Izabrane pesme Oskara Daviča II

Druga knjiga izabranih pesama Oskara Daviča predstavlja svedočanstvo o jednom od najsmelijih i najupornijih eksperimentatora srpske poezije dvadesetog veka. Obuhvatajući period od 1964. do 1989. godine, ova zbirka mapira poslednju veliku fazu pesnikovog stvaralaštva – period u kojem Davičo, nakon nadrealističkih početaka i socijalno-ljubavne lirike, kreće putem radikalne jezičke i formalne dekonstrukcije, tragajući za novim vidovima pesničkog saopštavanja.

Period koji obuhvata ova knjiga otvara se zbirkama "Trg eM" (1968) i nastavlja kroz niz eksperimentalnih ciklusa u kojima se pesnik sve uporniji preispituje granice jezika, značenja i forme. U ciklusima kao što su "Zvezdogrami", "Munjogrami", "Vetrogrammi", "Talasogrami", Davičo gradi pesničke sekvence koje deluju kao vizuelno-sonorni zapisi kosmičkih i telesnih procesa, kao pokušaji da se uhvati neuhvatljivo, da se imenuje ono što izmiče imenu. Ove pesme odbacuju linearnost u korist fragmentarnosti, diskurzivnost u korist asocijativnosti, jasnoću u korist hermetičnosti koja paradoksalno teži ka istinskoj komunikaciji.

Zbirka "Pročitani jezik" (1972) donosi dalje produbljivanje poetičkog postupka kroz cikluse koji u samim naslovima nose programsku notu: "Samokritika ljubavi iz jave kao izjave", "Samokritika mora koja ne mora", "Kritika muškog govora što nemuški mora". Davičo ovde uspostavlja dijalog sa sopstvenom poetikom, ali i sa celokupnom tradicijom ljubavne i filozofske lirike, razarajući ustaljene obrasce i nudeći viziju jezika koji istovremeno gradi i podriva sebe. Sam naslov sugeriše da je jezik uvek već interpretiran, da nema nevinog, neposrednog pristupa stvarnosti kroz reč.

Posebno mesto u ovom opusu zauzima "Strip stop" (1973) – knjiga nastala u saradnji sa likovnim umetnikom Predragom Neškovićem, koja u srpsku poeziju unosi elemente vizuelne poezije i konkretizma. Davičo ovde pesmu tretira kao prostorni i grafički objekat, približavajući se neoavangardnim tendencijama. U "Strip stopu" pesma nije samo ono što se čita, već i ono što se vidi – raspored reči na stranici, njihova grafička oblikovanost, odnos teksta i beline postaju jednako važni kao semantički sloj.

Zbirke "Telo telu" (1975), "Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbuna" (1976) i "Misterije dana" (1979) predstavljaju dalje raslojavanje pesničkog diskursa na mikrostrukture. Tekstovi postaju sve kraći, neretko svedeni na aforističku sentenciju ili zagonetku. U "Misterijama dana" Davičo gradi cikluse od fragmentarnih zapisa imenovanih prema vremenskim jedinicama ("Sekunde", "Minuti", "Sati", "Vekovi"), sugerirajući da pesma prati ritam kosmičkog i ljudskog vremena.

Tanatološke teme postaju sve prisutniji u zbirkama "Trema smrti" (1982), "Gladni stoliv" (1983) i "Mali oglasi smrti" (1986). Smrt više nije samo tema – ona postaje pesnikov sagovornik, objekt opsesivnog dijaloga koji oscilira između tragike i groteske, ozbiljnosti i crnog humora. U "Gladnom stolivu" pesnik beleži dane i noći kao zatvorenik ili bolesnik, gradeći dijaristički ritual koji postaje pesma opstanka. "Mali oglasi smrti" paradoksalno banalizuju smrt tretiranjem je kroz jezik novinske rubrike, ali ta banalizacija je u stvari strategija pripitomljavanja.

"Đačka sveska sećanja" (1985) predstavlja povratak ka narativnijim strukturama, ka autobiografskoj dimenziji, ali Davičo sećanje tretira kao konstrukt, kao tekst koji se stalno preispisuje. Pesme iz ovog ciklusa odlikuje snažna čulnost, erotski naboj koji se prepliće sa filozofskom refleksijom, kao i prisustvo kolektivne istorije – partizanske borbe, ideoloških sukoba, društvenih promena.

Poslednje zbirke – "Dvojezična noć" (1987), "Svetlaci neslični sebi" (1987), "Mitološki zverinjak smrti" (1987), "Pesmice: a diftong se obesio" (1988) i "Ridaji nad sudbinom u magli" (1988) – svedoče o pesnikovoj nepokolebljivoj produktivnosti do samog kraja života. U njima se prepliću sve linije njegovog stvaralačkog puta: nadrealističke reminiscencije, filozofska meditativnost, jezička istraživanja, tanatološke opsesije, društvena kritika. "Pesmice: a diftong se obesio" posebno se izdvajaju kao poema o holokaustu, tekst koji nastoji da imenuje neizrecivu traumu kroz jezik koji je sam po sebi traumatizovan, iskidan, na granici smisla.

Davičova poezija iz ovog perioda često je ocenjivana kao hermetična, teško pristupačna. Međutim, upravo ta navodna hermetičnost predstavlja pesnikovu osnovnu poetičku strategiju – odbijanje da se povinuje lakoj konzumaciji, insistiranje na tome da čitanje bude angažovani čin. Davičo ne traži pasivnog čitaoca; on zahteva saučesnika spremnog da uđe u lavirint njegovog jezika i da u njemu traga za sopstvenim značenjima. Hermetičnost je ovde oblik otpora – otpora trivijalnosti, medijskoj logici trenutne potrošnje, ideološkoj instrumentalizaciji poezije.

Što se tiče forme, ovo razdoblje odlikuje izuzetna raznovrsnost: od kratkih, aforističkih fragmenata, preko dužih meditativnih sekvenci, do proznih pesama i hibridnih oblika. Davičo koristi sve resurse jezika – arhaizme i neologizme, dijalektizme i strane reči, kompresiju i ekspanziju, zvučne igre i grafičke eksperimente. Njegova sintaksa često deluje kao da se bori sama sa sobom, kao da nastoji da transcendira granice gramatičke logike u potrazi za dubljom, intuitivnijom logikom poetskog iskaza.

Centralna tema celokupnog opusa ostaje sama mogućnost govora, pitanje da li jezik može da izrazi ono najsuštinnije od ljudskog iskustva – ljubav, smrt, slobodu, bol. Davičo ne veruje u transparentnost jezika, ali ne odustaje od nastojanja da kroz jezik dotakne ono stvarno. Njegova poezija je večiti pokušaj, večiti neuspeh koji je ujedno i jedini mogući uspeh – jer potvrđuje da je pesništvo proces, a ne proizvod, putovanje bez konačne destinacije.

U kontekstu srpske poezije sedamdesetih i osamdesetih godina, Davičo predstavlja jedinstveni fenomen. On je suviše eksperimentalan za tradicionaliste, suviše ukorenjen u sopstvenoj tradiciji za mlade avangardhiste. Njegova pozicija je paradoksalna: klasik koji ostaje avangardist, kanonski pesnik koji piše nekanonski. Upravo ta pozicija na margini čini ga možda najinteresantnijom figurom tog perioda – pesnik koji dokazuje da se radikalnost ne mora odreći tradicije, niti tradicija radikalnosti.

Ova knjiga izabranih pesama pruža uvid u jednu od najznačajnijih, ali i najizazovnijih poetika srpske književnosti. Davičo je pesnik koji nikada nije pristao na zadatu ulogu, koji je stalno menjao pravac, koji je odbijao da postane "klasik" u smislu kanonizovanog i predvidivog pisca. Za one koji su spremni da ga prate, Davičo nudi iskustvo čitanja koje je istovremeno intelektualno uzbudljivo i emotivno potresno, iskustvo susreta sa jezikom koji nastoji da bude jednako živ kao život sam.