Ponoćni praznici

Marko Pogačar, jedan od najistaknutijih glasova savremene poezije, donosi nam „Ponoćne praznike“, zbirku objavljenu u izdanju Kontrast izdavaštva 2025. godine. Podeljena u dva ciklusa – „Ponoćni glagoli“ (2023) i „Knjiga praznika“ (2021) – ova knjiga predstavlja duboko introspektivno putovanje kroz teme egzistencijalne čežnje, propadanja, sećanja i inherentne moći jezika. Pogačareva poezija je istovremeno prozor u unutrašnji svet i kritički osvrt na spoljašnju stvarnost. Kroz Pogačarev specifičan, gust i metaforičan izraz, čitalac se suočava sa „divljom glađu“ – nezasitom potrebom koja oblikuje ljudsko iskustvo. To je glad za spoznajom, za ljubavlju, za prevazilaženjem krhkosti postojanja, koju pesnik sumira rečenicom: „glad je najteža želja, traži sve što ne može imati.“ Ova centralna tema provlači se kroz urbanu melanhoniju i sirovu prirodu, stvarajući atmosferu koja je istovremeno mračna i prosvetljujuća. Pesme poput „Sonatine o divljoj gladi“ i „O želji“ jasno artikulišu ovu neprekidnu potragu za smislom. Pogačar se igra rečima i slikama, često koristeći neobične spojeve i antropomorfizme. Životinje, predmeti i prirodni fenomeni dobijaju dublja značenja. Srce postaje „šišmiš mokar od straha“ u „Grayevoj anatomiji“, zarobljen u „tamnom grotlu“ grudi, dok se poezija u „Stonogi“ transformiše iz "stonoge koju šišaju kao pudlicu" da bi na kraju „pesma postala mačkom, a mačka ostaje ono što jest.“ Ove transformacije naglašavaju neukrotivu prirodu umetnosti i njen povratak svojoj esencijalnoj formi. Trenuci običnosti, poput „obične, čudesne proljetne noći“ iz pesme „Prskalice“, dobijaju težinu i značaj, pozivajući na otpor protiv konvencija. Zbirka je prožeta intertekstualnim slojevima, od mitoloških figura poput Persefone i Orfeja, preko filozofskih referenci na Lajbnica i Okamovu oštricu, do književnih odjeka E. A. Poa i Rilkea. Ove reference nisu tek intelektualni ukrasi, već organski deo Pogačarevog poetskog univerzuma, produbljujući narative i obogaćujući čitalačko iskustvo, pozivajući na dijalog sa kulturnim nasleđem. Drugi ciklus, „Knjiga praznika“, preispituje sam koncept slavlja. Praznici ovde nisu samo dani radosti, već prilike za introspekciju, suočavanje sa gubitkom i preispitivanje smisla. Kroz pesme poput „Svi rođendani“ ili „Dan bivših praznika“, Pogačar nas podseća na paradoks slavljenja prolaznosti i na neprestanu potrebu čoveka da daje smisao vremenu. Trenuci običnosti, poput „obične, čudesne proljetne noći“ iz pesme „Prskalice“, dobijaju težinu i značaj. Kroz celu zbirku, Pogačar istrajava na temi prolaznosti i onoga što ostaje. Upečatljiv stih „od nas ostaje malo zemlje, i pridjevi“ iz „Pada kiše Usher“ služi kao podsetnik na trajnost jezika i reči u odnosu na fizičku materiju. Poezija, dakle, nije samo izraz, već i skladište sećanja, bedem protiv zaborava. U „Puhanje šljake“ se istražuje proces stvaranja i opomena da „Sloboda, sloboda strašna. Sloboda strašna, nesnosna.“ „Ponoćni praznici“ je zbirka koja poziva na višestruka čitanja, obećavajući nova otkrića sa svakim povratkom. To je poezija koja se ne plaši da postavlja teška pitanja, da istražuje tamne uglove ljudske duše i da slavi nekonvencionalnu lepotu. Marko Pogačar nudi delo koje ostaje u mislima dugo nakon čitanja, delo koje nas podstiče da preispitamo sopstvene „praznike“ i „glagole“ u tišini noći. Njegova sposobnost da spoji erudiciju sa sirovom emocijom čini ovu zbirku nezaboravnim iskustvom.