Plavi plodovi dudovi

Željana Vukanac u svojoj trećoj zbirci poezije "Plavi plodovi dudovi" stvara jedinstveni poetski svet u kojem se pitanje identiteta istražuje kroz transformativno prožimanje čoveka i prirode. Ova zbirka predstavlja sofisticirano poetsko istraživanje sopstva koje se ne nameće direktnim lirskim ispovedanjem, već se otkriva kroz suptilne prelaze između telesnog i duhovnog, između ljudskog i prirodnog, između različitih geografskih i kulturnih prostora.

Naslov zbirke sam po sebi deluje kao razbrajalica – "plavi plodovi dudovi" – sintagma koja nas odmah vraća u vreme kada se vrednosti moraju tražiti poput retkih dudova među masovno gajenim voćkama. Dud, to staro mediteransko drvo koje danas retko ko gaji, postaje simbol autentičnosti, posebnosti, onoga što se ne može standardizovati. Ali taj naslov krije dublju enigmu – plavi plodovi dudova zapravo ne postoje u prirodi, te sintagma ukazuje na poeziju kao prostor imaginacije gde se stvara ono što u stvarnosti ne postoji, gde jezik sam postaje stvaralačka sila.

Najsnažniji segment ove poezije leži u načinu na koji Vukanac uspostavlja sumatraističku povezanost svega živog, vraćajući se starim animističkim intuicijama o svetu kao organskoj celini. U pesmi "Mapiranje" stabla postaju "veliki kitovi zemlje" kod kojih se "čuje kliktanje tla" kada pokisnu. Ova poezija ne nameće čoveka kao centar sveta, već ga vraća u organsku celinu postojanja. Priroda kod Vukanac nije dekor već suštinski prostorni i simbolički sistem kroz koji se artikulišu najdublji egzistencijalni i identitetski problemi. Lirski subjekat pozajmljuje atribute prirode i prirodi vraća čovečnost – zelenilo hlorofila, plavo koje se "spustilo levkom u bruj latica", "crveno srce moje zeleno" koje pluta nizvodno.

Pitanje identiteta u zbirci neraskidivo je vezano za iskustvo raskorenjivanja, migracije i između-prostora. Ovi moderni subjekti su "ljudi u prenoćištima" koji "prave svoj oltar-sidrište / u svakom gradu ostave deo sebe". Oni nose "kuću u sebi" koja "niče / gde god nas posade". Vukanac ovde duboko poetski artikuliše iskustvo postjugoslovenskih identiteta bez patetike ili direktne političke poruke – njena je poetika sugestije, tragova, "lekcija ispod kože". Identitet se ne doživljava kao fiksna datost već kao stalno pregovaranje između različitih mesta, jezika, vremena.

Ratna prošlost i traume ne čine eksplicitnu temu već potku, dubinski sloj koji daje težinu ovoj poeziji. Tek ponegde izbijaju stihovi poput "pod kapcima ratni izveštaji" ili snažan stih: "u sebi sikćem presečenog jezika / dvaju naroda do grla iz istog korena". Ova poetika nedorečenosti i sugestije mnogo je snažnija od direktnog svedočenja – bol i trauma ne govore glasno, one su upisane u sama tkiva jezika, u ritam stiha, u izbor slika.

Vukanac s posebnom pažnjom gradi odnos duhovnog i telesnog. Telo nije prozirna ljuska duše već uporni činilac koji nas svakodnevno prisiljava da prihvatimo činjenicu postojanja. Otkucaji srca doživljavaju se kao tuđi, "nepravilni ritmovi afričkog žbunja" koji "galopiraju savanom dalje od sveta". Telo ovde nije poslušni instrument svesti već samostalni akter sa sopstvenim ritmovima i logikama, sa sopstvenom memorijom koja često stoji u sukobu sa željama i namerama subjekta.

More i leto zauzimaju privilegovan prostor u ovoj poetici – to su autentične "pesničke postojbine" gde se senzibilitet lirskog subjekta otvara i ostvaruje. Kontrast između Žegara i Kelna, između jaja koja "imaju ukus zemlje" i onih koja se vešaju na drvo kao kič, snažno artikuliše sukob dva životna iskustva. Sredozemlje nije samo geografski prostor već stanje duha, način življenja u kojem su stvari još uvek povezane sa svojim izvorima.

Jedan od najdirljivijih motiva u zbirci je onaj porodičnih odnosa i generacijske transmisije. U pesmi "Deo" majka deli sebe ćerki "kao saćem prosut po daljinama", a u "Polu" lirski subjekat prepoznaje sebe u gestovima predaka. Ova vertikala identiteta dopunjuje horizontalu migracije i raseljenja. Pesnikinja pokazuje kako nosimo u sebi geste umrlih, kako ponavljamo obrasce kojih nismo ni svesni.

Formalno, zbirka je kompoziciono promišljena i zaokružena. Otvara se pesmama "0" i "1" – brojkama, bez reči, poput odbrajanja pred uron u more, da bi se završila pesmama "Nežnost 1" i "Nežnost 0", ljubavnim stihovima koji nas vraćaju unazad, ka vratima kroz koje izlazimo "nakon što smo oplavili prste dudovima". Ovaj kružni tok odslikava tematiku nestabilnih identiteta, fluidnosti sopstva, odmaka od fiksiranih značenja.

Jezički, Vukanac je postigla izuzetan kvalitet – otresla se pesničkih floskula, pronašla svež i jedinstven izraz kroz oneobičene metafore, sinestezije i lirske paralelizme. Stihovi poput "zlatni omoti šuškaju na vetru" ili "gusto sunce peče / sećanja na oko" pokazuju pesničku zrelost i originalnost izraza. Njen jezik izbegava grandilokventnost i patetiku, teži preciznosti i ekonomičnosti izraza.

Jedan od ključnih poetičkih postupaka u zbirci je princip montaže i sakupljanja fragmenata. Pesme često imaju strukturu kataloga, nabrajanja, kolekcije – kao u pesmi "Lista stvari" gde se nizom nabrajaju predmeti, sećanja, osetilne impresije koje grade identitet. Ovaj postupak odražava savremeno iskustvo koje više nije organizovano oko jedinstvene priče već se sastoji od mnoštva fragmenata koji lebde u svesti bez čvrste hijerarhije.

Pitanje jezika i višejezičnosti takođe je važno u ovoj zbirci. Lirski subjekat živi između više jezika, svestan da svaki jezik nosi sopstvenu viziju sveta. Stihovi o sakrivanju "ije" u dugim akcentima pokazuju kako se identitet kodira u najsitnijim nijansama izgovora, kako nas jezik izdaje ili štiti. Poezija postaje pokušaj da se stvori vlastiti jezik, hibridni idiom koji ne pripada sasvim ni jednom postojećem jeziku već crpi iz svih njih.

"Plavi plodovi dudovi" je zbirka poezije koja zahteva pažljivog, polaganog čitaoca spremnog da se prepusti njenoj specifičnoj atmosferi i ritmu. Ovo je poezija disanja, plutanja, prepuštanja – ne borbena niti glasna, već duboko ćutljiva i kontemplativna. Vukanac ne piše da bi dokazala stav ili propagirala ideju; ona piše da bi istražila nijanse iskustva, da bi dala glas onim aspektima života koji obično ostaju nemi.

Željana Vukanac pripada onim retkim piscima koji imaju svoj prepoznatljiv glas i sposobnost da duboke egzistencijalne teme artikulišu kroz prečišćen i originalan poetski jezik. Ova zbirka potvrđuje da je autorka dostigla punu poetsku zrelost i zauzela svoje značajno mesto u savremenoj srpskoj poeziji. "Plavi plodovi dudovi" nude poeziju koja ne zastareva, koja gradi sopstveni svet sa strpljenjem i pažnjom koja je danas gotovo subverzivna.