poput „Lične karte" i „Majci" postale su nezvanične himne palestinskog naroda, pevane širom arapskog sveta, recitovane na skupovima, učene napamet u školama, šaputane u zatvorima. „Piši! Ja sam Arapin" – ovaj prkosni stih, nastao u trenutku birokratskog poniženja kod izraelskih vlasti koje su ga redovno pozivale na saslušanja, postao je bojni poklik generacija. Derviš ovde govori jednostavno, ali sa snagom koja proizlazi iz istinitosti iskustva: to je glas čoveka koji broji svoju decu, svoju zemlju, svoj identitet nasuprot sistemu koji pokušava da mu ga oduzme.

Međutim, ono što ovu zbirku čini izuzetnom jeste što nam omogućava da pratimo duhovnu i estetsku evoluciju pesnika koja je retko viđena u savremenoj poeziji. Od ranog „pesnika otpora", čija je uloga bila jasno definisana i društveno očekivana, prelazimo ka zrelom pesniku koji složenost svog iskustva pretvara u univerzalne poetske slike koje prevazilaze granice jednog nacionalnog pitanja. Ljubavne pesme, naizgled intimne i lične, stalno nose pečat političkog i nacionalnog – jer kako može palestinski pesnik da voli ženu a da u njoj ne vidi zemlju? Tajanstvena Rita, mlada Jevrejka koju je pesnik voleo u mladosti, postaje simbol nemogućnosti, raskošnog cvetanja ljubavi usred mržnje, ali i nade da se može premostiti nepremostivo. „Rita i puška" – sama ta kontrast-metafora mnogo govori: između drage i pesnikovih očiju stoji oružje, između dva tela stoji granica, između dva srca stoji istorija.

Derviš maestralno koristi intertekstualnost, spajajući kuransku tradiciju, Stari zavet i klasičnu arapsku poeziju sa sopstvenim intimnim simbolima koji se ponavljaju i razvijaju kroz decenije. Kada piše o Andaluziji, mi čitamo o Palestini; kada evocira biblijske priče poput Josifa i njegove braće koji su ga izdali, mi vidimo Palestince izdane od arapskog sveta; kada spominje progon iz raja, Adamovo i Evino izgnanstvo, mi znamo o kojoj katastrofi govori – o nakbi, o „velikoj katastrofi" palestinskog naroda. Ova višeslojna simbolika čini njegovu poeziju istovremeno lokalnom i univerzalnom, političkom i metafizičkom, ličnom i kolektivnom.

Jedna od najsnažnijih pesama u ovoj zbirci je „Prolaznici među prolaznim rečima" – pesma koja je izazvala ogromnu buru u Izraelu i čak je dostigla raspravu u Knesetu. Ova pesma je kulminacija pesnikovog besa i očaja, poziv okupatorima da odu: „Vi što među prolaznim rečima prolazite / kupite svoja imena i odlazite." Ipak, Derviš nije pesnik jednostrane mržnje ili propagande. U „Vojniku koji sanja bele ljiljane" on humanizuje izraelskog vojnika, pokazuje kako je i on žrtva rata koji je postao mašina koja izbacuje vatru i kamenje. Ova sposobnost da vidi ljudsko u neprijatelju, da razlikuje sistem od pojedinca, čini Derviševu poeziju dubokom i relevantnom daleko izvan granica palestinsko-izraelskog sukoba.

Odlaskom u Pariz 1982. godine, posle traumatičnog iskustva opsade Bejruta i masakra u Sabri i Šatili, Derviš stiče fizičku i psihološku distancu koja mu omogućava da svoju bol upiše u širi kontekst ljudske patnje i egzistencijalne filozofije. Pesme iz ovog perioda su prozračnije, filozofske, pune jasnoće preživelog nakon velike oluje. Paris mu pruža ne samo fizičku bezbednost već i intelektualni prostor za dijalog sa evropskom tradicijom – od francuskih simbolista do španskih modernista, od Lorke do Bretona.

Autobiografske pesme iz kasnijeg perioda, posebno one nastale posle prve operacije na srcu 1984. godine, nose ton suočavanja sa smrtnošću koji dodaje novu dimenziju njegovom radu. „Mural", možda njegovo najvažnije delo, napisano posle druge operacije srca kada je doživeo kliničku smrt, označava trenutak kada je Derviš stvarno pogledao u lice smrti i vratio se sa porukama sa te granice. Od tada, njegova poezija poprima kvalitet svetlosti pred sumrak – intenzivna, bistra, svesna prolaznosti, ali upravo zato sposobna da ceni svaki tren, svaki dah, svaku sitnu lepotu. „Ostatak života" je meditacija o tome šta bi čovek radio da mu kažu da će umreti iste večeri, i Dervišev odgovor je zadivljujuće jednostavan: „Gledam na ručni sat / Ispijam čašu soka / I grizem jabuku."

Kasne pesme, poput onih iz poslednje zbirke „Kao cvet badema ili još dalje", slave trenutak, male stvari, lepotu sadašnjosti oslobođenu tereta prošlosti i brige za budućnost. Derviš je naučio, kako sam piše, da živi „život... do poslednje kapi", da svaki trenutak učini potpunim i da ga ne žrtvuje za neki budući idealan trenutak koji možda nikada neće doći.

Simbolika kamena, masline i hleba stalno se vraća kroz njegovu poeziju kao materijalni temelji palestinskog identiteta. Kamen je istovremeno oružje siromašnih i građevinski materijal kuće i porodične istorije. Maslina je drvo koje živi vekovima, koje povezuje generacije, koje daje ulje – svetlost, hranu, lekovitost. Hleb je osnovna hrana, simbol deljenja i zajedništva. Kroz ove proste, konkretne stvari, Derviš gradi složenu semiotiku opstanka i otpora.

Ova knjiga je vredna čitanja ne samo zbog političkog značaja Derviševe poezije – mada je i on ogroman – već pre svega zbog njene umetničke vrednosti koja prevazilazi svaki konkretni istorijski trenutak. Derviš nas uči da je poezija otpora istovremeno i poezija ljubavi, da patriotizam ne isključuje humanizam već ga, zapravo, zahteva. Njegova poezija pokazuje kako se iz najličnijeg iskustva rađa univerzalno, kako se iz najpreciznijeg konteksta izvlači bezvremensko, kako pojedinačna bol može postati metafora za sve ljudske patnje. To je razlog što su njegove pesme pevane širom sveta, prevedene na više od četrdeset jezika, recitovane na protestima ali i u intimnim trenucima.

Mahmud Derviš je pesnik koji je uspeo da od svog progonstva napravi most – između Palestinaca i ostatka sveta, između prošlosti i budućnosti, između očaja i nade, između političkog i poetskog. „Na ovoj zemlji ima zbog čega vredi živeti", piše on, i zatim nabrajа: „aprilska ljutnja, miris hleba, novine, avgustovski plodovi..." – čitav katalog malih radosti koje čine život vrednim življenja. Njegova poezija je istovremeno svedočanstvo o jednom narodu i jednom vremenu, ali i bezvremenski govor o ljudskoj sudbini, o izgnanstvu kao univerzalnom ljudskom iskustvu, o potrazi za domom koji je istovremeno mesto i stanje duše.