Čuvar i druge pesme

Knjiga „Čuvar i druge pesme" Biljane Jovanović predstavlja jednu od najznačajnijih i najnekonvencionalnijih pojava u srpskoj poeziji sedamdesetih godina prošlog veka. Kroz četiri nejednaka ciklusa, ojačana kasnijim pesmama iz periodike i neobjavljenim rukopisom „Skiti", ova poezija gradi kompleksnu mapu subjektiviteta koji odbija transparentnost, linearnost i predvidljivost. Već u naslovu prisutna je programska nesigurnost: čuvar ostaje enigma – da li je to stražar koji nadzire ili ugroženi koji se brani, figura moći ili otpora? Ta dvosmislenost ključna je za razumevanje autorkinog poetičkog projekta u kojem se neprekidno promišlja pitanje ko govori u poeziji, kako se konstituiše lirski subjekt i šta znači progovoriti iz tela, iz istorije, iz ženskog iskustva koje dominantni diskursi ne prepoznaju.

Otvaranje zbirke u ciklusu „Čuvar 1" uvodi čitaoca u telesno-vizuelnu poetiku. Pesme poput „Moj lik" već na početku problematizuju identitet kao nefiksiran i promenljiv. Lice, stopalo, trbuh, slepoočnice, pupak – delovi tela nisu samo anatomski podaci već mesta na kojima se upisuje istorija i društvena moć. Ta fragmentacija tela nije raspad već princip viđenja: pesnikinja posmatra sebe poput kolažistkinje, rastavlja sopstveni lik i prati kako se on razvlači kroz prostor, vreme i odnose. Telesnost ovde nije pasivna – ona je teritorija tihe borbe. U pesmama kao što su „Trepljari" ili „Poznanik" tela se dodiruju, prolaze jedno kroz drugo, razmenjuju dodire u kojima se ukršta intimno i nepoznato. Nema idealističke ljubavne lirike; umesto nje prisutna je čulnost koja nije romantizovana već sirova, ponekad zastrašujuća, uvek nesigurna.

Drugi ciklus, „Avgust", najhermetičniji je deo knjige. U njemu pesnikinja uspostavlja enigmatičan dijalog s figurom Avgusta – pretpostavljamo rimskog cara, ali on se odmah preobražava, stapanja s Agamemnonom, postaje neistorijska figura koja nosi tragove mitologije ali ju ne ilustruje. Avgust je određen telesno, čulno, intuitivno, lišen autoriteta istorijskog narativa. Kroz čitav ciklus teče biljna simbolika – šeboj, bosiok, trava, grančice – koja neprekidno podvlači nadmoć prirode i organskog nad civilizacijskim narativom. Ključna subverzija dogodila se ovde: istorija i mitologija, obično patrijarhalno kontrolisane, podvrgnute su jezičko-telesnoj igri koja im oduzima svečanost i izvesnost. Biljana Jovanović ne piše lirski dnevnik niti mitološki prepev; ona pravi kolaž od istorijskih fragmenata u kojem se diskurzivna hijerarhija raspada.

Treći ciklus, „U međuvremenu. Ernstovo drvo na vratima", referentno je najjasniji deo knjige: autorka piše moderne ekfraze, pesničke odgovore na dela nadrealističkog slikara Maksa Ernsta. To nisu deskriptivni opisi već transpozicije vizuelne energije u jezičku materiju. Kao što Ernst primenjuje frotaž, gratažu i dekalkomaniju, tako Biljana Jovanović koristi jezičku montažu, asocijativne skokove, enigmatske strukture koje ne pripovedaju o slici već nastoje da dočaraju njeno dejstvo. Ove pesme rade s figurama, svetlom, bojom, pokretom, ali uvek uz metapoetsku svest: pesnikinja ne prestaje da komentariše, da uključuje figuru samog Ernsta, da posle njegove smrti napravi „inventar za muzej". Ova svest o fabrikaciji umetničkog iskustva, o posredovanosti svakog pogleda, ključna je za čitavu zbirku.

Četvrti ciklus, „Čuvar 2", vraća se konkretnom, istorijskom momentu, gradu, društvenoj strukturi koja nadzire i preti. „Dnevni saobraćaj (dvadeset i šesti april 1955)" otvara se grotesknom scenom javnog tapšanja, gomile koja posmatra neimenovani događaj. Jezik ovde deluje alegorijski, no alegorija nije providna. U pesmi „Čuvar" opisana je rutinalna ceremonija postavljanja kamenih ploča u gradu: telo je postalo infrastruktura grada, pojedinac ugrađen u sistem tako da više nije moguće razlučiti ga od strukture moći. To je sablasna slika totalitarnog nadzora, ali i mitskog žrtvovanja koje se ponavlja. Poslednja pesma ciklusa, „Novi poredak", zatvara zbirku slikom učionice u kojoj „neko za govornicom" diktira pravila. Pretnja ostaje neimenovana, ali njena prisutnost je nepobitan smisao čitavog ciklusa.

Kasniji ciklus izabranih pesama iz periodike i rukopisa proširuje čitalačko iskustvo. Pesme iz sedamdesetih imaju lirskiji ton, ali već tu je vidljiva autorska svest o fragmentarnosti i nestabilnosti iskaza. U „Malim pričama" ili meditativnoj „O hladnoj travi" Biljana Jovanović razvija proznu poetiku koja se graniči s filozofskim fragmentom. Rukopis „Skiti", smešten na kraju knjige, otvara posebnu tematiku: Skitija kao prostor vanvremenski, neevropski, u kojem kraljica ima nadljudsku moć. Kroz mitske figure, autorka ne rekonstruiše mit već ga koristi da bi pokazala kako svaki narativ podleže fabulaciji i manipulaciji.

Kroz čitavu knjigu provlači se duboka svest o jeziku kao instrumentu, a ne kao neutralnoj providnosti. Biljana Jovanović savija jezik prema svom doživljaju, narušava njegove logičke prelaze, favorizuje telesno, biljno, čulno. U tome je njena poezija bliska nekim feminističkim poetikama Zapada, mada bez eksplicitnog programskog poziva. Ona razobličava jezik kao sistem moći, kao patrijarhalni obrazac, kao okruženje u kojem se ženski subjekt ne može lako konstituisati. Zato njene pesme ne „pričaju priču" onako kako bi tradicija očekivala; one grade lavirint asocijacija, montiraju fragmente, postavljaju glasove naspram glasova. Njen izraz je ujedno nadrealistički i konceptualan, vizuelno markiran i prozno organizovan.

Ova poezija neodvojiva je od tragične biografije autorke, od gubitka majke, od trauma koje su obeležile njen život. Ali to ne znači da treba čitati ovu poeziju kao lirski dnevnik bola. Biljana Jovanović bira strategiju koja bol ukalupljuje u složenu formalnu strukturu, koja ličnu traumu upisuje u mitološku i istorijsku matricu, koja telo pretvara u tekstualnu površinu. Ovaj pristup čini njenu poeziju manje pristupačnom ali mnogo trajnijom. Njeno delo dosledno propituje granice izraza, osobito položaj žene u jeziku, u kulturi, u istoriji.

Ova knjiga je i istorijski dokument i živ estetski iskaz. Omogućava nam da danas prepoznamo koliko je Biljana Jovanović bila ispred svog vremena, koliko je njeno razumevanje književnosti bilo složeno i nekonvencionalno. Čitalac neće naći utehu lirske harmonije niti sigurnost narativne progresije; naći će poeziju koja se bori za svoje pravo da postoji onakva kakva jeste – fragmentarna, slojevita, telesna, osetljiva na istoriju ali i otporna prema njenim tiranjama, svesna sopstvene konstruisanosti ali i strastveno uronjena u trenutak iskaza. „Čuvar i druge pesme" ostaje jedna od najznačajnijih knjiga srpske poezije sedamdesetih.